Nemci se spremaju za rat u strahu od Rusa i Trampove neuračunljivosti. Vojna industrija trlja ruke, armija se reklamira na kutijama za pice, a narod se plaši kako mogućeg rata tako i lakoće sa kojom se o ratu priča
za “Vreme” iz Bona
“Šta uopšte znači reč rat?” zapitao se nedavno pred novinarima Fridrih Merc. Počinje li rat kada tenkovi pređu granicu, kada se krstareće rakete sudare sa protivvazdušnom odbranom? Ili je rat već kad krenu sabotaže, špijuniranje dronovima, armije botova koje šire lažne vesti? Tanka je i mutna linija koja razdvaja rat i mir.
Fridrih Merc nije filozof. Po obrazovanju pravnik, po radnom iskustvu uposlenik belosvetskog investicionog fonda “BlekRok”, po krvi – političar. I čovek koji je nedavno postao nemački kancelar, posle decenija političkog isposništva u koje ga je gurnula unutarpartijska rivalka Angela Merkel.
Mercova smatranja o ratu i miru odnosila su se na Rusiju – napade na podvodne kablove, navodno špijuniranje nemačkih kasarni i lažne vesti. “Rusija nas već danas napada”, rekao je Merc.
Još u kampanji pred februarske izbore Merc je kao glavnu temu pikirao borbu protiv “ilegalnih migracija”, obećavao oporavak ekonomije i, tipično demohrišćanski, domaćinski švapski budžet, bez novih dugova.
Ali tek što se uselio u Kancleramt, kao da u Nemačkoj postoji samo jedna tema – rat. Od načelnika Generalštaba i ministra odbrane do gostiju u televizijskim debatama, ponavlja se mantra da Nemačka, posle decenija na sunčanoj strani istorije, ponovo mora postati kriegstüchtig – sposobna za rat.
Merc kaže da želi da načini Bundesver najmoćnijom konvencionalnom vojskom Evrope. Država se zadužuje za vrtoglavih bilion evra – pola za vojsku, pola za infrastrukturu. Vraća se obavezni vojni rok. “Špigel”, vodeći nedeljni magazin, štampa naslovnu priču o “novom strahu od rata”. Piše tu o građanima koji zidaju privatne atomske bunkere, pohranjuju zalihe, prijavljuju se u vojnu rezervu ili se sele u daleke zemlje.
Nemci se spremaju za rat. Kako to deluje na društvo koje je, posle Hitlera, ratove Bundesvera u Jugoslaviji ili Avganistanu doživljavalo samo preko televizije? I u kojem više nije smešna ona dosetka da će na idućem Oktoberfestu pivo koštati 1500 rubalja?
RUSI DOLAZE?
O jadnom stanju nemačke armije dugo se priča. O tome da je mnogo opreme zastarelo, da potiče još iz Hladnog rata. Svojevremeno se pričalo i da vojnici Bundesvera vežbaju juriše sa – drškama od metle. Ili, uz tabloidna preterivanja, da nemaju dovoljno gaća.
Ali sada sve mora da ide brzo. Vreme navodno curi jer bi Rusi mogli da udare na teritoriju NATO već 2029. godine. Ta godina uporno opstaje u novinskim izveštajima i obraćanjima političara. Prvi ju je javno pomenuo Karsten Brojer, načelnik Generalštaba, u proleće prošle godine.
Otkud baš 2029? Otuda što BND, nemačka obaveštajna služba usmerena ka inostranstvu, smatra da će tada ruska ratna mašinerija preboleti gubitke ljudstva u Ukrajini, imati preko milion i po prekaljenih boraca i dovoljno opreme za novi veliki rat. Ruska ekonomija je odavno u ratnom modusu – godišnje se pravi 1500 tenkova, mesečno se sklopi barem 2000 dronova-samoubica tipa “Šehid”, što je iranski patent.
“Špigel” piše je BND nedavno brifovao kancelara Merca i njegove ministre o tome da nije dobro biti toliko fiksiran na 2029. godinu i da valja promeniti ploču – rat je, na neki način, već počeo.
“Veliki napad” ruske armije možda je moguć kroz nekoliko godina, ali “niko ne može da kaže” koliko je izvestan i pod kojim uslovima bi Vladimir Putin u njega krenuo, piše “Špigel”. “Ali već danas Rusija napada Nemačku manje ili više suptilno, u to su u BND ubeđeni pa su aktuelizovali ratne scenarije. Analitičari govore o strategiji malih uboda”, dodaje hamburški magazin.
Misli se tu na sabotaže podvodnih kablova ili železnice. Na hapšenja nekoliko navodnih ruskih špijuna koji su prikupljali podatke o kasarnama. Nijedan od tih slučajeva nije dokazan do kraja, osumnjičenima za špijunažu se sudi. Miniranje gasovoda Severni tok, koje su po istrazi izveli ukrajinski komandosi, više se skoro i ne pominje.
