Jedna igra jedan svet, a nije Expo

Svetsko prvenstvo u fudbalu održava se u SAD, Kanadi i Meksiku. Jedan od najvećih TV događaja, ili verovatno najveći, pokazuje da je gledanje fudbalske utakmice na televiziji, u živom prenosu, i danas jedinstveno iskustvo. Kako ga gledamo mi u Srbiji?

Pošto se nismo kvalifikovali, gledali smo preko tarabe u mečeve koje su igrale naše komšije, BiH i Hrvati. Da li smo navijali za komšije? Onako. Čini mi se da su tabloidi uglavnom čekali izlive nacionalizma, prebrojavali su se Srbi po ekipama, uz Austriju, ili Nemačku gde ih je bilo nešto više.

Hrvatska je na prvenstvo došla sa velikim nadama, sa značajnim rezultatima u prošlosti, dok je BiH bio prijatno iznenađenje, naročito posle pobede nad Italijanima. Selektor Sergej Barbarez imao je nemoguću misiju da napravi reprezentaciju države koja je prilično nefunkcionalna. Zato je bila dobra odluka da pozove igrače koji su uglavnom iz dijaspore i izbegne pritiske i prebrojavanja iz Federacije i Republike Srpske. Baza ekipe je bila u “Maloj Bosni”, odnosno u Sent Luisu, gde je nakon Dejtona preseljen veliki broj izbeglica, naročito iz zapadne Bosne i Cazinske krajine, u strahu od odmazde zbog podrške Fikretu Abdiću Babi.

Prenose gledamo uz specijalnu emisiju na RTS-u i TV Arena. Sve to izgleda pristojno, ali bi konačno u ovakve emisije trebalo pozvati i širi krug gostiju, što bi potvrdilo tezu o strasti prema fudbalu koja ne poznaje godine, pol i zanimanja. Zato ponekad “sportski stručnjaci” umeju da udave.

Koleginice su zadužene za “zanimljivosti”, odnosno prateće fenomene koji idu uz fudbal, u blokovima reklama apsolutno dominiraju kladionice čiju terminologiju sve teže razumem, ali me plaši činjenica da se danas opštim znanjem smatra poznavanje izraza “fri spinovi” i “betovi”, osim “kvota” i “tiketa”.

Možete se kladiti i na golove bez Vara, ukratko možete se kladiti na bilo šta, bukvalno.

Zanimljivi spotovi su za čips, gde se osim Mesija, pojavljuju i aktuelni američki glumci, kao svojevrsna promocija fudbala, odnosno “sokera”.

U prenos su uvedeni zanimljivi, novi snimci sa terena, iz igre, iz kamera na sudiji.

Ukratko – NBA model je sve prisutniji, od sličica, suđenja, najskupljih karata u istoriji prvenstava do potrebe da se umesto igre u centar stavi šou.

Pokazalo se da je ideja da će zahvaljujući savremenoj tehnologiji suđenje biti pravednije zapravo pogrešna. Žrtve svojevrsnih manipulacija bile su upravo naše komšije. Hrvatima je VAR pokazao neobične rezultate, u milimetrima, što je dovelo do poništavanja njihovog gola u meču sa Portugalom. Navodno je bio aktiviran senzor u lopti koji je registrovao dodir kose hrvatskog fudbalera, pa je gol poništen zbog ofsajda.

Bosna je, kada je ispala od SAD, bila žrtva izuzetno grube igre, koja je dovela do crvenog kartona za strelca gola za Amerikance. Međutim, FIFA je pokazala neverovatan stepen licemerja kada je, na Trampov zahtev, dotičnom fudbaleru (Balogunu) ukinula kaznu, jer je morao da propusti jednu utakmicu. Kazna mu je “suspendovana” i preinačena u uslovnu – da ne ponovi delo u narednih godinu dana. Predsednik Tramp, kojem je ista ta FIFA dodelila izmišljenu nagradu za doprinos svetskom miru tokom bombardovanja Irana i Gaze, pohvalio je njenu odluku da američkom igraču progleda kroz prste. Ovo je potpuna diskreditacija ferpleja, nalik na svojevremenu odluku da američke sportiste ne može da testira međunarodna antidoping komisija. Ova čudna i pristrasna odluka dovela je do novog sukoba između Uefe i Fife, što bi se moglo smatrati odbranom fudbala od “amerikanizacije”, uz ogroman pritisak ogromnih para.

Za analizu uspeha sačekaćemo kraj prvenstva, ali je već moguće konstatovati napredak ekipa iz Afrike, od kojih je poseban utisak ostavio tim Zelenortskih ostrva. Nema autsajdera, nema favorita, što je zapravo sve nas podsetilo da je, uprkos pritiscima, fudbal ostao strast i igra, a ne gladijatorski šou milionera na terenu i na tribinama.

Fascinira i dugovečnost i efikasnost velikih fudbalskih zvezda, poput Mesija, Ronalda, Mbapea, Salaha, ali i Modrića, uz neverovatnog Halanda, koji takođe briljira. Za sada nije naročito zasjala nijedna nova zvezda, ali će, recimo, svi upamtiti igru Zelenortskih ostrva, gol Kabrala protiv Argentine, ili neverovatne odbrane golmana i kapitena Vozinje, koji je postao i fenomen na društvenim mrežama. Fudbal je ovde postao način promocije cele jedne zemlje.

Na kraju, osim kao sport, fudbal se još jednom pokazuje kao univerzalna metafora za socijalne odnose, geopolitiku, “psihologiju naroda”, nacionalne stereotipe ali i odnose moći, ekonomske nejednakosti, političke marifetluke, populizam, odnos individualizam i kolektivizam, veru, sujeverje, standarde lepote, za igrače i devojke na tribinama, kao i još mnogo, mnogo stvari.

Naša uloga je ove godine, opet simbolično, uloga posmatrača, a ne učesnika i aktera. Svaka analogija sa našim statusom u međunarodnim odnosima, članstvom u EU, odnosima sa komšijama i velikim silama prosto je upadljiva.