Na današnji dan pre četrdeset godina svet je zahvaljujući jednom pribranom sovjetskom potpukovniku za da dlaku izbegao nuklearni rat
U Serpuhovu, 50 kilometara južno od Moskve, potpukovnik Stanislav Petrov je u bunkeru iz koga se kontrolišu moćni radari bacio pogled na sat, konstatovao da je ponoć i stavio paraf na list službenog kalendara koji je pokazivao 26. septembar 1983. godine. Po struci inženjer, sa svojih 44 godina u najboljem dobu za tehnička istraživanja, Petrov je mrzeo kancelarijske dužnosti, više je voleo da je na poligonima sa raketama. Glavna komanda je, međutim, smatrala da na tom položaju komandiri moraju da budu iskusni specijalisti. Pokazalo se da su itekako bili u pravu.
U 00.15 časova zaurlale su sirene u njegovom bunkeru, a na velikom ekranu se pojavilo upozorenje: iz Amerike je ispaljena atomska raketa koja leti u pravcu SSSR.
Protokol za ovakav slučaj bio je jasan: dežurni oficir, u ovom slučaju potpukovnik Petrov, mora pritiskom na crveno dugme da obavesti vrhovnu komandu koja bi automatski pokrenula protivudar za koji je pripremljeno 11.000 raketa sa nuklearnim bojevim glavama. Na zaprepašćenje njegovih potčinjenih Petrov se, međutim, koleba, neko vreme ne čini ništa. Onda se telefonom javlja pretpostavljenima i kaže da se radi o lažnoj uzbuni. U tom trenutku njegov sistem javlja da je sa američke strane ispaljeno još četiri rakete. On uporno ponavlja:
„To je pogrešna, lažna uzbuna.“
Sledećih 17 minuta biće najteži u njegovom životu – toliko bi prvoj neprijateljskoj raketi trebalo da udari u cilj u njegovoj zemlji od trenutka kada je radar otkrio. Ništa se nije dogodilo.
Svet je tada bio bliži nuklearnom ratu koji bi bio smak sveta kakav poznajemo, nego za vreme kubanske krize 1962. Sprečio ga je jedan pribran čovek.
Petrov je bio dobio usmeu pohvalu i istovremeno blagi ukor zato što njegov izveštaj o opisanom slučaju nije u dovoljnoj meri bio napisan po pravilima službe. U njegovu karakteristiku je upisano da nije pouzdan oficir. Godinu dana posle tog događaja zamolio je da ga penzionišu. Molba mu je uslišena uz unapređenje u čin pukovnika.
Tek devet godina posle te uzbudljive noći, 1992 godine, moskovski list “Pravda” je objavio priču o tome kako je jedan potpukovnik sprečio armagedon. Naknadna istraživanja pokazala su da su ruske satelite zavarale refleksije sunčevih zraka iznad jedne vojne baze.
Čovek koji nije uradio ništa
Stanislav Jegrafovič Petrov rodio se 7. septembra 1939, nekoliko dana posle početka Drugog svetskog rata. Umro je u Frajizinu, gradiću u moskovskoj oblasti, 19. maja 2017.
IMG-6559Foto: Wikipedia.org
Ujedinjene nacije pozvale su januara 2006. Petrova u Njujork da bude prvi nosilac specijalne nagrade Global Citizen Award. Dobio je i 1.000 dolara. Dao je intervju za dokumentarni film The Red Button and the Man Who Saved the World gde je pored ostalog rekao: “Sve što se dogodilo toga dana za mene nije toliko važno. Ja sam jednostavno radio svoj posao i bio prava osoba u pravo vreme na pravom mestu. Moja kasnija supruga 10 godina nije znala ništa o tome, a kad se pročulo pitala me je ‘pa šta si uradio?’ Odgovorio sam ‘Ništa nisam uradio’.”
Možda je na njegovo nečinjenje uticalo i što su mesec dana ranije na krajnjem istoku SSSR njegove kolege oborile južnokorejski putnički avion jer su zbog sličnosti obrisa letelice mislili da se radi o američkom bombarderu. Poginulo je 269 civila.
