Između 1962. i 1968. godine snimljeno je 11 filmova jugoslovensko-nemačke produkcije o Vinetuu, poglavici Meskalero Apača i njegovom krvnom bratu, nemačkom inženjeru indijanskog imena Old Šeterhend, legendarnim junacima romana Karla Maja. Istorijska je odluka produkcije i režisera bila da većinu scenografija smeste u regiju Velebita i Like u Hrvatskoj. Oblast u kojima se produkcija kretala bilo je neposredno okruženje Starigrada, Nacionalnog parka Paklenica koji se nalazi u neposrednoj blizini, kao i negostoljubivi obronci dalmatinske strane Velebita (posebno čuvene Tulove grede), kanjon reke Zrmanje i delom kod Plitvičkih jezera. Dakle, većinom u zadarskoj oblasti dalmatinskog priobalja. Kamen i golet ovih predela zaista dobrim delom podsećaju na Apalačke planine, sa brojnim skrivenim kanjonima, sezonskim rekama i zaklonima u stenama. Oskudno rastinje je karakteristično za Dalmaciju i Mediteran više nego za severnu Ameriku, a često izostaju tipične crvene stene Novog Meksika i Teksasa, ali malo ko na to obraća pažnju. Uostalom, i Karl Maj je pisao Vinetua na osnovu mašte ni ne videvši Apače uživo.
Priča o snimanju filmova o Vinetuu pominje se na tim prostorima kao urbana legenda. Na pitanja gde su tačno snimani filmovi, meštani će slegnuti ramenima i nehajno pokazati prstom ka Velebitu. Često se sreću prodavnice i kafane sa imenom „Winnetou“. Jedna od njih se nalazi u selu Jasenice, na putu ka Starigradu, odakle se pruža sjajan pogled na Tulove grede. Ispred kafane je crtež Sijuksa umesto Apača, ali ni za to verovatno niko ne mari. U Starigradu se pominje da je očuvan motel u kome je bila smeštena filmska ekipa. Sada pripada stranom kompleksu hotela, ali deo građevine je preuređen u muzejsku postavku „Vinetu“. Radno vreme je tipično mediteransko: po sat vremena dnevno, i to ne baš svakog dana. Naći zgradu je još teže, jer nema nikakvog znaka ili putokaza. Za znatiželjne – veoma brzo po ulasku u Starigrad iz smera Selina, sa leve strane puta pa unutar hotelskog kompleksa. Ulaz je slobodan.
Ispred zgrade muzeja je kran sa snimanja svih filmova o Vinetuu. Napravio ga je „Jadran film“ 1949. godine za potrebe snimanja filma Zastava Branka Marjanovića. Potom je ustupljen produkciji Blaga Srebrnog jezera i ostao je zauvek deo Vinetua. Slična je sudbina tri reflektora sa snimanja, sada takođe u posedu muzeja.
Šest soba nekadašnjeg motela „Alan“ krcato je uspomenama na snimanje filmova o Vinetuu. Od rekvizita sa snimanja kao što su indijanska i odeća američke vojske, revolvera, sedla, buradi, pa sve do autentičnog indijanskog kanua koji je nekada plovio obližnjom Zrmanjom u nekom od ovih filmova. Deluje kao nov iako je reč o pravom plovilu napravljenom za potrebe filma pre više od pola veka.
Tu su i gramofonske ploče sa muzikom iz filmova, plakati na nemačkom i srpsko-hrvatskom jeziku (da, tako se zvao jezik u to vreme), kao i brojna izdanja romana Karla Maja. Neizostavan deo su i crteži delova scenografije korišćeni za potrebe izrade rekvizita. Sve je u znaku Divljeg zapada, od kočija, kanua, oružja, pa sve do izgleda indijanskih vigvama.
Na kraju, poslednje dve sobe ostale su kao uspomena na boravak dvojice glavnih protagonista u filmovima: Vinetua i Old Šeterhenda. Naravno, reč je o sobama u kojima su boravila dvojica glavnih glumaca iako natpisi na ulazu u prostorije nose imena likova koje su glumili. Deluje kao da su apački poglavica i njegov krvni brat, nemački inženjer sa indijanskim imenom, i dalje tu. Nehajno obešeni kostimi, šešir, sandale i Vinetuovo oružje. Čak je tu i stara flaša šljivovice i mala kafanska čašica u Vinetuovoj sobi. Old Šeterhend izgleda nije cenio domaću rakiju pred spavanje.
U to vreme je snimanje Vinetua u Jugoslaviji bio važan događaj o kome su pisale i novine, iako su se lako mešala imena indijanskih plemena, pa su tako Apači prekršteni u Sijukse u domaćoj štampi. Ipak, znamo i za zanimljiv podatak sa su statisti u filmu skupljani po obližnjim selima i gradićima, kao i da je plata za dan snimanja bila za to vreme izvanrednih 5000 dinara. Novine takođe beleže da su članovi ekipe imali poteškoća u traženju statista. Lički muškarci su, naime, bili suviše kršni za Apače, a i nerado su se odricali brkova koje Indijanci nisu nosili.
Glavni glumci su bili oduševljeni boravkom na prostoru Like i Dalmacije. Na primer, Leks Barker je tokom snimanja prvog filma izjavio: „Neobično sam iznenađen krajem u kojem snimamo ovaj naš film. Do sada sam mislio da se takvi filmovi mogu snimati samo u Teksasu, Koloradu ili Oklahomi. Sada vidim da je to moguće i ovde. Impresioniran sam panoramom Plitvičkih jezera kraj kojih takođe snimamo.“
Barker nije doživeo da filmovi o Vinetuu dostignu nivo kultnih ostvarenja. Preminuo je 1973. godine.
Filmski Vinetu Pjer Bris jeste doživeo da isprati punu višedecenijsku slavu ovih filmova. Kada je preminuo 2015. godine, novine u Francuskoj, Nemačkoj i pokoja na našim prostorima objavili su tekstove uglavnom naslovljene „Vinetu otišao u Večna lovišta“. Više puta u toku karijere izjavio je da su mu šest godina tokom kojih je glumio Vinetua najsrećnije u životu jer „su filmovi snimani u prelepoj Jugoslaviji“.
