Vodič za automobiliste

Vozačku dozvolu može da dobije svako ko je dovoljno uporan, bez obzira na IQ i ishod psiholoških testiranja; kažu da je Milan Martić položio vozački ispit iz dvanaestog pokušaja, pa vidite gde je završio. Motorno vozilo može sebi da kupi ili iznajmi još više ljudi, jer za to treba samo novaca. U Beogradu ima i jednih i drugih mnogo više nego što bi to bilo optimalno, Beograd nije bio smišljan za masovnu upotrebu automobila, niti takva upotreba nailazi na pomoć i podršku gradske vlasti – šta god ona tvrdila. To i nije najgora moguća politika jer – s obzirom na opisane okolnosti – vožnju privatnim automobilima treba obeshrabrivati po svaku cenu. Jednostavno ih je previše.

E, sad: kada je iskreno vaš autor polagao vozački ispit, bilo je kafana u uličicama oko Crvenog krsta ispred kojih su sklanjali stolove da neko auto prođe i onda ih vraćali na ulicu. Tri godine kasnije, kada je isto lice stupilo u saobraćajnu policiju, gužve u špicevima već su bile legendarne, a saobraćajci na raskrsnicama radili su smene od šest sati – zbog zagađenja vazduha. Nešto kasnije, kad se vratio iz belog sveta, iskreno vaš vozio je spačeke (2CV) i primetio da kući na Banovo brdo iz centra grada stiže kad i komšija koji je radio blizu njega, a vozio je Lamborghinijev crveni zverski dvosed (Miura, valjda) od 350 konjskih snaga… Računica je bila jasna. Stvari su postale još jasnije početkom osamdesetih, kada je iskustveno uglavljeno da u doba špica spretan biciklista u kondiciji stiže brže u centar sa Novog Beograda nego ponosni vlasnik tada popularnog stojadina. Stojadin ga je šibao samo do Brankovog mosta; odatle je biciklista bio car. Danas je – posle burnih devedesetih – situacija ista, ali smo mi omatorili; neki drugi klinci se voze biciklima.

NAJBOljI AUTO: Najrazumniji način da se u Beogradu dođe iz tačke A u tačku B (ako premeštanje iz tačke u tačku uopšte ima bilo kakvog smisla, u šta sumnjam) jeste tramvaj, jer su šine uglavnom slobodne od automobila. Ako tramvaj ne ide tamo kuda ste namerili (ako već morate), a nemate motocikl, sledeći najefikasniji način je taksi. Taksi u Beogradu ima više neuporedivih prednosti: kao prvo, jeftin je; kao drugo, vozači su inventivni i vešti; kao treće, nije vaš, nego je taksistin, pa neka se on brine. Kao što je oduvek poznato, najbolji automobil je onaj koji je nov i tuđ: rentakar, na primer; ili taksi, pa makar i ne bio nov. Motocikl je, inače, čudo za grad, ali iz klimatskih i drugih razloga (opstanak vrste) ovde nije toliko popularan. Britanci imaju ekipe hitne pomoći koje rade na motociklima, jer bi im inače žrtve saobraćajnih nesreća pomrle čekajući ambulantne kombije sa sirenama i plavim svetlima dok se probijaju kroz gužvu.

Dakle, ako već hoćete ili morate da po Beogradu upravljate motornim vozilom registrovanim za saobraćaj na javnim putevima, kao prvo vam je potreban dubok duševni mir. Svako sedanje u auto usred radnog dana znači čekanje, prva-druga, prva-druga; znači parkiranje pod budnim okom parking-majstora koji vas vrebaju iz pauka kao da ste muva; znači zakašnjenje, nerviranje i uopšte duboko osećanje sopstvene suvišnosti u ovom surovom svetu. Ali, idemo redom.

