Krunisanje Brauna

„Gordon Braun preživljava šekspirovsku tragediju, njegova sudbina je da mu se nikada ne ostvari san da postane premijer“ – ovim rečima je pre nekoliko godina Džonatan Pauel, šef kabineta Tonija Blera, opisao situaciju čoveka broj dva britanske vlade. Jeste, trajalo je dugo, bilo je mučno, ali posle mnogo godina provedenih u „čekaonici“ dojučerašnji britanski ministar finansija Gordon Braun (56) ove nedelje konačno ulazi u Dauning strit broj 10. Kada Toni Bler uruči ostavku kraljici Elizabeti II ove srede, 27. juna, kraljičin lični sekretar ser Robin Dženvrin pozvaće Brauna, koji će biti jedanaesti premijer NJKV. Dakle, po ustavnom ceremonijalu neće biti rukovanja Blera i Brauna na stepenicama Dauning strita broj 10.

OD DIVLJENJA DO MRŽNJE: Bler i Braun su bili dugogodišnji politički saradnici, dvojac koji je doveo laburiste do trostrukog istorijskog izbornog trijumfa, ali i veliki rivali. Nikada u britanskoj istoriji premijer i ministar finansija nisu tako dugo sarađivali kao Bler i Braun. Britanski listovi pišu da su bili alfa i omega, Lenon i Makartni britanske vlade. Nikada ministar finansija nije imao takvu moć, Braun je zapravo bio premijer, a Bler predsednik, Braun je bio „mozak i mišići“, a Bler „šarm i sjaj“. Bio je navodno sklopljen i dogovor da će posle Blera mesto na vrhu pripasti Braunu, ali to se dogodilo posle mnogo, mnogo godina. Njih dvojica su bili i Mocart i Salijeri.

Ovaj izuzetni duo koji je vodio maratonski dvoboj prošao je mnoge faze: bili su i najbolji prijatelji, i najljući rivali, i najgori neprijatelji, i najbolji savetnici, i najoštriji podstrekači… Njihovi odnosi su vrlo komplikovani, splet fascinacija i frustracija, mržnje i divljenja. Lošim odnosima svesrdno je doprinosila Čeri Bler. Na kraju, ministar Braun je odao veliko priznanje premijeru Bleru kao lideru. Premijer je uzvratio komplimente i na kraju je svesrdno podržao mister Brauna kao svoga naslednika: „Ne može se naći bolji!“ „Čudno, ali mislim da su obojica bili iskreni“, piše komentator Endrju Ronsli u „Obzerveru“.

Godinama je Braun čekao da zameni Blera na mestu lidera laburista, ali i premijera. O zategnutim odnosima i otvorenim svađama između Blera i Brauna britanska štampa je godinama pisala detaljno, o narušavanju jedinstva i morala Laburističke partije, o otrovnoj atmosferi između Dauning strita i Ministarstva finansija. Pokazalo se da je i to u neku ruku išlo laburistima u korist: njihove prepirke oko evra ili javne potrošnje marginalizovale se torijevce. Oni su jedan drugog spasavali u teškim situacijama: kada je Braun podigao poreze srednjoj klasi, Bler je uspevao da šarmira „srednju Englesku“. Kada je zemlja bila ogorčena zbog Blerovog podržavanja Buša u iračkom ratu, Braun je bio tu da potvrdi ono što su svi znali: engleska privreda je u odličnom stanju, „zlatna decenija“ je zasluga ove vlade.

Sada će dvojac na čelu države biti zamenjen solo igračem.

KRUNISANJE U ŠKOTSKOJ: Braun na vanrednoj laburističkoj konferenciji u Mančesteru nije imao protivkandidata: njega je svojim potpisima kandidovalo 313 laburističkih poslanika, samo njih 40 nije prihvatilo da „poljubi prsten novog monarha“, pa su njegov izbor mnogi u Britaniji nazvali „krunisanjem“. Braun nagoveštava da Britanci neće dugo čekati na izbore, da on ne želi da bude premijer samo u ostatku Blerovog mandata. Predizborna kampanja je zapravo počela. Slogan novog premijera je „Gordon Braun za Britaniju“. Bivši ministar finansija je svakako jedan od najiskusnijih političara koji će sesti u premijersku fotelju.

