Možemo li da ne lažemo

...

Laganje je, s psihološke tačke gledišta, vrlo složen fenomen. Možda donekle možemo da razumemo nečiju motivaciju da slaže, ali ostaje mnogo zagonetki – kako se to tačno radi, kako se laž adaptira ili menja, nekada čak u deliću sekunde, zašto neko poveruje u očiglednu laž, kako se ona propagandna proširi kroz velike grupe ljudi i niko više ne postavlja pitanja… Istovremeno, laganje je nedovoljno naučno istraženo, a lažljivost gotovo potpuno zanemarena, mada je sve očiglednije da je jako povezano sa uspešnošću u nekim od najvažnijih segmenata savremenih društava.

Deca obično otkrivaju laganje oko četvrte ili pete godine, kada počnu da shvataju da njihov um nije potpuno “providan” i dostupan drugima. U tom smislu, kapacitet da se slaže, kao i kapacitet da se ima i sačuva tajna, predstavlja važno razvojno dostignuće na putu osamostaljivanja i razvoja unutrašnjeg života. Kad ga otkriju, deca obično uživaju u svojim – za odrasle, naivnim – lagarijama, ali ih u tome ne bi trebalo prerano obeshrabrivati, pošto ovo jeste kapacitet koji mora da se vežba. Mnogo je bolja strategija da se ta potreba usmeri na maštanje i igru, a da se postepeno objašnjava značaj iskrenosti prema sebi i u odnosima s drugima.

Verovatno svako nekad slaže pod pritiskom. Nekad zato što niste imali domaći, drugi put zbog karte u gradskom prevozu, onda zato što ste zaboravili nečiji rođendan. Postoje i individualne i kulturne razlike u toleranciji ove sklonosti laganju, odnosno u insistiranju na potpunoj iskrenosti i časti. Ali deluje mi kao psihološki zanimljivije to što prebrzo pređemo preko tog unutrašnjeg procesa, ne potrudivši se da ga temeljno razumemo. Ako pokušamo da “usporimo film”, postaće nam jasno da laž pokazuje da smo osećali neku slabost ili strah da se suprotstavimo, pa smo odlučili da idemo “linijom manjeg otpora”. Tamo gde bi neprijatna istina – makar vodila kazni ili podsmehu – značila odbranu svoje ličnosti i sopstvene celovitnosti, laž znači predaju pred strahom, odustajanje od sebe, pristanak da sebe negiramo i postidimo jedan svoj deo, makar pred samim sobom, odbacimo. A onda, mora se priznati, predstoji i tajanstveni, kreativni deo ovog procesa – smišljanje originalne laži, pošto je svaki nastavnik na svetu hiljadu puta čuo za sveske zaboravljene na klaviru i radove nenapisane zbog iznenadne dedine smrti. Konačno, ima izuzetno inteligentnih i maštovitih ljudi koji u ovome nisu uspešni, pošto se laž mora saopštiti ubedljivo, bez tragova stida ili sumnje na licu, kakav god da se proces odvija unutar lažljivčevog uma.

PRILAGOĐAVANJE & SAMOOBMANA

S laganjem je blisko povezan i fenomen konformizma. Svi znamo da je nekad teško izneti mišljenje koje se razlikuje od onoga u šta je uverena većina, zalagati se za nepopularno, razbijati led ili biti avangarda. Pod takvim pritiskom i odrasli slažu da bi se uklopili u grupu, da se ne bi osećali kao “crne ovce”. Psihološki eksperimenti s tim u vezi vrlo su jednostavni i ubedljivi: ako nekoliko ispitanika, u dogovoru s istraživačem, dâ isti pogrešan iskaz (na primer, da su dve linije upadljivo različitih dužina jednake), većina ispitanika će reći nešto za šta im je očigledno da je pogrešno. Pride, ovde se, prvo, radi o sedenju u istoj prostoriji s nepoznatim osobama, ne o direktnom pritisku, ucenama, pretnjama, zavođenju, podmićivanju, a, drugo, “ulog” je praktično nikakav (“nepoznati ljudi će pomisliti da ne umem da razlikujem dužinu linija”), nisu u pitanju prijateljstva, reputacije, poslovi, brakovi, posedi. Nije nesuvislo postaviti pitanje – da li smo mi uopšte sposobni da ne lažemo?

