Oklevanje i njegovi izvori

Reč oklevanje zvuči tako da razumem onoga ko okleva da je izgovori. To “klvnj” kao “kičma” reči odmah odbija i svako bi, sigurno, voleo da kaže da se to, oklevanje, na njega ne odnosi, da se s njim ne nađe u istoj rečenici. Opet, svima nam je to deo života i dešava nam se, makar ponekad, a nekome često ili čak neprekidno. Kad samo pomislite na oklevanje, “vidite” osobu koja zamuckuje, lomi prste, gleda u pod, ne završava rečenice, crveni, znoji se… Mnogi od tipičnih znakova anksioznosti su tu, samo intenzivniji, često usmereni na određenu temu.

Ako ja dobro razumem srpski jezik, izgleda da postoje dve vrste oklevanja. Kad se neko skanjera, taj se nije usudio ni da počne. On zna šta bi voleo, nema sumnje u vezi s tim šta ga privlači i koje su mu ambicije. Samo mu – a mogućih razloga za to je mnogo – neka inhibicija ne dozvoljava da napravi prvi korak i pokuša da se pokrene ka svom cilju i bori za njega. Možda to nikad i neće učiniti, što se, nažalost, u životu neretko dešava; možda će ubediti sebe da taj cilj i nije bio tako bitan, što je vrlo tipičan mehanizam odbrane; a možda će se ispostaviti, ako se bude odvažio, da mu je to najbolji potez u životu ili, opet, najveće razočaranje. To je jedna od poenti oklevanja: u životu ima malo garancija za bilo šta i neki se ljudi pred tim zalede.

Ako se, pak, neko koleba, on ima više opcija i ne zna kojoj da se prikloni. U pitanju nije nužno inhibicija, verovatnije je da je težište na dubokoj dilemi, da se radi o ambivalenciji. Čovek okleva zato što odmerava kojim je putem bolje da krene i taj proces može da mu uzme mnogo vremena. Obe opcije mogu biti skoro pa jednako privlačne ili zastrašujuće, te nije lako izabrati, posebno ako nemate dovoljno iskustva. Ali ako je stvar uistinu u ambivalenciji, onda neko u sebi nosi fundamentalnu neodlučnost i menja stav po istom pitanju, možda čak i po svakom, možda čak i mnogo puta.

KLJUČ JE U RAVNOTEŽI

Oklevanje je psihološki vrlo zanimljivo, zato što ujedno i jeste unutrašnji proces i uopšte ne mora to da bude. Suštinu oklevanja trebalo bi da čini unutrašnje preispitivanje (makar ga neko izvodio naglas, ili s prijateljima), intenzivna fokusiranost i jaka osećanja vezana za to da li da budem ili da ne budem, kao u brojnim starinskim prikazima adolescenata koji biraju životni put. Ali ako oklevanje traje predugo, ne vodi ishodima i odlukama i kao da šlajfuje, to je onda više manirizam nego pravi unutrašnji proces preispitivanja i donošenja odluka.

Lako bi se moglo pomisliti da je raširenost ovog fenomena posledica veće prosečne starosti u opštoj populaciji, pošto nam s godinama hrabrost i impulsivnost slabe (što može biti i dobro i loše), a opreznost i oklevanje rastu. Ipak, ovo ne može biti važan faktor. Oklevanje srećemo već u detinjstvu i ono je kod neke dece jako izraženo. Biće da sve, ipak, više zavisi od osobina ličnosti i rizika koji dilema donosi.

Naravno, oklevanje je nekad poželjno, čak neophodno. Psihologija kaže da je mišljenje probna akcija, pa možete za tili čas da u glavi “probate” mnoštvo opcija. Zahvaljujući tome ne skočite odmah, već zamislite moguće ishode skoka, procenite koliki je rizik i odučite ima li smisla izvesti ga. Da nije ovog kapaciteta, teško da bismo uopšte bili ovde. I ako je ulog veliki, ako biste mogli mnogo da izgubite, ako s nečim imate bolna prethodna iskustva, ili je uključena odgovornost za mnogo ljudi, duže razmatranje opcija može biti naprosto znak zrelosti i odgovornosti.

Sve, kao što je inače često slučaj, može biti stvar stepena, ravnoteže. Oklevanja je nekad previše i ono može da ometa funkcionisanje, pre svega donošenje odluka i međuljudske odnose. Sve je više profesija koje zahtevaju da brzo prelomite i preuzmete rizik. Mnogi ljudi osećaju kajanje zbog toga što su život shvatali previše ozbiljno, predugo vagali i propustili prilike različitih vrsta. Gledano iz ugla psihoterapijske prakse, čini se da je oklevanje za neke ljude neizbežno, da oni oklevaju i pred velikim životnim promenama (kao što je promena posla) i pred svakodnevnim odlukama (kao što je poručivanje u restoranu). Da neku temeljnu nesigurnost u svoj unutrašnji glas pokušavaju da obuzdaju preteranom upotrebom mišljenja, racionalne procene (ovde je zanimljivo i kako će overthinking biti preveden na srpski, pošto je nama to iskustvo često strano, te da je biti skeptičan inicijalno značilo upravo predugo misliti i odlagati akciju), ili prečestim konsultacijama. A to razmišljanje onda celu stvar odloži, oduzme joj inicijalnu uzbudljivost, osuši je, tako da centar zbivanja postaje sama dilema, a ne mogući dobitak ili gubitak.