KO TRLJA RUKE?
Ideja o osposobljavanju Nemačke za rat pojačana je neuračunljivošću Sjedinjenih Država. Američki vojnici od pobede nad nacizmom i komadanja Nemačke zapravo nisu odlazili – i danas ih je 37000 u zemlji. Tu su i njihove atomske bombe koje, ako prigusti, Bundesver mora da upotrebi na neprijatelju – zato sada pazari najmanje 35 komada baš američkih bombardera F-35A.
Ali sa Donaldom Trampom u Beloj kući – a ko zna šta sledi posle njega – u Berlinu nisu više sigurni da je uopšte na snazi Član 5 sporazuma o NATO. Taj u praksi nikada isprobani član kaže da je napad na jednu državu alijanse napad na sve i da će se svi zajedno braniti. Tramp je ne jednom to doveo u pitanje.
Šta, dakle, ako Rusi kroz par godina iz Ivangrada umarširaju u Narvu, estonski gradić u kojem su četiri petine stanovnika Rusi? Takvi i slični scenariji kruže po nemačkim medijima.
Merca, čini se, nije trebalo dugo ubeđivati. Temelj njegovog koalicionog sporazuma sa socijaldemokratama čini upravo zaduženje od bilion evra – najednom je štediša Merc postao trošadžija, kršeći tako predizborna obećanja.
Vojska ima dugu listu za šoping – avioni, tenkovi, dronovi, sajber-tehnika… Zaziva se i neka vrsta gvozdene kupole za celu zemlju, po ugledu na Izrael. Samo što je Izrael površine Vojvodine pa se pokriva sa deset protivvazdušnih baterija, a Nemačka je skoro dvadeset puta prostranija.
Ekonomija ostaje u recesiji, posebno pogođena krizama, carinama i prekidima lanca snabdevanja. Počelo je u pandemiji, nastavilo se izostankom jeftinog ruskog gasa. “Folksvagen” otpušta ljude prvi put otkako je Hitler udario temelje fabrici u Volfsburgu. Nezaposlenost je i dalje niska, ali tri miliona nezaposlenih u Nemačkoj je poslednji put bilo posle velike finansijske krize 2010. godine.
U toj situaciji namenska industrija – trlja ruke. Najveći ratni proizvođač “Rajnmetal” – fabrika tenkova koji se zovu kao velike mačke: leopard, panter, gepard ili ris – prošle godine je oborio rekord sa deset milijardi evra obrta. I drugima ide sjajno i tek će, jer vojni budžet raste iz godine u godinu.
Za razliku od investicija u mostove, železnicu, internet, nemački ekonomisti računaju da nabavka ratne opreme neće mnogo pomoći ekonomiji. Na jedan uloženi evro vraća se svega pedeset centi – ostalo ide u džepove krupnih kapitalista.
Već te famozne 2029. godine na vojsku bi trebalo da ide 153 milijarde evra godišnje, a samo na kamate za kredite 62 milijarde. To će biti lavovski deo državnog budžeta koji, prema nacrtima, tada treba da bude 573 milijarde evra. Pod uslovom da se ekonomija iole oporavi.
GERMAN ANGST
Osim materijala, vojsci manjka i ljudstva. Boris Pistorijus, ministar odbrane i najpopularniji političar socijaldemokrata, računa da fali još 60000 vojnika. Sada ih ima oko 180000. Cilj je pride i oko 200000 rezervista.
Pistorijus je ovih dana konačno izašao sa predlogom novog obaveznog vojnog roka. Od naredne godine omladina bi trebalo da dobija upitnik – popunjavanje je obavezno za mladiće, a dobrovoljno za devojke. Tu bi se propitalo ko kako stoji prema vojsci, pa bi neki bili pozivani na služenje vojnog roka. Treba da ih privuče i plata od preko 2000 evra neto mesečno.
Kao uzor je uzeta Švedska, samo što u Nemačkoj odabranici neće biti obavezni da idu na regrutaciju. Barem ne za sada. Iako su demohrišćani to hteli pa sada kritikuju Pistorijusa, ovaj je morao da popusti pred sopstvenom stranačkom omladinom i levim krilom stranke koje sve glasnije kritikuje “militarizaciju” društva.
A to je “militarizacija razmišljanja”, kaže profesor Bernhard Peksen, istraživač medija. On se osvrnuo na zazivanje “sposobnosti za rat” kojom se sugeriše da Nemačka ne želi rat, ali da upravo za njega mora dobro da se pripremi kako bi odvratila neprijatelja. “Tu se jezički pokušava priprema promene mentaliteta”, rekao je Peksen.
