Živeti u kontradikcijama

Protivrečnost ili kontradikcija je jedan od temeljnih pojava u matematici i filozofiji. Matematički, to je rezultat dokaza kojim se pobija prvobitna hipoteza. U filozofiji je jedan od temeljnih principa prema kojem je nemoguće da “ništa ne može istovremeno biti i ne biti”, odnosno jedna tvrdnja ne može istovremeno biti istinita i lažna. U društvenim teorijama, protivrečnost dovodi do suštinskih društvenih promena, jer je u svojoj biti neodrživo stanje. Naše društvo je tokom tranzicije prepuno kontradikcija, ali je poslednjih godina naš politički i medijski prostor zapravo njima obeležen. Delom su izazvane ubrzavanjem promena u savremenom svetu, koji zahteva prilagođavanje, ali su mnogo više pod uticajem dnevnopolitičke medijske manipulacije vlasti koja ima samo jedan cilj – samoodržanje. U tom slučaju, putem medija, a naročito televizije, vi sve češće pod pritiskom činjenica menjate iskaze bez obzira što su kontradiktorni. Logika bledi, racionalno rasuđivanje nestaje, ostaje samo manipulacija kao uvod u poslednji čin – primenu brutalne sile u otvorenoj diktaturi.

Karakterističan primer TV kontradikcije je svakako pojavljivanje najviših predstavnika vlasti (Brnabić, Vučević) i njihovog ograđivanja od saradnje sa USAID-om, ili konkretnije organizacijom Naled. Sajt Skupštine Srbije napravljen je parama USAID-a, samo je njihov znak preko noći volšebno nestao. U istoj izjavi, u istoj rečenici, vlast se zahvaljuje za milione dolara pomoći, ali istovremeno optužuje tu organizaciju da radi na rušenju države Srbije. Dok ovo pišem, Tužilaštvo upada u NGO organizacije, a najviše novca su dobile državne institucije i agencije. Zapravo, bilo bi jednako zanimljivo proveriti kako je vlast trošila američke pare punih 18 godina.

Logici prkosi i najava sednice Skupštine, na kojoj je sporan redosled tačaka u dnevnom redu zasedanja. Naime, Skupština bi trebalo da konstatuje i usvoji ostavku Miloša Vučevića, ali i da usvoji zakone koje je ta vlada u ostavci predložila. Ako prvo usvoji ostavku, što bi bilo logično, zakoni bi sačekali novi saziv Skupštine. Radi se o onom famoznom Zakonu o kreditima za stanove za studente, takoreći čedu Aleksandra Vučića. Ako se konstatuje klinička smrt vlade, Skupština će razočarati Vučića. Ukoliko svojim samrtnim dahom, prvo usvoje Zakone, a zatim se samougase kao Ali Riza u turskoj seriji Kad lišće opada, biće srećan Vučić, a neki drugi politički fikus iz SNS sastaviće novu vladu. Nažalost, Zakon o transplantaciji, na koji čeka više od 2000 ljudi, ovako je ispratio bar dve ili tri vlade. To nam izgleda nije bio prioritet. Hoće li Vučevićeva vlada i skupštinska većina skupiti poslednje atome snage kao Bata Živojinović u partizanskim filmovima, kada smrtno ranjen odvede sa sobom u smrt diviziju Nemaca, videćemo uskoro.

Toliko je događaja a samo jedna glava, pa se i Predsednik zbunio. Ujedinjene nacije su na glasanje dale dve Rezolucije o ratu u Ukrajini koji traje već tri godine. Srbija je bila uzdržana pri glasanju o američkoj, a glasala je za evropsku. Vučić je građanima objasnio da je u pitanju greška, trebalo je da budemo uzdržani na oba glasanja. Ispade da smo za nastavak rata. Istini za volju, ova kontradikcija je nastavak one da podržavamo teritorijalni integritet Ukrajine, prodajemo im municiju (indirektno), a Rusiju smatramo prijateljima i zaštitnicima Kosova i ne uvodimo im sankcije. Kako onda da glasamo, razumem što su tamo bili zbunjeni.

Predsednik je takođe bio kontradiktoran po pitanju pada nadstrešnice u Novom Sadu tokom emisije “Epilog” na televiziji Insajder. Kako je rekao: “Nije urađena konstrukciona rekonstrukcija”. Ovde moram da se ogradim od tumačenja izjave jer je, jednostavno, ne razumem. Takođe bih primetio kontradiktornost prilikom napada na Brankicu Stanković, još pre emisije, a naročito posle nje. Napadali su je sa tabloidnih režimskih televizija, ali i iz opozicije optužujući je za izdaju. Posebno je zanimljivo što se napadima pridružio i Nemanja Šarović, koji na mitinzima SNS-a razgovara sa dojučerašnjim biračima njegove Srpske radikalne stranke. On kaže da je otišao iz radikala kada su se pokvarili. A kada su to bili dobri, kada su Brankici i celoj opoziciji pretili likvidacijom? Danas ova kontradikcija važi za opozicionu uzdanicu i simbol slobodnog novinarstva.

Ministarka prosvete kaže da škole redovno rade, samo što znamo da deca ne idu u školu. Nije ovde problem u brojanju, već u prihvatanju realnosti, dakle, imamo primer prosvetno-matematičke kontradikcije. Osećam protivrečnost i u najavi ministarke da će plate biti umanjene, ali da to nije kazna za prosvetne radnike u štrajku.

Izbor gradonačelnika u Novom Sadu pokazao je dve paralelne realnosti, što bi rekao onaj gospodin iz SPC. U sali sve jednoglasno, ispred zgrade kao na torti, prvo kordon policije, pa brašno, jaja i farba, onda poslanici opozicionih stranaka i građani. To nije sve, između su se našli profesori i studenti kao mirovne snage, pa jedan policajac spusti štit i dobije aplauz. Građani vraćaju štit koji su oteli, studentkinja dobije od policije flašu sa farbom u lice, a kao kolateralna šteta jajima su pogođeni opozicioni političari i novinari. U sali među poslanicima lice koje je pre dva meseca napalo kamermana Euronews televizije. Ne seća se guranja, niti Vučića, koji se kasnije pojavio ispred stranačkih prostorija.

Na kraju, beogradska saobraćajna kontraverza u vidu semafora na Autokomandi i ukinutog pešačkog prelazi na Terazijama. Građani su nastavili da prelaze ulicu gde je bila zebra, na sopstveni rizik, a saobraćajna policija je insistirala da se semafori ugase da bi se sprečio kolaps koji se desio prvog dana. Sve je teže bezbedno pešačiti ili voziti Beogradom.

Ne pitajte me koliko dugo možemo prkositi razumu, jer odgovor može biti razočaravajući.

Psihopatologija nas uči da se u teškim oblicima bolesti ljudi naviknu na svoju bolest i više ih ništa ne žulja, što prilično liči na raspolućenu realnost koju nam serviraju državni mediji.

Tu je sve moguće.