Najproblematičniji oblik laganja jeste ono koje potiče iz samoobmane. Neko ne razume sebe dovoljno dobro, pa ne vidi, recimo, svoje zle namere ili lako ubedi sebe da ih nije ni imao. Ovo je svakodnevna pojava s decom ili ljudima koji nisu mnogo zainteresovani za unutrašnje sadržaje. Tako počinje gotovo svaka psihoterapija – u najvećem broju slučajeva, ljudi imaju neku koherentnu sliku o sebi i ne znaju kako bi mogli da ispitaju moguće nesvesne motivacije, ili ih bude stid da to urade, ili se toga boje, ili sve to zajedno. Ova varijanta je obično bezazlena i većina nas, zahvaljujući psihoterapiji ili životnom iskustvu, napreduje u razumevanju sebe. Komplikovanije je s onima koji veruju da poznaju svoja osećanja i identitet, ali ih se pred lavinom anksioznosti i/ili osećanja krivice brže-bolje odriču i to pravdaju različitim, često vrlo ubedljivim narativima. A njihova je svrha, u velikoj meri, očuvanje samopoštovanja i poricanje kukavičluka, kao kad sebi govorite “Ma, bio bih ja besan, pa bih mu sve i sasuo u lice, samo da nije…”. Na nesreću svih osoba sklonih samoobmani, psihoanaliza je još davno utvrdila da možete da se otarasite mentalne slike, recimo, šefa na koga ste besni, ali ne i energije koju osećanje sa sobom donosi, pa će se bes vezati za nekoga koga se manje plašite i ko može biti potpuno nevina žrtva.

ČUDESNI SVETOVI IZMIŠLJENOG

Lažljivost pomenuta u podnaslovu ovog teksta još je komplikovaniji fenomen. Tu se ne radi o ponašanju, o pojedinačnom incidentu, čiji uzroci, ili makar povodi, mogu biti u okolnostima i uzrastima. Ovde govorimo o ljudima koji to čine redovno i kojima ovo često postane trajna osobina ličnosti. Nema povoda, nema jakih osećanja, nema očigledne koristi, ali neko ne može da odoli porivu slaže. Ili, neko misli da će sve svoje ciljeve najbolje i najlakše ostvariti neprekidnim laganjem, umesto trudom, istrajnošću i talentom.

Zvuči kao najava neke grozote, znam. Ali ne smemo da zaboravimo da je ovo opis svih naših omiljenih pripovedača. Niko nikada nije lagao kao Borhes, tako da patite kad se priča završava, nemate pojma koje je likove izmislio, koji su postojali, da li neka od onih knjiga uistinu negde može da se kupi, da li se one životinjice stvarno protežu od dna do vrhova piramida. Možda je to samo moja zla ćud, ali ja zamišljam da razni Borhesi ovoga sveta (a meni je mnogo žao što ih je sve manje) ništa drugo i ne rade nego po cele dane posmatraju ljude i događaje, da bi posle u svoje sveščice mogli da zapisuju različite laži o njima i onda nastanu “Čarobna frula” i “Big Fish”, Azazelo i Boris Davidovič.

TRŽIŠTE PREVARA

Izreka Se non è vero, è ben trovato, morala bi ostati ograničena na svet fikcije. Manipulativno laganje u svakodnevnom životu izuzetno je opasna stvar. Korišćenje namernih, sistematskih laži da bi se drugi naveli na određeni zaključak ili stav kakav meni odgovara ruši osnove našeg poverenja u druge ljude i u društveni poredak. Žrtve laganja, na primer u slučaju zavođenja, mogu trajno izgubiti poverenje u ljude, postati cinične ili početi da se same na isti način ophode prema drugima. Zamislite da vozite i znate da je određeni broj saobraćajnih znakova besmislen ili postavljen vica radi, ali vi morate da pogodite o kojima se radi, stignete na cilj, sačuvate živu glavu i nikoga ne ubijete.