Pre nego što bilo kuda krenete autom u Beogradu, sastavite ono što piloti zovu „plan leta“. Naime, morate znati koje se ulice raskopavaju, kuda ide alternativni saobraćaj i gde su zbog toga najveće gužve. Recimo, u poslednje vreme je Vračar kritičan: činjenica da je ulica Mileševska zatvorena zbog polaganja nekih cevi, kao i poprečne ulice između Krunske i Mekenzijeve, znači da će Maksima Gorkog biti zakrčena. Izbegavajte sva mesta gde se nešto kopa: već mesecima je Bulevar kod Liona zakrčen zbog nekog vodovoda. Morate, dakle, znati gde se šta radi, jer ćete se zeznuti da krenete autoputem ka „Zmaju“, pa će vam trebati sat vremena da se domognete novosadske petlje. Plan vožnje znači da slušate radio i čitate novine, tamo gde sitnim slovima piše da šta se radi i gde. Taksistima je lako, jer radio-vezom dobijaju od svojih dispečera trenutnu informaciju o prohodnosti ulica. Zato ponekad treba upitati taksistu da li je pametno ići u ovom ili u onom pravcu. Druga stvar koju valja imati na umu dok sastavljate plan vožnje jesu rupe: dobar beogradski vozač pamti na stotine lokacija raznih opakih rupa, skoro kao da je biciklista. Dobar plan vožnje podrazumeva i parkiranje na mestu kuda ste krenuli. Najbolje rešenje je javna garaža – ako je ima u blizini: jeftina je i razumno sigurna od lopova, a potpuno sigurna od pauka. Problem sa javnim garažama je kapacitet: ona kod Vukovog spomenika je iznenađujuće mala (za onolike pare uložene u Slobin metro…); ona na Zelenom vencu jeste ogromna, ali i stalno puna, kao i ona na Obilićevom vencu. Ona u Hilandarskoj je najmanja i – naravno – stalno puna, kao i obližnja kod „Politike“. Najbolja je ona na Kaleniću: em uvek ima mesta, em izlazite ravno iz nje na pijacu.

MUVE I PAUCI: Izvan javnih garaža javlja se problem pauka i prateće saobraćajne policije. Tih se insekata (pauka, to jest) namnožilo u poslednje vreme iz razloga jasnih: dnevni prihod u gotovini je sjajan, toliko da su u Zagrebu privatizovali tu službu i svi Hercegovci koji su sklopili ugovore sa gradom srećno trljaju ruke. Saobraćajci su se u međuvremenu modernizovali, pa će vaš nepropisno parkirani auto prvo uslikati digitalnom kamerom (kao dokaz), pa će onda zvati pauka ili pisati prekršajnu prijavu. Mora se priznati da su saobraćajci svet u principu ljubazan i konstruktivno nastrojen: uz dve vaše lepe reči pustiće vas da pobegnete sa lica mesta zločina pogrešnog parkiranja, a da vas čak i ne oglobe. U tom smislu vaša taktika pogrešnog ili nejasno regulisanog parkiranja treba da vodi računa o zdravom razumu ljudi čiji je posao da saobraćaj teče: ne parkirajte se krivo tamo gde ste zaista na smetnji ostalima, jer će vas odneti smesta i oglobiti pravedno. Nađite zgodno i zatureno mesto, tamo gde posadu pauka mrzi da se petlja jer niste na smetnji; u najgorem slučaju popićete prekršajnu prijavu ili mandatnu kaznu; sva je šansa da se provučete besplatno. Ima tu i onih vozača koji misle da su strašno pametni, pa pomeraju kontejnere za đubre na svoje mesto kad se isparkiraju, samo da bi drugi pametni vozači te iste kontejnere izgurali na ulicu posle dva minuta, da ih drugi zaobilaze. Igra s kontejnerima samo ometa odvijanje saobraćaja zbog nečije sitne koristi i povremeno biva pravedno kažnjena. Vrhunac beogradskog bezobrazluka u parkiranju su upaljena četiri migavca nasred veoma prometne ulice kuda ide javni prevoz; i tako po pola sata, dok narod ludi; zato ima toliko pauka koji srećno nose automobile na kojima rade sva četiri migavca i arlauče alarm.

MAGAREĆA POSLA: Kad ste već sastavili plan leta i gurnuli ključ u kontakt, nastupa najuzbudljiviji deo priče: vožnja po Beogradu. Za tu avanturu potrebne su vam oči na potiljku, duboko razumevanje ljudske prirode i mačji refleksi, jer imate posla s neviđenom gomilom idiota i mangupa koji pri tom to isto s punim pravom misle i o vama. Naime, ko god se hvata volana u ovom gradu može biti samo idiot – ili mangup. Pošto je bolje biti mangup nego idiot (to može svako), idemo s te strane. Kao prvo, treba upotrebljavati sva tri retrovizora, dobro podešena, tako da vidite svih 360 stepeni oko sebe, jer idioti napadaju iz krajnje neočekivanih uglova i bez ikakve logike. Treba ih gledati stalno, ali brzim „gestalt“ pogledima, dok je veći deo vaše pažnje usmeren napred. Naime, ispred vas vrebaju glavne opasnosti: magarci koji menjaju traku bez gledanja i davanja migavca (uobičajen slučaj); magarci koji otvaraju vrata auta bez gledanja; magarci koji izlaze iz parkinga bez gledanja; magarci koji svesno, ali bez gledanja (veoma čest slučaj) ili nesvesno idu kroz svoje crveno svetlo. To što vi imate zeleno svetlo uopšte ne znači da neko odande neće ići kroz svoje crveno. Oni koji prvo pogledaju, pa onda prođu kroz crveno su mila majka. Vremenom razvijete neku vrstu šestog čula za takve opisane magarce: nekako znate da će taj da vam izleti i pazite; ali, to zahteva praksu i talenat. Druga važna stvar je kočenje: valja uvek držati odstojanje, jer nikad ne znate čega će se magarac ispred vas setiti – ili se neće setiti. Kad god stajete, ostavite sebi mesta da vozilo ispred vas obiđete iz cuga, bez manevrisanja; znajte svoj ajnšlag. Pazite na kišu, jer niko drugi ne pazi: po kiši, pogotovo prvoj, koeficijent efikasnosti kočnica pada za pola! Tek dobro opran kolovoz je – teorijski! – pouzdan za kočenje, ali ovo je Beograd, pun starih vozila iz kojih curi ulje i u kontaktu s prašinom i kišom stvara finu klizavu emulziju.