Braun nikada neće biti tako vešt političar kao što je bio Toni Bler, koji je na tom terenu bio pravi političar-akrobata, takoreći Hudini. Za neke taj nedostatak Braunove veštine komuniciranja i prezentiranja svojih poruka predstavlja svojevrsnu vrlinu: on je ozbiljan političar, a ne šoumen. Sjajno obrazovan, ovaj Škot je diplomirao i doktorirao na univerzitetima u Edinburgu i Glazgovu sa najvišim ocenama, gde je jedno vreme bio i predavač; bio je i novinar na škotskoj televiziji. Braun dobro poznaje političku istoriju, odluke donosi posle dugog promišljanja, veliki je taktičar. „Nikad nisam verovao da je prezentacija važnija od suštine političke poruke. Mislim da političari ne treba da budu pop zvezde“, kaže Braun. Jasno je na koga je aludirao.

Mnogi, pa i Toni Bler, ocenjuju da je on možda najbolji ministar finansija u britanskoj istoriji. Institut za finansijske studije je izračunao da posle 10 godina laburističke vlasti prosečna britanska porodica godišnje ima 6100 funti više (oko 10.000 evra). U ovom periodu bile su i najveće investicije u zdravstvo i obrazovanje. Mnogi laburisti su sumnjičavo vrteli glavom kada je povećao minimalne zarade; zahvaljujući Braunu, sada 1,3 miliona najslabije plaćenih Britanaca ima siguran osnovni prihod. Dok je on držao u rukama sve finansijske ključeve, u Britaniji je smanjen broj dece koja žive ispod granice siromaštva. Za vlade ovog ministra finansija bolje je bilo i penzionerima i siromašnim porodicama.

Uglednoj britanskoj instituciji Bank of England Braun je dao nezavisnost da samostalno vodi monetarnu politiku i određuje kamate, ali je postavio i „pet ekonomskih testova“ kada je trebalo da zemlja pređe na evro. Lepa crta njegovog ozbiljnog, često sumornog lica jeste da je oduvek posvećivao veliku pažnju siromaštvu i nejednakostima. Na Blerovom radaru takvih interesovanja nije bilo. Za vreme Braunovog rukovođenja britanskim finansijama pomoć Africi se znatno povećala, kao i zemljama u razvoju.

NOVI, NOVI LABURISTI: Braun je kao novi lider laburista na inauguracionom govoru u Mančesteru prošle nedelje govorio o „novoj vladi“, „novim izazovima“ i „novim prioritetima“, pa i „novom načinu rada“. Akcenat je bio na neophodnim promenama, jer „birači očekuju da laburisti budu partija promena“, na tome da „političke odluke moraju da imaju dušu…“. Braun je govorio o „Novim laburistima“, što je bio eho poznate Blerove poruke, ali većina članova laburistričke partije je ubeđena da će Braun raskinuti sa „blerizmom“: i u suštini, i u stilu vođenja politike. Neki misle da je zapravo Gordon Braun pravi novi laburista.

Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da posle devet meseci laburisti prvi put vode ispred konzervativaca, da većina Britanaca ima poverenje u Gordona Brauna; prema anketi Ipsos Morija objavljenoj ovog vikenda Braun za 18 poena vodi ispred Dejvida Kamerona, lidera konzervativaca. Pitanje je bilo: ko bi bio najbolji premijer?

Braunu ni najljući neprijatelji ne poriču da može ponosno da predstavlja „moralni kompas“, za razliku od sumnjive moralne reputacije koju su na kraju imali Bler i njegova vlada, što je kako se pokazalo, sa iračkim ratom, primoralo Blera da napusti premijersko mesto pre vremena.

O spoljnoj politici, prvenstveno o Iraku, Braun je poručio: „naučićemo lekcije koje moramo da naučimo… ispunićemo naše međunarodne obaveze…“. Možda je još važnija njegova poruka u Mančesteru gde je rekao da „izolovati i poraziti terorizam podrazumeva mnogo više od vojne sile“.

Da li su preterana očekivanja da bi Braun mogao doneti neočekivanu odluku i povući britanske trupe? Bler je potonuo zbog Iraka, a iračka avantura bi mogla da bude fatalna i za laburiste. Da li Braun ima intelektualne snage, ali i političke hrabrosti da se odvoji od Amerike i povede samostalniju spoljnu politiku u ovom delu sveta?

Svoje evropske kolege Braun uverava da će njegova vlada biti mnogo više okrenuta Evropskoj uniji nego što bi se to moglo zaključiti iz njegovih dosadašnjih poteza kao ministra finansija. Braun je stekao reputaciju tvrdog evroskeptika, prvenstveno zbog svog protivljenja prihvatanju evra kao jedinstvene monete.