Pretpostavljam da ovakav stav prema laganju može zvučati dramatično. Naš doživljaj istine i laži potpuno je izmenjen pod uticaj televizije, reklamiranja i, poslednjih godina, društvenih mreža i sve raširenije upotrebe plastične hirurgije. Mi znamo da od jutra do mraka gledamo i slušamo sistematske laži, na kojima rade timovi eksperata, i u kojima je, na primer, svaka od deset vrsta kafe najbolja na svetu, kladionice su pitome kao biblioteke, a kvalitet gotovo svakog proizvoda direktno zavisi od toga koliko kratku suknju nosi žena koja stoji pored njega ili ga drži u rukama.

Da muka bude još veća, sve je ovo inicirao Frojdov sestrić, u nastojanju da ideju o nesvesnom iskoristi za lično bogaćenje, na njemu rade bezbrojni psiholozi i princip očigledno funkcioniše ili bi još davno nestao s tržišta.

DIKTATURA – LAŽ NA PIJEDESTALU

Kad smo tako iz svih uglova izbombardovani lažima reklamiranja, veštačkih usana i lažnih autoriteta, nije bilo teško uvesti nas u svet u kome istina više nije vrednost, laž nije za osudu, a granica među njima se negira i namerno potire. Lažljivost postaje snalažljivost, neka vrsta sposobnosti, vrline. Mada se ovo danas može sresti gotovo svuda u svetu, tolerancija na lažljivost koju je razvilo društvo u Srbiji dostigla je tolike razmere da ne znam kako bi ta zavisnost mogla biti izlečena. Na visoko podignutim suterenima kupuju diplome, izmišljaju da postoji univerzitet u Hejstingsu, prvaci su sveta u svim disciplinama, sve su probleme sami rešili, sve bolesti pobedili. Društvene vrednosti se pervertiraju, sva pravila važe samo za glupe, kičma jednog naroda se lomi, a sve da bi grupa dosadnih, neharizmatičnih, lenjih, neobrazovanih i pokvarenih mogla da ostvari svoje neograničene ambicije.

Najstrašniji oblik sistematske lažljivosti nazivamo diktaturama. Kao što sve piše još kod Orvela, koji je samo bio dobar posmatrač, diktature znaju da moraju da ubede svoje podanike u to da žive u najboljem mogućem sistemu, najbrže napreduju, uvek pobeđuju, srećniji su nego ljudi u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu. Imena i lica gotovo da su zamenljiva, a opasnost zavisi od veličine i vojne moći zemlje. Uvek je to neki neostvareni dečak, nepopularan u društvu, a željan da bude u centru pažnje i da svi prepričavaju njegove viceve. Takvi dečaci se obično odmah međusobno prepoznaju, sarađuju, razmenjuju iskustva i metode laganja ili preporučuju agencije koje će ih naučiti kako da lažu još bolje. Ostajući, pri tome, jednako dosadni kao što su oduvek bili, samo što im zavisnost od moći prati i zavisnost od laganja na kojoj ta moć počiva. Mnogi počnu i da veruju u sopstvene laži i više ne umeju da nađu izlaz iz njih.

Na zdravim delovima društva leži zadatak da svakoga, pojedinačno i kao članove grupa i zajednica, podsećaju na to da je laž otrov za um. Istina je uvek – ali baš uvek – najbolja opcija, samo treba biti jako pažljiv s načinom saopštavanja. Ovoliko dugo potopljeni u laži, sad možda više ne možemo da podnesemo veliku količinu istine odjednom.

Autor je psiholog