Ljudi su sve što imamo

I u svakodnevnoj komunikaciji i u nauci, pojam ličnosti se se isuviše retko dovodi u pitanje. Makar je to tako danas, jer nam se verovatno čini da znamo odgovore. A možda su nam takve misterije manje bitne jer smo postali psihološki površniji. Ipak, izazovi, ne samo intelektualni, svuda su oko nas i broj im raste.

Da počnem od najkomplikovanijeg: da li je svaka osoba, svako ljudsko biće ličnost? Kad biste anketirali ljude u bilo kojem gradu, ovo pitanje bi ih sigurno uvredilo. Svako od nas sebe tako doživljava, kao nedeljivu “jedinicu” sa sopstvenim izvorom inicijative, s određenim pravima (a ako baš mora, i obavezama), osećanjima, identitetom, moralnim normama… Dok žurite na posao, nepropisno prelazite ulicu da kupite kafu, ovo vam uopšte nije u fokusu, sve se podrazumeva. Ali kada vas neko ponizi, kada biste bili primorani da objasnite zašto baš makijato, kada bi vam oduzeli pravo glasa na sledećim izborima – istog trenutka bi taj doživljaj iskočio u prvi plan i vi biste počeli da ga branite. Ali šta je s drugima?

DOŽIVLJAJ DRUGOG

Naša sklonost da druge ne tretiramo kao ličnosti može da dosegne neverovatne razmere. Sva zapadna društva imaju zakonsku regulativu o procesu koji mi nazivamo oduzimanjem poslovne sposobnosti, kada, zbog hronične bolesti, mentalnog poremećaja ili problema u kognitivnom razvoju, nekoj odrasloj osobi zvanično uskraćujemo mogućnost da samostalno donosi odluke i učestvuje u društvenim procesima. Dugi niz godina smo nekog doživljavali kao ličnost, ali mislimo da je demencija (ili shizofrenija) to uništila; ili od ranog detinjstva neko nije uspevao da ispuni norme koje savremeni kapitalizam i njegov školski sistem postavljaju pred decu, pa mu nikad nismo ni pružili taj oblik poštovanja. Takođe, ništa lakše nego decu ubediti da oni koji ne govore našim jezikom i ne veruju u naše bogove zapravo i nisu ljudi u punom smislu reči, tako da nema razloga da nas grize savest ako ih zlostavljamo i ubijamo. Ideja eugenike, pokušaja “pročišćenja” genetskog “materijala” čitavih naroda, zasniva se upravo na ovome, a možete je pratiti od ranog istraživača inteligencije Frensisa Goltona, preko nemačkih psihijatara koji su inspirisali Hitlera, belih kolonijalista ili Biljane Plavšić, sve do dece u Izraelu koja ne uče samo da su deo izabranog naroda već i da njihovi vršnjaci koji žive u susednim državama nisu ljudi.

ŽENE, DECA I ROBOVI

Ne mora sve biti tako zlokobno. Tek tokom poslednjih nekoliko vekova otvoreno je pitanje da li su deca ličnosti. Nama je danas teško da zamislimo svet u kome ima toliko dece na koje niko ne obraća pažnju i ne zna im ni imena, a kamoli rođendane i interesovanja. Problem je, međutim, dublji. Potreban je dodatni trud da biste kao ličnost mogli da doživljavate nekoga ko, s jedne strane, toliko zavisi od odraslih i tek mora da nauči bezbroj stvari, te se, s druge, menja tako neverovatnom brzinom da, posmatrajući ga, stalno ponavljate “ala vreme leti”. Tako da i u slučaju posvećenih roditelja i voljene dece možete da vidite tu dinamiku kojoj je ovaj tekst posvećen: odrasli brinu, ali deca negoduju što se njihovi predlozi za rešenje problema svetskih kriza ne uzimaju zaozbiljno.

Hiljadama godina, ni žene nisu bile smatrane ličnostima u punom smislu reči, odnosno pravnim subjektima (inače, Harold Blum je tvrdio da je Šekspirova Kleopatra prvi ženski lik koji možemo smatrati seksualnim subjektom), a teško da smemo podrazumevati da je situacija suštinski bolja i danas. Čuvena je antička definicija robova kao oruđa koja hodaju, a ima nešto i u tome kako osobe s narcisističkim problemima drugu osobu vide kao figuru koja stoji na nekom šahovskom polju i ne sme s njega da iskorači bez njihove dozvole (što je, uprkos savremenoj “podkast psihologiji”, po definiciji dvosmerno i uopšte nije ograničeno na romantične odnose). Ako bismo sabrali sve ove primere, a sličnih verovatno ima još mnogo, moglo bi se reći da svako kao ličnost vidi samoga sebe i još malu grupu sebi sličnih.

ZVERI I BOGOVI

Ova tema otvorena je hiljadama godina pre nastanka psihologije kakvu danas poznajemo, samo što se tada zvala “Šta je čovek?” i bila manje popularna od pitanja o tome od čega je sačinjen kosmos. U poznatoj sceni, kad Sokratu kažu da je čovek dvonožno nepernato biće, on se vrati noseći u rukama očerupanog petla. To je zgodna ilustracija za opšteprihvaćeni stav da su ljudi drugačiji, a implicitno se veruje i bolji nego životinje, te da one ne mogu biti ličnosti i dobiti isto dostojanstvo, poštovanje i prava. Mislilo se da su životinje prljave, primitivne, ne umeju i ne znaju ono što je ljudima lako. Kad ste hteli nekoga da uvredite ili da kritikujete celi ljudski rod, rekli biste zver ili čovek je čovek vuk. Jedna formula je bila homo ludens – definicija čoveka preko kapaciteta za igru, druga Kasirerovo animal symbolicum (koje je profesor Ivić iskoristio za naslov svoje izvanredne knjige) – ono što nas izdvaja jeste kapacitet da koristimo simbole.