VELIKA ENIGMA: Britanci mrze političare. To je izgleda deo nacionalnog karaktera. Masa je kamenovala kuću vojvode od Velingtona, koji je pobedio Napoleona kod Vaterloa: Velington je kuću dobio „od britanskog naroda za zasluge naciji“! Gvozdena ledi, koja je uvažavana u mnogim delovima sveta, kod kuće je bila omrznuta, Vinston Čerčil je izgubio na izborima posle Drugog svetskog rata… Bler napušta Dauning strit „omražen, prezren, ismevan“, piše A.A. Džil, urednik „Veniti fera“).

Šta čeka Gordona Brauna?

Jedan pakosni komentator je povukao paralelu između tragične sudbine žena Henrija VIII i britanskih ministra finansija. Sve priče o sedam prethodnika Gordona Brauna imale su tužan kraj: finansijske krize, devalvacije, izborni porazi, ostavke.

Gordon Braun je ministar finansija sa najdužim stažom u britanskoj istoriji. Bez obzira na višegodišnje prisustvo na političkoj sceni, za mnoge ostao je enigma, velika zagonetka, kako je to nedavno pisao „Njujork tajms“.

Strela koju je daleke 1998. uputio u njegovom pravcu Blerov „spin doktor“ Alister Kambel, osvedočeni majstor za medijske manipulacije još širi svoj otrovni miris. Naime, on je posle neke kabinetske svađe javno rekao da „Braun ima psiholoških problema“. Da Braun ima nezgodnu narav, poznata je stvar.

Neki komentatori opisuju Brauna kao šeksipirovski lik, neku vrstu Hamleta neodlučnog i sumornog u svom rivalstvu sa Blerom. Po nekima, Blerov šarm, vedrina, osmeh bili su njegov glavni adut. Kako to kažu Amerikanci: Bler bi položio sve barbekju i lift testove.

Čak se i najozbiljniji ostrvski mediji, od pisanih do elektronskih, bave Braunovim izgledom, suviše ozbiljnim licem, saveti pljušte na sve strane kako da bude šarmantniji, komunikativniji. Zanimljivo je da se to večno usiljeno nasmejano Blerovo lice nekim engleskim analitičarima čini daleko privlačnije od Braunovog koji je sasvim zgodan muškarac srednjih godina. Braun je po prirodi ozbiljan čovek. Kao mladić je igrajući ragbi izgubio vid na levom oku. Oženio se u pedesetoj, izgubio prvo dete nekoliko dana posle rođenja, a drugi sinčić, star samo dve godine, boluje od teške, neizlečive bolesti.

Kažu da u društvu najbližih prijatelja ume da bude i šarmantan i veseo, ali na javnoj sceni deluje ozbiljno, čak sumorno. Neki smatraju da to može zapravo da bude vrlina. Čovek je iskren, takav je kakav je, za razliku od Blera večno nasmejanog političara-akrobate, pudlice, neumerenog trgovačkog putnika političkih ideja i paketa.

Ima analitičara koji zdušno pozdravljaju dolazak Gordona Brauna. Njihov glavni argument je: možda politika ponovo može da postane ozbiljan posao. Po njihovom mišljenju, Braun bi mogao da bude političar koga više zanimaju ideje i politički programi nego svetlosti medijskih reflektora.

„Bler je bio slika u ogledalu kulture koja je opsednuta slavnim i poznatim, realiti šou televizijom… Možda će Gordon Braun svojom politikom uspeti da ubedi ljude da društvo i život ponovo posmatraju ozbiljnije… Ne treba zaboraviti da je Braun bio arhitekta novog laburističkog pokreta podjednako kao i Bler, koji se u suštini divio Margaret Tačer. Za razliku od njega Braun je smatrao da od ‘tačerizma’ treba uzeti nešto, ali istovremeno sačuvati što je moguće više laburističke ostavštine ili, kako bi on to rekao, laburističkih vrednosti. Bler nikada nije bio socijaldemokrata. Braun jeste“, smatra Martin Žak sa London School of Economics.

Na odlasku, spreman da prizna i neke sopstvene greške, Toni Bler kaže da je podstakao „velika očekivanja“. Pokazalo se, priznaje, prevelika. Gordon Braun ima suprotan problem: od njegove vlade se malo očekuje. Laburisti vladaju već deset godina. Da li će torijevci uspeti da iz toga izvuku korist?

Ili će Braunu poći za rukom da izvede političko čudo i da laburisti još jednom pobede i da tako izbegne tragičnu sudbinu žena Henrija VIII i svojih prethodnika, ministara finansija?