Duga tradicija štrajkova

Za „Vreme“ iz Pariza

Sindikalni pokreti imaju za cilj da ujedine radnike u različitim preduzećima te da zajednički brane svoje interese u težnji za poboljšanjem uslova rada, povećanjem plata, smanjenjem radnog vremena, borbi protiv otpuštanja i slično, a sve to ciljanim akcijama i delovanjem. U Francuskoj postoji veliki broj sindikalnih organizacija, te one ne podrazumevaju samo organizacije u kojima se udružuju zaposleni u nekoj firmi ili određenom sektoru aktivnosti, već su brojni sindikati koji deluju u okviru univerziteta i srednjih škola, pa sve do sindikalnih udruženja privatnih korporacija, poslodavaca i penzionerskih organizacija. Paleta je široka, iako se zna da je Francuska na jednom od poslednjih mesta u Evropi po broju aktivnih članova. U svakodnevnoj praksi kada se govori o sindikatima gotovo se intuitivno pomisli na sindikate zaposlenih, naročito u doba ekonomske krize. Za ovdašnje društvo jeste zanimljiva privrženost istoriji nastanka sindikalnih organizacija i sam tok borbe koju su obeležile generacije u poslednjih 120 i kusur godina zbog čega ne treba da čude velika mobilizacija radnika i obustave rada, a sve to na pozive organizacija, po čemu je, mora se priznati, Francuska svetski poznata i priznata.

RAZVOJ: No kako bi značaj sindikata i naročito njihov veliki uticaj koji danas imaju u javnom životu u Francuskoj bili jasniji, potrebno je da se vratimo do pred kraj XIX veka, u vreme kada su nastajali sindikalni pokreti. Važna godina za Francusku je 1884. kada je konačno donesen zakon kojim je omogućeno osnivanje sindikata što je bilo striktno zabranjeno još od Revolucije i 1791. godine. Godine 1886. formirana je prva Nacionalna federacija sindikata koja se 1895. pretvorila u prvi državni, a i dan-danas vodeći i najveći sindikat u zemlji CGT Confédération Générale du Travail – konfederacija rada. Jedna od glavnih odlika francuskog sindikalizma leži u činjenici da se od samog nastanka CGT-a težilo ka potpunoj nezavisnosti od političkih partija, što je potvrđeno i potpisivanjem Pravilnika na kongresu u Amijenu 1906. godine. Ali, koliko god se nezavisnost od partija jasno stavlja do znanja, to ne znači da nema političkog uticaja ili praćenja ideologija poput socijalizma ili komunizma. Posle Drugog svetskog rata sledi period razilaženja u principima i disidentsko razdvajanje što je kulminiralo osnivanjem ogranka CGT-a, sindikata FO-a – Radničke snage, 1948. godine dok je danas drugi po veličini sindikat u zemlji CFDT – Francuska demokratska konfederacija rada – nastao 1964. Danas u Francuskoj postoji ukupno osam sindikalnih organizacija od kojih je pet u grupi reprezentativnih, odnosno priznatih zakonom iz 1966. godine kao opunomoćenih organizacija da u ime zaposlenih pregovaraju, zastupaju i potpisuju dogovore na nacionalnom ili lokalnom nivou . Postoje i druge sindikalne unije, ali one imaju nešto ograničenija prava.

MALI BROJ ČLANOVA: Iako su danas sindikalne organizacije dosta slabije nego pre sedamdesetih godina dvadesetog veka i manje uticajne u glavnim odlukama na državnom nivou, sindikati su i te kako prisutni u svim radnim sredinama. Učešća na takozvanim profesionalnim izborima koji se organizuju svakih pet godina i na kojima se biraju sindikalni predstavnici, zastupnici i članovi komiteta daju svu težinu sindikalnim predstavnicima kada u slučaju poteškoća i nesporazuma pregovaraju s poslodavcima. Stopa učešća zaposlenih na ovakvim izborima u Francuskoj kreće se između 60 i 65 odsto što je i dalje dobar procenat, ali mnogo lošiji od perioda kada je cvetala industrija gde su sindikati imali poprilično veliko uporište.

Privatizacije, delokalizacije, sindikalne podele te slaba prisutnost u sektoru trgovine i usluga dovele su do neminovnog gubljenja uticaja u pojedinim branšama. U privatnom sektoru procenat članstva nekog od sindikata ne prelazi pet odsto dok je u nekim drugim evropskim zemljama ova stopa između 30 pa sve do 50 odsto. Francuski sindikalni pejzaž podeljen je na pomenutih pet organizacija, odakle i česte nesloge prilikom suočavanja sa važnim problemima. Prema podacima Ministarstva rada, samo osam odsto francuskih radnika su članovi nekog od sindikata, a prema istraživanju sprovedenom pre tri godine 38 odsto ispitanih smatra da sindikati ne shvataju njihove probleme dok se čak 36 odsto izjasnilo da se plaši reakcije poslodavca ukoliko se sazna da su članovi sindikata.

