Studentski, građanski, ali i prosvetni protesti u Srbiji naučili su naprednjake jedno – da nemaju kadrove baš u svakoj školi, pošti ili opštini. Ili barem nedovoljno aktivno.
Tako je Srbija dobila ministra prosvete koji, govore izvori redakcije, prvo što je rekao kada je ušao u ministarstvo bilo je „ući ćemo u svaku školu“. Jer, SNS je kadriranjem potpuno preskočio škole, kao mesta sa malim platama i puno istinskog posla. To im se sa zimskim štrajkom prosvetara, koji su ustali za studentska i sopstvena prava, obilo o glavu.
I nova strategija SNS-a, da izlaze na ulice i od svojih ljudi zahtevaju aktivnu podršku i likom i bez fantomke, pokazala je ipak brojne nedostatke naprednjačke mašinerije.
Pitanje je – ima li Srbija dovoljno adekvatnog, poslušnog, ali i aktivnog SNS kadra, koji bi ispunio sve kriterijume novog partijskog konkursa?
Sistem na izdisaju
Tako su u Kraljevu pljuštale ostavke ljudi iz opštine, za koje se ispostavilo da nisu pružili adekvatnu podršku gradonačelniku Predragu Terziću, poznatom po slanju krvavog srednjeg prsta ljudima koji se bune u zemlji.
„Naprednjaci na lokalu najbolje vide i znaju koliko je sistem truo, propao i na izdisaju“, govori za „Vreme“ Ivan Stanojević, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
„To se vidi na primeru Kraljeva. Bes Kraljevčana je usmeren na gradonačelnika koji je terorisao zaposlene u lokalnoj samoupravi koji mu se nisu priklonili, koji je studente nazivao ustašama, dok je on umeo da na kafanske račune potroši 2,5 miliona dinara u samo jednoj godini. Prosečni naprednjaci nemaju računa da se podmeću i štite gradonačelnika, znaju oni koliko je sati.“
Indikativan je i primer gradonačelnika Novog Sada Žarka Mićina, koji je morao je da se vrati sa odmora zbog nereda u gradu. Iako su građani prvi objavili njegove slike na internetu, kako se brčka na Tasosu, dok gore prostorije SNS, on je branio svoje pravo na odmor. Ipak, morao je promeni strategiju kada su to primetili i iz vlasti.
„Režimski tabloidi su primetili da ga nema i počeli da ga prozivaju. Tek posle tih napada je on pohitao nazad, da bi sutradan dobio zadatak da ispred prostorija stranke naziva građane teroristima“, kaže Stanojević. „On i deluje kao nižerazredni igrač koji se formalno prihvatio funkcije gradonačelnika u zao čas, nakon što su ćaci batinaši studentkinji polomili vilicu. Ne zaboravimo da ih je predsednik Vučić naposletku pomilovao.“
Noćni rad
Potrebe SNS-a sada su svakako drugačije. Ranije je bilo dovoljno prihvatiti posao u opštini ili javnom preduzeću, slepo slediti uputstva i naredbe i odlaziti kući na vreme. Sada se, pak, zahteva prekovremeni, pa i noćni rad.
Sam izlazak Andreja Vučića, brata predsednika države i visokog partijskog funkcionera, trebalo je da posluži kao primer ostalim naprednjacima – da Ćacilend treba da posećuju i noću, kad god izbije problem i da ne smeju da se sakrivaju.
„Vrh SNS-a očekuje bespogovornu poslušnost i pokornost. Da nije tako ne bi sve ove godine ucenjivali narod članstvom u stranci, skupljanjem kapilarnih glasova, pomeranjem na listama za čekanje na lečenje, držanjem na ugovorima o privremenim i poslovima poslovima, nezakonitim držanjem u predugim v.d. stanjima i slično“, misli docent FPN-a.
Ipak, dodaje on, partijski aparat je sve manje spreman da podržava „sulude i očajničke pokušaje vrha stranke da po svaku cenu ostane na vlasti“.
„To se vidi od početka studentske i opštenarodne pobune protiv režima. Među batinašima su bili sve sami funkcioneri izvršne i zakonodavne vlasti na lokalnom nivou. U Ćacilendu su okupili sve moguće i nemoguće prestupnike, kriminalce i ratne zločince. A na skupovima podrške imaju ucenjene socijalne slučajeve i malobrojne funkcionere“, objašnjava Stanojević.
Računica članstva: Nek’ trpe ovi što su se nakrali
Ipak, bitnije je pitanje kakvo je razmišljanje sa druge strane. Jer, prosečni radnik u SNS mašineriji više nema toliko slobodnog vremena, od njega se traži i aktivno istupanje koje je sve brutalnije.
„Promenila se računica članstva. Nisu svi članovi SNS beskrupulozni pljačkaši čija je korupcija dovela do novosadskog masovnog ubistva 16 ljudi na železničkoj stanici“, misli Stanojević. „Niti su svi članovi ćaci batinaši koji su spremi da studentkinjama lome vilice i da ih gaze automobilima tokom mirnih protesta. Naposletku, ne uživaju svi u prizorima u kojima batinaši i policija sinhronizovano batinaju studente i narod, i pucaju pirotehničkim sredstvima. Ne žive svi oni luksuzno kao udarne pesnice režima, daleko od toga.“
Kako se u narodu razvio veliki bes prema pripadnicima režima, docent FPN-a kaže da prosečni članovi ne žele da budu predmet gneva i gađenja svojih bližnjih i zato se povlače.
„Računaju – što bih ja ovo trpeo kad nisam nikoga ubio, ni tuk’o, niti sam se nakrao? Neka trpe ovi što jesu i što primaju velike plate da biju narod“, kaže on.
