Luce del mondo

...

Zamislite jednu kinesku princezu. Toliko je lepa da svaki mladić koji je makar na trenutak vidi poželi da mu postane žena, a istovremeno toliko hladna da svakog prosca pošalje u smrt. Ne samo što želi da zauvek ostane sama, ona pokušava da se osveti čitavom muškom rodu zato što je, u davno doba, njenu babu oteo i ubio princ okupator. Na njenu žalost, jedan drugi princ uspeva da se doseti rešenje zagonetke “Šta je poput leda koji peče, a ako te prihvati za roba, učiniće te kraljem?” Rešenje je njeno ime. Ona je odgonetka. Kada vidi njen očaj zbog toga što će morati da se uda, taj isti princ joj nudi izlaz ako sada ona bude uspela da reši zagonetku i do zore pogodi njegovo ime. Kreće teror, potraga, mučenje, da bi se, nakon jednog poljupca, sve promenilo i ona shvatila da je njegovo ime – Ljubav. Par trenutaka nakon toga, završni hor peva Luce del monde è amore. Svetlost ovoga sveta je ljubav.

Meni je ovo oduvek delovalo kao bajka – zagonetke, prinčevi, kineski dvor, poljubac kao nekakav deus ex machina… Ipak, sve i ako jeste bajka, nije ništa lošiji prikaz nego bilo koje drugo veliko umetničko delo za osnovnu intuiciju po kojoj naši životi teku kroz tanki i nepredvidljivi moreuz između traume (često nanete drugome ili čak precima) i ljubavi, između stalne pretnje neminovnošću tame i nade u postojanje i postojanost svetlosti.

Ne morate biti psihoterapeut i svakog radnog dana slušati o patnji i traumama da biste shvatili koliko su ljudski životi puni velikog mraka. Svet je tako često grub, tvrd, indiferentan, a mi gotovo uvek slabi, ograničeni, kvarljivi. Praktično svako u svojoj prošlosti ima ličnu traumu, a tu su ratovi i izbeglištvo, te zemljotresi i cunamiji. Možda čak nije loše misliti o savremenim oblicima kapitalizma kao o invazivnoj formi karcinoma, a o klimatskim promenama kao o AIDS-u koji nam izjeda imuni sistem. Senka je nadvijena nad svakim od nas, a u neke se i duboko uvukla.

U ogromnom broju slučajeva ne možemo bolje nego da se upinjemo da izbegnemo suočavanje s bolom. Bežimo, zaboravljamo, pijemo, radimo, kupujemo, putujemo… I najčešće relativno brzo naučimo da ništa od toga ne može zaista da zaceli duboke rane. Ali, vidimo i da cela civilizacija nastavlja besomučno da ponavlja iste neuspešne obrasce ponašanja, pa ih ponavljamo i mi sami. Možda više nego depresija i usamljenosti, svet je pun beznađa, odsustva istinskog entuzijazma, borbenosti, životne radosti. I sve to zato što je temeljni problem neka vrsta najdublje invalidnosti koja postoji. Trauma, naime, može da slomi kapacitet za razmenu ljubavi. Neka me je samo jedna osoba zlostavljala i lako se može desiti da više nikad nikome neću verovati, ni sa kim se zbližiti, nikome dozvoliti da me upozna, nikoga zavoleti. I kad su ostali kapaciteti nedirnuti pa je neko uspešan, obrazovan, odgovoran i sve što uz to ide, u životu može da ne bude ljubavi, pa samim tim trauma trijumfuje.

NEMOĆ NAUKE

I da vam odmah priznam nešto što me užasno muči. Kad je reč o ljubavi, discipline kojima sam posvetio profesionalni život bauljaju po mraku. Psihologija o ljubavi jedva da išta zna. Čak i kad izuzmete pop-psihologiju koja koristi veliko interesovanje na tržištu i zapravo se bavi komunikacijom između osoba u romantičnim vezama a ne suštinom fenomena ljubavi, nauka ima nekoliko shematskih pristupa i varira dve-tri osnovne ideje. Još gore, ni u ovom slučaju, kao ni s bilo kojim drugim temeljnim iskustvom ljudskog roda, psihologija nije završila svoju “botaničku fazu i do tančina opisala fenomene (ja mislim iz surevnjivosti i nadobudnosti, iz uverenja da nam je opisivanje ispod časti i da već umemo da objasnimo). Psihoterapija, nažalost, nema ništa jasnije odgovore na pitanje šta raditi s problemima ove vrste, kako pomoći velikom broju ljudi koji od njih pate.

Površnost ne samo psihologije već i čitave savremene kulture potvrđuje i to što su stari Grci za ljubav imali dvanaest reči, toliko su bili posvećeni njenom razumevanju i razgovarima o njoj, a i toliko je, pre svega, ona igrala ključnu ulogu u njihovim – tako često kratkim i intenzivnim – životima. I mada je srpski jezik ovde bogatiji od mnogih, meni ostaje pitanje da li mi u književnosti imamo dobre opise, recimo, istinoljubivosti ili gostoljublja? I još važnije, vidimo li da možemo, odnosno da bi trebalo da volimo na najrazličitije načine, ili smo se ograničili na onih nekoliko načina koji su nam nametnuti samo zbog njihove televizičnosti?