Bilo bi lepo reći da su tu sliku promenili Darvin ili neka politička akcija. Nažalost, počelo je banalnom željom da se zaradi na tome što su u londonski zoološki vrt donete šimpanze i orangutani (otprilike u vreme kad je Darvin bio na “Biglu2). Odmah je bilo očigledno da su sličnosti između nas i primata ogromne, a kasnije je, na primer, otkriveno i da nam je genom zamalo pa identičan, da neki od njih uspevaju da usvoje i po trista reči, da bonoboi vode ljubav okrenuti licima jedan prema drugom. Svi sisari pamte, na neki svoj način osećaju, brane mladunce, mi im dajemo imena, oni imaju svoje sisteme signala (koji nisu jezici, ali nisu ni samo urlici, kako smo ranije verovali), razlike među jedinkama su lako uočljive kad posmatramo temperament, ispoljavanje osećanja, dominantnost u grupi…

Ali pitanje ostaje – može li se za životinju reći da je ličnost? Po svemu što danas znamo, nijedna životinjska vrsta nema svest sličnu našoj, kapacitet za samorefleksiju. Nije, naime, dovoljan doživljaj da me boli ili da mi je hladno (to može mnoštvo živih bića); neophodan je doživljaj tog doživljaja – “boli u grudima, kao da probada, dva prsta iznad srca, a prošle zime je bolelo potmulije”. Nekim životinjama na licu vidite radost ili tugu, ali one ne mogu o tome da zapodenu razgovor ili stignu do “I have that within that passeth show”.

Još jedna oblast u kojoj je određenje ličnosti bilo od centralnog značaja jeste teologija, gde su bogovi najčešće opisivani kao osobe natprirodnih moći koje se obraćaju jedne drugima ili ljudima, nagrađuju i kažnjavaju, a često je i ličnost ljudi bivala određena kroz odnos s bogovima. Antički mitovi, poput onih o Prometeju ili Edipu, bave se pokušajem ljudi da se izbore za slobodu od bogova (ili sudbine) i time sami postanu ličnosti. U hrišćanstvu, posebno pravoslavnom, i Bog je shvaćen kao ličnost, određen preko odnosa svoja tri lica, pa je i ličnost čoveka viđena kao da nastaje u odnosu, prevashodno s Bogom, a onda i (crkvenom) zajednicom i pojedincima.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA I ODSUSTVO ODNOSA

Strah koji mene progoni poslednjih godina jeste taj da će doživljaj da mašine mogu biti ličnosti konačno uništiti ljudskost i kulturu. Problem, naravno, nije nov. Kognitivna psihologija razvila se ne samo uz korišćenje računara za izvođenje eksperimenata i obradu podataka već je donela i “kompjutersku paradigmu” – shvatanje po kome bi ljudski um trebalo opisivati kao neku analogiju računara. Šeri Terkl je u knjizi The Second Self objašnjavala kako ljudi računare doživljavaju kao osobe s kojima se može razgovarati, raspravljati, svađati – još davne 1984. godine. Onda je internet stigao u svaku kuću, pa za smartphone razni ljudi kažu da je čitav njihov svet. Da je moglo da se glasa, ja bih uvek bio za to da i oni budu zabranjeni.

Veštačke inteligencije se plašim toliko da je nisam upotrebio nijednom. Plašim se da će neverovatnom brzinom postati superiorna u odnosu na nas tako da ćemo joj predati sve sofisticirane zadatke – pisanje, crtanje, računanje, čitanje stručne literature, planiranje – i onda naša svrha neće moći da bude ništa osim branja jabuka i kopanja kukuruza. Još se više plašim da će nas ideja o razgovaranju s mašinama – komadićima plastike koji po definiciji ne mogu imati nikakvo životno iskustvo, osećanja, moralnost ili osećati povezanost – ili o zaljubljivanju i seksu te psihoterapiji s njima, izvući izvan nas samih, umrtviti nas, otuđiti od ljudi u tolikoj meri da ne znam kako ćemo sebe prepoznati, da li ćemo i dalje biti ličnosti.

Najlakše bi bilo da je ovo samo problem mog kukavičluka. U ljudskoj je prirodi da poseže za lakim i brzim rešenjima, čak i kad je očigledno da su ona samo privremena. Sad imamo izvore iluzije razgovora koji se nikad ne umaraju, dostupni su uvek i svuda, povlađuju vam i daju komplimente, poslušno prate vaše instrukcije o tome kako želite da se prema vama ophode… U doba nikad veće usamljenosti, mnogima ovo deluje kao jedina opcija. Ja gunđam zato što se bojim da je posle toga povratak u bliske odnose s ljudima gotovo nemoguć. Mladi ljudi sve ređe nose u sebi spremnost na rizike koje bliskost podrazumeva, na otvorenost i iskrenost koje možda vode bolnim otkrićima ali bez kojih je sve mlako i bljutavo, na frustracije, greške i tvrdoglavosti koje svi u sebi nosimo. Jer ni mašine nemaju o čemu da budu iskrene i otvorene pa odnosi s njima ostaju prazni.

“People are all we’ve got”. Ljudi su sve što imamo. Posebno kad je teško i kad se pitate da li ste vi sami ličnost.

Autor je psiholog

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!