STRAH OD GRIŽE SAVESTI

Zajedno s opisanim “pale cast of thought”, dolazi i čuveno “Thus conscience doth make cowards of us all” (zbog koga bi ekstremno oklevanje moglo da se nazove hamletovanje), i upućuje na jedan od izvora: savest, strah od griže savesti. Strašno mnogo ljudi okleva iz straha koji im izaziva preuzimanje odgovornosti za odluku, taman koliko neki drugi uživaju u takvoj prilici. U tradicionalnim društvima devojčice ne dobijaju priliku da nauče kako se nositi s odgovornošću i šta u tome može biti pozitivno, pošto im se delegiraju samo “kućni poslovi”. Jedan korak dalje je to da mnogi ljudi oklevaju zato što se boje greške i potonje griže savesti. I to je sasvim razumljivo, posebno ako odluka uključuje još nekoga, ili veću grupu, ili posebno osetljive. Možda bi i pokušali da čuju neki drugi glas u sebi, ali se boje da je osećanje krivice zbog pogrešne odluke najjače od svih njih. Ni visoka verovatnoća najvišeg mogućeg dobitka ne može da se meri sa strahom od griže savesti u slučaju gubitka. Ali moguća buduća krivica ne znači da o iskoraku ne mogu da maštam, pa onda i da oklevam.

U konzervativnijim društvima verovatno bi trebalo očekivati i mnogo oklevanja zbog straha od osude. I mada to može biti realna mogućnost, pa i razlog za opreznost, često je u pitanju i projekcija sopstvenog osećanja krivice i očekivanja da će neko važan, ili čitava zajednica, reagovati na isti način, zbog čega mnogi oklevaju, menjaju odluke ili odustaju od ciljeva ili želja za koje osećaju da su im intimno beskrajno važne.

STRAH OD PROMENE

Latinski glagol haesitare upućuje na to da iza oklevanja možda stoji zaglavljenost ili stopljenost. I ovo je psihološki potencijalno vrlo zanimljivo, pošto bi moglo značiti da neko okleva zato što oseća jedinstvo sa nekom situacijom ili osobom, a boji se da bi ne oklevati značilo razdvojiti se, inicirati promenu. Dok god oklevam, sve ostaje isto i ja neću morati da tražim svoj identitet, ukuse, odluke, izbore… Zato je bolje i da drugi odlučuju umesto mene, da se odreknem čak i potrage za tim šta ja volim, da uvek pitam “da l’ da ja uzmem prazan ili sa sirom?” i sačekam predlog.

Mnogi roditelji prave veliku grešku kada decu uče da je svet opasan i učine ih preopreznim, umesto da im pomažu da usvajaju i razvijaju socijalne veštine neophodne za snalaženje u izazovima. Otud uzrok oklevanja mogu biti i neki opšti strahovi ili anksioznosti. Tu se ova situacija prosto dedukuje iz toga što se neko boji “svega”, pa se boji i donošenja (svake) konkretne odluke. Nezavisno od uzrasta, tipa odluke, situacije, prisustva ili odsustva drugih ljudi, “iznosa” nagrade ili kazne – oklevam i sa sitnicama, svakodnevno, a moja strepnja da ću pogrešiti vidljiva je svima. Ovakva stanja retko se viđaju izvan kliničkog domena i mnogo je verovatnije da ćete upoznati nekoga ko pati od intenzivnog straha od promene, odnosno neizvesnosti koja za njom sledi, pa cupka u mestu i ne usuđuje se na prvi korak.

Nekad donesemo odluku, ali sumnjamo u nju, ne možemo da odlučimo da li je ispravna. Na nepoznatom smo terenu, nemamo znanja i/ili iskustva, ne možemo ni sa kim da se konsultujemo. Deluje mi gotovo tipično da na psihoterapiju dolaze uspešne i pametne žene koje znaju da završe fakultete i rukovode timovima, ali izmuče i sebe i sebi bliske pre no što uspeju da donesu ikakvu odluku u vezi s ljubavnim životom. Ili je u pitanju ulaganje novca. Ili šta reći nepristojnom komšiji. I čim odluči šta će uraditi, odmah joj se učini da bi ispravno zapravo bilo ono suprotno. I zove svakoga čiji broj ima ne bi li proverila koliko njih se slaže s kojom odlukom, mada je jasno da će život proći pre no što bude uradila statistiku.

I konačno, oklevanje može biti posledica konfuzije. Neko se nađe pred odlukom ili pred dilemom i odjednom se toliko uznemiri da ne uspeva jasno da misli, nije da ne zna da li da se krene levo ili desno, već se i unutar njega sama logika uskomeša. Oklevanje tada može biti kupovina vremena da bi se mogao naći oslonac za te unutrašnje procese i mogućnost da se uhvati opšta orijentacija, a ne samo da se reši ovaj pojedinačni problem.

Kako to obično biva, postoji i potpuno obrnuti problem. Zvuči glupo da kažemo da neko okleva premalo, ali to uistinu može voditi potencijalno opasnoj nepromišljenosti i impulsivnosti, makar ponekad zasnovanoj na prevelikoj, nerealnoj samouverenosti. A možda, takođe, postoji i opasnost da “neoklevanje” uključuje nedovoljno samopreispitivanje i nekakvu površnost unutrašnjeg života, nekakvo “fortinbrasovanje”, kada deluje da je ovaj svet prepun nijansi zapravo potpuno jasan i jednostavan.

Autor je psiholog