Kao psihologu lako mi je da poverujem u to da je ljubav potrebna svim vrstama sisara, zato što smo tako dugo zavisni i slabašni, prinuđeni da, hteli mi to ili ne, volimo svoje roditelje. Ali, važno je imati u vidu i to da teolozi imaju neuporedivo širu perspektivu. Poruka koju peva Pučinijev hor izvorno je izražena na starogrčkom. U knjizi koju danas najčešće nazivamo Novi zavet, Hristos više puta za sebe kaže kako je svetlost ovoga sveta, ponekad da je istina, dok nam Jevanđelje koje je navodno napisao njegov najomiljeniji učenik jednostavno kaže “Bog je ljubav”. Ne govorimo, dakle, više o psihološkom, isključivo ljudskom fenomenu, već o osnovnom ontološkom načelu ustrojstva svemira. Nasuprot “tami nad bezdanom” i “posljednjem neprijatelju…, smrti”, koji ne samo da prete životu već uništavaju i sve lično, stoji ljubav kao izvor svetlosti, nade i spasenja, lični odnos kao izvor, temelj i potpora svega što postoji.

Moram da priznam i sasvim glupu pomisao koju imam kad god gledam Fajnmanove intervjue ili predavanja. Kad on onako sugestivno opisuje povezivanje atoma vodonika i ugljenika, meni, sasvim naivnom u prirodnim naukama, deluje da je to za neživu prirodu tipičan oblik ljubavi ili makar posebne naklonosti jednog elementa prema drugom, odnosno da je moja navika da ljubav tražim samo među živim bićima odraz površnog gledanja na svet tipičan za nedovoljno bistre ljude.

ISCELITELJSKI POLJUBAC

Mi, takođe, verujemo i u isceliteljsku moć ljubavi. Nisu samo mala deca naučena na to da priđu za njih važnoj osobi i zatraže da im ona poljubi povređeno mesto. Mada nemam dokaze za to, intuitivno mi deluje nemoguće da reči celina, zaceliti i celivati nemaju isti koren, kad mi i osećamo da nam rana ne pravi procep samo na koži već i u celokupnom integritetu organizma i ličnosti, da smo izlečeni tek kad se taj integritet bude ponovo uspostavio, čak i ako budu ostali ožiljci, te da je pravi izvor pomoći nekakva lečnička ili terapijska ljubav, a ne gips, konac ili tableta.

Danas znamo mnogo i o posledicama odsustva ljubavi. Koliko god traumatska iskustva i zlostavljanje mogu imati pogubno dejstvo po razvoj i zdravlje, zanemarivanje je uvek neuporedivo gore i može prerasti u nerešiv problem. Svako dete će pre izabrati surovog roditelja koji ga kažnjava negoli samoću ili sirotište, a od svih oblika kažnjavanja zatvaranje u mračnu sobu ili ormar deluje najjezivije. Potpuno je ista situacija i sa mnogim našim životinjskim rođacima. U jednoj čuvenoj seriji eksperimenata sa rezus-makaki majmunima, koja je trajala nekoliko decenija, neki mladunci su u laboratoriji odgajani u potpunoj socijalnoj izolaciji, uz izloženost samo fizičkim objektima. Naravno, ubrzo su postali bezvoljni, ujedali se, bili nezainteresovani za seksualne odnose i nesposobni da brinu o potomstvu. (Objavljivanje ovih rezultata dovelo je do uvođenja etičkih standarda i za eksperimente na životinjama jer je shvaćeno da one pate zbog naše surovosti.) I očekivano, ako im je nešto moglo pomoći, bilo je to uključivanje u slobodnu igru s vršnjacima.

Najčešće verujemo da je suprotnost ljubavi mržnja ili neki oblik destrukcije. Mada to može na neki način da bude tačno, isto bi se moglo reći za strah, sebičnost, uskogrudost ili zavist. Precizniji odgovor bi verovatno mogao biti da je suprotnost ljubavi praznina, bezličnost, nedostatak oformljenosti do koje može doći samo kroz razmenu kakva je najizraženija u prijateljskoj ljubavi. Jer, moguće je da se ljubav nađe u čudnim, nekad i tragičnim smesama s drugim osećanjima, ali tamo gde je unutrašnji život prazan (ili opustošen), sve se, pa čak i ljubav, množi s nulom.

Ako sledimo ovu ideju, ljubav bismo mogli da vidimo u svakom pokušaju da nekoga istinski upoznamo, u radosti usled mogućnosti dijaloga s drugačijošću drugoga, u želji da tuđu osobnost vidimo u baš svim njenim mogućim “izdanjima”, ali još i više u stavljanju drugog ispred sebe i podršci (mnogo više nego zaštiti) nečijem razvoju, u njegovim pokušajima da definiše svoju ličnost, konsoliduje samopoštovanje, izbrusi kreativnost ili iskrenost, poveća svoje kapacitete da ljubav primi i daruje.

I da se za kraj osvrnem još na zagonetke i odgonetke s početka teksta, jer bi njihova značenja mogla biti dalekosežna (ne, ne, naivčine, opera uopšte nije mrtva, jednako je relevantna kao i uvek). Prvo, ako se pitamo kada ljubav jeste svetlost, odgovor je: kada se drugi ne izgubi u konvencijama, analiziranju ili pokušajima da utiče, već vidi da sam rešenje zagonetke ja, da rešenje može biti samo u unutrašnjem svetu i susretu dva unutrašnja sveta (ili više njih). I drugo, ako želimo da sa sigurnošću znamo kada se neko zaljubio, odgovor je: kad mu, makar na trenutak, svih dvanaest manifestacija jedne (kosmičke?) sile postane poistovećeno s jednim, po definiciji ograničenim i običnim ljudskim bićem, sažetim u jedno jedino ime.

Autor je psiholog