ŠTRAJKOVI I PREGOVORI: Ipak, bilo koja od pet pomenutih reprezentativnih sindikalnih organizacija veoma ozbiljno prilazi svakom problemu, jer je sam zakon obavezuje da poštuje određena pravila kako bi efikasno zastupala radnike i branila njihova prava. Postoji ukupno sedam pravila koja svi sindikati koji žele da zastupaju radnike i u njihovo ime pregovaraju i potpisuju dokumente moraju da slede: poštovanje vrednosti francuske republike, nezavisnost, finansijska transparentnost, minimalni staž od dve godine u profesiji koje se tiču pregovori, uticaj stečen među zaposlenima aktivnošću i iskustvom, dovoljan broj članova i plaćenih članarina te zadovoljavajući rezultati tokom izbora sa najmanje deset odsto glasova.

Zanimljivo je da svaki sindikat ima svoj tipičan način delovanja: prvi sindikat u Francuskoj, CGT specijalizovala se za organizovanje štrajkova, pa pošto je ujedno i najpopularnija, ne treba da čudi što su u ovoj zemlji toliko obimni i gotovo svakodnevni štrajkački pokreti. Drugi sindikat po veličini CFDT zastupa dogovaranje i kompromis dok se treći, FO može smestiti po taktici delovanja između ova dva.

MUTNE FINANSIJE: Finansiranje sindikata u Francuskoj je jedno od čestih pitanja koja se postavljaju, naročito od pre dve godine kada je otkriven pozamašni crni fond preduzetničkog sindikata iz Industrijsko-metalurške unije i iz koga su se očigledno više finansirali političari nego sindikalisti. U avgustu prošle godine reformisan je sistem finansiranja ne samo zbog izvesne tajnovitosti fondova već i zbog sve slabijih članarina i manjka transparentnosti što dovodi do opravdanih sumnji o realnoj nezavisnosti organizacija. Sve do prošle godine nijedan sindikat nije bio obavezan da godišnje objavi stanje svojih računa te se i danas pitanje novca u kasama velikih sindikata u zemlji karakteriše kao složeno i mutno. Glavni izvor prihoda su godišnje članarine, ali njihov deo se kreće, u zavisnosti od organizacije, od 20 pa do 50 odsto. Ekonomski stručnjaci ipak ocenjuju da je ovaj procenat preteran i da se kreće u proseku od oko 30 odsto, što je malo u odnosu na zemlje Severne Evrope gde je deo članarina u fondovima sindikata iznad 80 odsto. Paradoksalno je ipak što je Francuska i pored svega na prvom mestu po broju sindikalnih predstavnika po glavi člana sindikata. Godišnja članarina u francuskim sindikatima u koje je učlanjeno svega osam odsto zaposlenih kreće se oko 100 evra, što godišnje donosi oko 190 miliona evra, što je zanemarujuće u odnosu na Nemačku sa 29 odsto sindikalnih članarina, koje kase sindikata pune sa 1,3 milijarde evra. Osim članarina, izvor finansija sindikata su i subvencije iz državnog budžeta, a na račun finansiranja određenih aktivnosti ili osposobljavanja izabranih kandidata za optimalno ispunjavanje funkcija tokom mandata. Interesantno je i da veliki broj sindikalaca zakonski ima pravo da se potpuno posveti sindikalnim aktivnostima na uštrb svog radnog vremena, a poslodavac je obavezan da mu za vreme mandata isplaćuje lični dohodak u celosti i, naravno, čuva radno mesto. Prema izveštaju Senata, krajem devedesetih godina samo u obrazovanju je bilo 7000, a u policiji 1600 takvih slučajeva.

DEMONSTRACIJA SILE: Kroz istoriju se pokazalo da su akcije sindikata oduvek bile praćene protestima, štrajkovima i igrom mačke i miša sa državom i nadređenima. U novije vreme i zahvaljujući tadašnjem priličnom jedinstvu sindikalnih organizacija, tokom dešavanja u maju i junu 1968. godine, štrajkovalo je sedam miliona zaposlenih zahtevajući povećanje minimalca za 35 odsto te priznavanje sindikalnih sekcija u preduzećima. Godine 1995. zbog protivljenja projekta reformi socijalnog i penzionog osiguranja tadašnjeg premijera Alana Žipea dolazi do pomirenja između dva zavađena sindikata CGT-a i CFDT-a a javni saobraćaj je bio u potpunom zastoju pune tri nedelje.

U praksi je jasno da je velika većina organizacija levo orijentisana i da su najglasnije u trenucima kada je desnica na vlasti. Masovne akcije poput one 1995. godine sve su učestalije, a tačka ključanja dostignuta je početkom ove godine kada se javlja opšte ubeđenje da se aktuelnoj vladi mora staviti do znanja pogrešan pravac kojim je krenula. Brojne reforme koje preduzima predsednik Sarkozi smatraju se veoma štetnim po radnike i sve zaposlene Francuze. Velike demonstracije u celoj zemlji 28. januara, 19. marta, 1. maja te naredne zakazane za utorak 26. maja, predstavljaju sliku kolektivnog nezadovoljstva, ali kanalisanu i organizovanu upravo zahvaljujući sindikatima. Zbog toga su u Francuskoj veoma bitne sve sindikalne organizacije, pogotovo kada su ujedinjene jer tada u principu predstavljaju pravu kontratežu vlastima: uz zakonska ovlašćenja i podršku naroda na ulicama imaju težinu u pregovorima i stiču priliku da spreče sve negativne i perverzne namere državnog vrha.