Zeleno-crno protiv žuto-plavog

„Ako se ovako nastavi sa tzv. tranzicijom“, komentariše Nikola Mijatović iz udruženja Mali zeleni, „za nekoliko godina neće biti zelenih pijaca jer će nam sa strane propisati i objasniti kako mora da izgleda i voće i povrće, pa ćemo ih umotane u celofan kupovati u ogromnim supermarketima.“ Ovaj mladi dizajner iz Beograda je zajedno s istomišljnicima iz svoje organizacije ranije ovog meseca organizovao protest ispred terazijskog restorana Mekdonalds. Prolaznicima su besplatno deljeni sendviči, jabuke i leci na kojima se građani upozoravaju na destruktivno delovanje velikih kompanija. Za protivnike neoliberalne, korporativne ekonomije koja je kod nas za sada oličena i kroz delovanje ove čuvene transnacionalne korporacije, Mekdonalds predstavlja simbol protiv koga se treba boriti.

Poslednjih godina u svetu je ojačao novi pokret protiv postojanja kompanija koje ostvaruju veće profite od većine država u svetu. Novi aktivizam raznih društvenih grupa želi da ukaže na uspostavljanje novog, sofisticiranog ropstva od strane ideologa neoliberalizma. Na terenu se to odnosi na položaj zaposlenih u velikim korporacijama koje su tako ustrojene da onemogućavaju svako udruživanje radnika. Delovanje zapatista u Meksiku, brojne demonstracije (Sijetl, Prag, Đenova) „antiglobalista“ pokazuju da neke stvari u svetu, blago rečeno, ne funkcionišu na najbolji mogući način.

SIROTANI: Naizgled, Srbija kao zemlja koja je dugi niz godina bila izolovana nije u poziciji da se pita o takvim stvarima jer još nije u tom „društvu“. Protivnici neoliberalne globalizacije, oličeni u malim andergraund grupama poput Malih zelenih, Anarho-sindikalne inicijative, Inicijative za ekonomsku demokratiju, da pomenemo neke, upozoravaju da mi i ne možemo biti deo „velike evropske porodice“, jer nemamo startnu poziciju kao oni koji su već u „evropskoj kući“. Ako se, na primer, pogledaju poslednja istraživanja o spremnosti ulaska u Evropsku uniju u zemljama poput Češke i Slovenije, videće se da je ovaj argument na mestu jer se strah od ulaska u novu zajednicu povećava. Rojters prenosi da se svega 42 odsto Čeha pozitivno izražava o priključivanju Evropskoj uniji.

Više puta su iz srpske vlade stizali glasovi da je jedina civilizacijska opcija upravo nastojanje da se „uđe u Evropu“ i da je celokupno delovanje u procesu tranzicije usmereno ka privlačenju kapitala multinacionalnih kompanija jer će to biti signal i manjim svetskim firmama da ulažu preko potreban novac u ruiniranu srpsku privredu. Za sada je taj proces više nagoveštaj nego realnost, ali, upozorava Nikola Mijatović, a sa njim se slaže i Andrej Grubačić, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ako te kompanije dođu na srpsko tržište, onda bi mogla da nam se desi sudbina Argentine ili nekih zemalja Trećeg sveta.