Jedan od stalnih problema je uključivanje u tok saobraćaja koji ima prednost. Tu postoji samo jedan način, jer vam čekanje na dobrog čoveka koji će vas pustiti da uđete ne vredi: takvih jedva da ima. Način je da se polagano uguravate, hvatajući pogled vozača kome hoćete da se ugurate; osmeh i neverbalno pitanje „mogu li da se ušniram?“, uz pozdrav rukom unapred, slomiće svačije tvrdo srce – pogotovo ake ste mu se već uvalili tako da mora da vas pusti. Tu treba biti fin: osmeh, pozdrav, glasno „hvala!“ ako može da vas čuje, sve to će vas poštedeti sviranja i psovki. To je naročito važno u kružnim tokovima, od kojih je Slavija najstrašniji jer je najveći: jedini efikasan način da se prometnete oko Slavije jeste vizuelni kontakt sa drugim vozačima i zajednički konsenzus oko toga šta je najzgodnije za sve.

Taj princip je i inače najbolji u svakom javnom saobraćaju, kao što zna svako ko se ikada vozio po Italiji: sve dok se vozači gledaju i razumeju između sebe, saobraćaj će se odvijati najglatkije moguće. U tom smislu treba svirati samo kad treba; to što se nervirate, pa svirate, neće vam nimalo pomoći u gužvi; svirate tek kada to nešto nekome može da znači. Uostalom, bolje je da u auto ne sedate ako ćete se nervirati: od toga vam je samo šteta, a korist nikakva (kad je od nerviranja bila neka korist?).

HOD PO AUTOMOBILIMA: Pešaci su posebna priča u Beogradu: vozači nedostojni svoje dozvole ljute se na njih, zaboravljajući da su automobili, ta „plehana gamad“ (jedan srpski pisac, dok je još bio pri sebi), glavni uzrok problema sa pešacima. Pešake treba voleti, rečeno je davno, jer je grad njihov, pa i sredina ulice, ako im se prohte. Pešak je svetinja – čak i kad je idiot. Da se vozači pažljivije parkiraju po trotoarima, ne bi bilo pešaka po kolovozu. Da se mene pita, zakonom bih dopustio pešacima da hodaju po automobilima parkiranim na manje od metar od zida. Nikada neću zaboraviti mog uličnog heroja iz ranih osamdesetih koji je hladno skočio sa haube jednog „mercedesa“ na haubu drugog i tako pet-šest puta, ispred PGP RTS-a u Makedonskoj, jer su tadašnje estradne zvezde zakrčile trotoar do kraja. Ali, tada se znalo gde je čije mesto i kockasti ošišani „versace“ tipovi spadali su u Padinjak i Požarevac, a ne na ulicu i u skupa auta. Ne treba da ističem da je dečko dobio nepodeljen aplauz cele Makedonske ulice.

Saobraćajna policija postaje sve korisniji segment beogradskog saobraćaja u poslednje vreme. Posle mnogo godina saobraćajci su počeli da se bave svojim poslom: u gužvi izvlače čepove, gledaju da ubrzaju koliko mogu, ne sitničare, trude se. Očito je da su ubrzani kursevi za saobraćajce u toku: duvaju u pištaljke kao ludi, što je znak da su novi u poslu. Neko se opet setio da je saobraćajac na raskrsnici nezamenljiv u gužvama. Treba ih ceniti i podržati; možda opet dođe vreme da saobraćajcima ostavljamo novogodišnje poklone kod „Londona“ – ako ovako nastave.

Voziti auto po Beogradu sve je više nalik na one ozbiljne gradove kakvi su Istanbul ili Rim, gde je automobil postao produžetak tela i neizbežna stvar, pa je došlo do neke vrste evolucije. Tu su pravila jasna i logična: kriv je onaj koji udari, a ne udareni; ili: vozač je odgovoran samo za prednji deo vozila, do stuba između vrata, za sve iza toga odgovorni su drugi.