Danas, četrdeset godina posle za dlaku izbegnute svetske katastrofe, samo možemo da se nadamo da u Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Kini i drugim nuklearnim silama na odgovornim mestima sede oficiri kova i inteligencije Stanislava Egrafoviča Petrova.
CNN/WashingtonPost/SüddeutscheZeitung/J.H.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
„Naravno da planiram da se vratim i naravno da se nadam da ću nastaviti život u slobodnoj Srbiji“, kaže vojni analitičar Aleksandar Radić koji se nalazi u egzilu
Izgleda da je Jerg Heskens, čovek koji već 13 godina savetnik predsednika Srbije Aleksandra Vučića, jedini nemački službenik koji o ekonomskim pitanjima savetuje nekog stranog državnika
Predsednik SNS-a Miloš Vučević kaže da studentkinja kojoj su aktivisti te partije polomili vilicu nije udarena bejzbol palicom, već da je u „nekoj tuči“ pala i prilikom pada povredila bradu
Na sajtu „Vremena“ prenesen je deo intervjua Gavrila Andrića sa akcentom na njegove optužbe Lazara Dinića i Ivana Bjelića. Ne zove se druga strana. Ne navodi se izjava Dinićeva povodom ovog slučaja objavljena na Instagramu, ali i u nekim medijima. Čak se ne navodi ni to da je, eto, to isti taj Dinić koji je boravio sedam meseci u pritvoru
Policija je uhapsila sedamdesettrogodišnjeg O.S. na administrativnom prelazu Mutivode, prema Kosovu, zbog sumnje da je počinio ratni zločin, saopštilo je danas Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Prema novom izveštaju Čatam hausa, od Kubanske krize do danas dogodilo se čak trinaest, uglavnom tajnih, međunarodnih incidenata, koji su svet doveli na ivicu nuklearnog rata
Ne samo da je reč „mir“ sistematski nestala iz međunarodne komunikacije i treba biti veliki optimista pa očekivati da se sukobljene strane vrate pregovorima, već je Rusija najavila povlačenje iz sporazuma koji ograničava broj nuklearnih bojevih glava, tj. povećanje svog atomskog potencijala
Vladimir Putin razmešta rusko nuklerano oružje izvan svojih granica „zato što to čine i SAD“, a Aleksandar Lukašenko ga prihvata „da bi Belorusija odvratila potencijalne agresore“. Svet sa zebnjom posmatra nuklearno nadgornjavanje
Brige o nuklearnim arsenalima iznova su aktualizovane zbog rata u Ukrajini i zveckanja oružjem sudnjeg dana. Na tankoj granici sukoba nalaze se Rusija i SAD koje raspolažu sa 90 odsto od 13.080 nukelarnih bojevih glava koliko ih danas ima na svetu. I američki i ruski protokol o aktiviranju strateških nuakleranih kapaciteta predviđaju da odluku o tome donosi isključivo predsednik države. U slučaju da je predsednik Rusije onomogućen da odogovori na atomski udar, sistem „Mrtva ruka“ automatski ga prepoznaje i lansira protivudar
Rat u Ukrajini vodi se između nuklearne i nenuklearne države, ali pitanja nuklearnog sukoba su na dnevnom redu od njegovog početka. Ne bi se reklo da je on proizveo direktnu pretnju upotrebe nuklearnog oružja, ali je stvorio uslove da se o njegovoj upotrebi razgovara gotovo bez ikakvih rezervi, kao da je to sasvim obična stvar. I u tome je njegova najveća opasnost – jer može da stvori utisak da je upotreba nuklearnog oružja prihvatljiva i moralno i vojnički
Ne postoji ratni cilj dovoljno veliki da opravda trenutnu smrt više desetina i stotina hiljada ljudi – da se ne govori o daljim posledicama. Slučaj je takav da to važi na strani onog ko bude njome pogođen, ali i na strani onih koji bi atomsku bombu upotrebili. Može li se pripremiti za kraj sveta i šta bi se sve tada dešavalo