Mali zeleni usmeravaju energiju na animiranje većeg broja ljudi i na upoznavanje javnosti sa negativnim posledicama globalizacije. Akcija ispred Mekdonaldsa bila je samo početak, a značila je i obeležavanje Dana borbe protiv multinacionalnih kompanija. Mijatović naglašava da model koji nameću Svetska banka, MMF i Svetska trgovinska organizacija ne dovodi do razvoja država, nego do uspostavljanja neke vrste novog ropstva za one koji ne poseduju kapital. Njihova je želja da se ovo delovanje ne shvati kao izolacionističko, kao ono koje zagovaraju ekstremni desničari u Srbiji. U tom smislu, mišljenje je Andreja Grubačića, treba se zalagati za komunikaciju sa svetom, ali ne po diktatu transnacionalnih kompanija i njihovih predstavnika u pomenutim međunarodnim organizacijama. Svet se može povezivati samo na uvažavanju različitosti i na principima solidarnosti i slobodnog udruživanja. „Ne želimo da nam se zemlja pretvori u veliki supermarket“, kaže Mijatović za „Vreme“, „zato što tako zamišljaju gazde velikih kompanija.“ Na radničkoj solidarnosti i udruživanju posebno insistira predstavnik Anarho-sindikalne inicijative Ratibor Trivunac koji kaže da se mora mnogo raditi na tom polju jer kod nas nema pravih sindikata, pa budući vlasnik može da kupi firmu i uspostavlja pravila ponašanja bez ikakvog obzira prema onima koji rade: „Ključno pitanje je da li je profit iznad interesa ljudi“.

POVRATAK BAKUNJINU: Grupa ljudi okupljena oko ideje anarho-sindikalnog udruživanja sprovodi konkretne akcije na terenu. Štampa novine koje radnicima deli ispred fabrika, posećuje „posrnule“ komplekse, razgovara sa zaposlenima na tribinama. Oslanjajući se na Bakunjinovu krilaticu da „sloboda nije sloboda ako nisu svi slobodni“, ovaj predstavnik radikalno-utopističke struje smatra da sadašnji koncept države nije prirodan i da veoma mnogo treba raditi na njegovoj izmeni. Nepravda se sastoji u tome što je ogromno bogatstvo koncentrisano u rukama malog broja ljudi, što ne postoji poštena raspodela dobara. Tako, oni koji nezasluženo poseduju enormno bogatstvo imaju i svu moć u svojim rukama i većina ispašta zbog osionosti ogromne manjine. „Ne mislimo da će se u Srbiji desiti ono što se desilo u zemljama Trećeg sveta, da ljudi, žene i deca rade za mizeran novac, dok se tamo neka grupa bogati, ali to ne znači da se protiv takvog sistema ne treba boriti“, poentira Trivunac.

Učesnik brojnih svetskih antiglobalističkih skupova i predavač na Bostonskom institutu, zajedno s Noamom Čomskim i Naomi Klajn (autorkom „manifesta“ borbe protiv korporativne, „brend“ ekonomije „No Logo“), Andrej Grubačić smatra da ljudi koji rade u srpskoj vladi zapravo rade samo u interesu transnacionalnih korporacija i da nemaju pravu svest o potrebama ljudi u Srbiji. U pitanju je, prema njegovim rečima, dvostruka igra ljudi koji su na vlasti u Srbiji. S jedne strane, postoji vlada potpomognuta intelektualcima koja govori da je brzo uključivanje u svetsko tržište jedino dobro za Srbiju, a s druge strane su kleronacionalisti koji se zalažu takođe za retrogradne ideje. Po ovome, vlada i javnost daju prostora ovim drugim da bi se građanstvo plašilo i držalo u uverenju da ništa van ove dve opcije ne postoji. Prema Grubačiću, alternativa svakako postoji i bazirana je na participativnoj ekonomiji i na stalnoj borbi za pravo na slobodno udruživanje i solidarnost.

Realna „opasnost“ od globalizacije postoji, a kod nas je ovaploćena kroz proces prilagođavanja standardima „razvijenog sveta“. Deklarativna priča o uvažavanju različitosti dobija svoj pravi oblik posle sprovođenja standardizacije propisa i načina ponašanja. Dešavanja u Srbiji ne pokazuju neku posebnu rešenost da se na svaki način uključimo u procese „evropske integracije“. Proći će godine, a možda se nikada neće ni dogoditi da srpski domaćin za slavu kupuje genetski modifikovano prase bez masti i da pred goste iznese zimnicu proizvedenu u korporaciji Nestle.