I to ide zapanjujuće dobro za vlasti. U julskoj anketi “Dojčlandtrend” koju objavljuje javni servis, čak 73 odsto građana podržava obavezni vojni rok, a 55 odsto bi da on važi i za žene. Tu se otkriva ono što se u anglosferi naziva German Angst – čak 62 odsto građana misli da Nemačka mora postati “sposobna za rat”, ali se 57 odsto građana plaši lakoće sa kojom se priča o pripremama za eventualni rat.
Podrška naoružavanju bi mogla da obraduje Karla Masalu, profesora međunarodne politike na Bundesverovom univerzitetu u Minhenu. Masala je jedan od najžešćih glasova za vojno jačanje i redovan gost popularnih tok-šou emisija. Poslednjih godina je kritikovao bivšeg kancelara Olafa Šolca da je zamađijan ruskim pretnjama nuklearnom bombom i da je više mogao da uradi za Ukrajinu.
Sada Masala kaže da Evropa nema šanse da u par godina nadomesti američko prisustvo. Danas, kaže, ni veliki evropski gradovi ne bi bili zaštićeni od bombi. Ali dobro je ako se konačno krene. I ako se da gas. Onda se, prema Masali, možda i odbrani zapadni way of life.
“Moramo u pogledu odbrambene politike da budemo tako snažni da ruski troškovi bilo kakve agresije budu ekstremno visoki. Moramo opet da probudimo volju da se brani demokratija”, kaže Masala.
PACIFIZAM JE BIO JUČE
Zapanjujuće je malo suprotnih, pacifističkih gledišta u nemačkoj štampi. U vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, najveće novine su gotovo svakodnevno objavljivale i kritičke glasove. Sada se moraju tražiti lupom.
U tekstu za levičarsku Fondaciju “Roza Luksemburg” Ingar Zolti piše da militarizacija ide čak do brze hrane. Naime, Bundesver je besplatno delio ekspres-restoranima stotine hiljada kutija za pice i papirnih vreća za donere, sve u maskirnim bojama i sa natpisima poput “Stisni zube” i pozivima da se mušterije prijave za vojsku.
“Socijalna pitanja, ludačke cene kirija, infrastrukturna i klimatska kriza dolaze po svoje i neće nestati preko noći. Na kraju će odluka biti – mašinske puške ili škole, dronovi ili negovatelji, borbeni avioni ili vrtići, tenkovi ili zaštita klime”, piše Zolti.
Što se političke scene tiče, Mercova koalicija može računati na podršku opozicionih Zelenih u jačanju vojske i dostizanju – zapravo premašivanju – cilja da se 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda troši na odbranu. Bivši zeleni pacifisti postali su jastrebovi.
Čak se i desničarska Alternativa za Nemačku, druga stranka po snazi iza demohrišćana, odlučila da zastupa vraćanje obaveznog vojnog roka, iako je špic partije izbegavao da to čini tokom ruske agresije na Ukrajinu. Ova partija je često naklonjena Moskvi i kritična prema NATO.
Od cele političke scene protiv struje plivaju samo Levica i njena odbegla zvezda Sara Vagenkneht, koja sada ima svoj pokret, doduše van parlamenta.
Trenutno malo šta stoji između Merca i njegovih planova o vojnom jačanju. Mada, ima još vremena da životne teme – kirije, radna mesta, cene hrane, suša – potisnu vojne u drugi plan. Do tada, Merc koji je sanjao da vrati Nemačku u slavnu konzervativnu prošlost, biće predratni kancelar. U pripremi za rat koji valjda neće doći.
Američki specijalni izaslanik Stiv Vitkof, blizak saradnik bivšeg predsednika Donalda Trampa, danas bi trebalo da se sastane sa ruskim zvaničnicima u Moskvi, prenosi Rojters
Na današnji dan pre osamdeset godina, Hirošima je postala simbol najstrašnijeg razaranja koje je čovečanstvo ikada proizvelo. Dok broj preživelih opada, dvanaestogodišnji Šun Sasaki, praunuk žene koja je preživela eksploziju, posetiocima iz celog sveta prenosi priču o ratu, stradanju i nadi. Njegova misija: da se nikada ne zaboravi
Katar preti obustavom isporuka tečnog prirodnog gasa Evropi zbog nove EU direktive o odgovornosti u lancima snabdevanja, upozoravajući da bi propisi o ljudskim pravima i klimatskoj zaštiti mogli ugroziti isporuke LNG-a dogovorene s Nemačkom, i preusmeriti izvoz ka tržištima sa „stabilnijim i prihvatljivijim uslovima“
Posle optužbi za korupciju i protesta koji su usledili, premijer Litvanije, podneo je ostavku
Krivični zakon BiH predviđa da je Dodiku funkcija predsednika prestala danom donošenja presude, kao i da bi izbore trebalo raspisati za 90 dana – rekao je sudija Milan Blagojević
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
