Važno je gledati

Ako ništa drugo, deo evropske klupske istorije niko nam ne može uzeti. U svim fudbalskim almanasima zauvek će ostati zapisano da su prvu utakmicu u Kupu šampiona, 4. septembra 1955. u Lisabonu, odigrali Sporting i Partizan. Žoao Martins ušao je u istoriju kao prvi strelac, a Miloš Milutinović kao prvi dvostruki golgeter. Bilo je 3:3 u zanimljivom i kvalitetnom meču kojim je počelo novo takmičenje. Danas smo već ušli u njegovo 50. izdanje, od sezone 92/93. pod novim imenom i novom formulom Liga šampiona, uz učešće i ekipa koje nisu šampioni svojih zemalja. Još jedan podatak iz istorije takođe nam niko ne može uzeti: Crvena zvezda je 30. maja 1991. u Bariju postala evropski prvak, jedini dosad sa naših prostora, računajući i bivšu SFRJ. Deo istorije je i časno 17. mesto Zvezde na „večnoj listi“ najuspešnijih klubova u ovom takmičenju. „Crveno-beli“ su odigrali 96 utakmica (50 pobeda, 17 remija, 29 poraza, 200 datih i 121 primljen gol), ali o prošlosti (mnogo) obično govori onaj ko nema (mnogo) budućnosti… Posle časnog učešća u sezoni 91/92. sa istom generacijom igrača (malo je nedostajalo da igrajući u Segedinu i Sofiji stigne do finala na Vembliju), Crvena zvezda ni u jednom pokušaju nije stigla da se domogne Lige šampiona. Poslednji, letošnji, završio je sa 0:5 u Ajndhovenu a sva je prilika da će posle 0:4 u Sankt Peterburgu protiv Zenita biti stavljena tačka i na učešće u Kupu UEFA. Ceh je platio trener Ljupko Petrović, onaj isti koji je Zvezdu 1991. doveo do evropskog vrha ali, zapravo, ništa nije isto. Niti je Ljupko isti jer je posle uspona na taj fudbalski Everest njegova karijera išla samo silaznom linijom, niti je Zvezda ista. Umesto da kupuje, Zvezda prodaje. Umesto da uspeh u Evropi traži sa iskusnim igračima, na megdan izlazi sa poletarcima koji, razumljivo, „ginu“ u prvoj ozbiljnijoj bici. Logika Dragana Džajića i onih koji rukovode klubom u stalnom je sukobu sa logikom navijača i fudbalske javnosti. On i njegovi saradnici moraju da obezbede pare da bi klub (pre)živeo, a jedini način je prodaja igrača. Navijače i javnost interesuju rezultati, velike utakmice, „kao nekad“. Jedno s drugim ne ide. Šta je „starije“ i važnije, kokoška ili jaje, novac ili rezultati, nije lako razlučiti, ali je jasno ko je u toj dilemi jači – pare uvek pobeđuju. Crvena zvezda, po svim ocenama, ima supertalentovane mlade igrače, ali ako „izgore“ zato što su rano gurnuti u vatru ili ako budu prodati zato što klub mora da preživi, neka niko ne traži rezultate.

U Partizanu rade slično, ali su paralelno sa prodajom igrača imali i dva dobra strateška opredeljenja: uložili su u dovođenje Lotara Mateusa i postigli dvostruki efekat, marketinški i sportski. Bojim se da će prošlosezonsko učešće Partizana u Ligi šampiona (tri remija i tri časna poraza u grupi koja je dala prvaka) još zadugo ostati naš maksimalni klupski domet u prvom evropskom kupu. Drugi potez Partizanovih čelnika je povratak nekadašnjih igrača koji su po inostranstvu odradili pristojne ugovore i u nedostatku boljih ponuda rešili da se vrate kući. Kralj, Mirković, Nađ, Ćirić, Ivan Tomić, pa i Saša Ilić, mada je on bio samo šest meseci van kluba, garantuju iskustvo koje u kombinaciji sa talentom Vukčevića, Grubješića, Brnovića i ostalih može, bar u domaćim razmerama, da vrati prevagu na stranu Partizana. Treća trenutna prednost „crno-belih“ su stranci. Kamerunac Pjer Boja i Nigerijac Emegara Ifeanyi svakako ne spadaju u igrače o koje će se otimati vodeći evropski timovi, ali su za ovaj Partizan i za ovu našu Prvu ligu sasvim solidni. Za Partizan, a i za naš poklekli fudbal, od vitalnog bi značaja bilo da preživi revanš u Bukureštu i uđe među 40 timova koji će u osam grupa sa po pet ekipa nastaviti takmičenje u Kupu UEFA s novom formulom takmičenja. Dok čitate ove redove, znaćete da li je beogradskih 3:1 bilo dovoljno….

U IGRI 584 MILIONA: Dok mi strepimo da li je Partizan o(p)stao u Kupu UEFA, u Ligi šampiona odigrano je prvo kolo, Real je pao u Leverkuzenu (0:3), potom je pao njegov trener Kamaćo, evropski prvak Porto nije mogao više od 0:0 sa CSKA iz Moskve, Barselona je dobila Seltik u Glazgovu (3:1) a Milan Šahtjor u Donjecku (1:0), Čelsi je protutnjao Parizom (3:0 protiv Pari Sen Žermena), Juventus je dobio Ajaksa u Amsterdamu, meč Roma–Dinamo Kijev prekinut je na poluvremenu jer je neko nečim pogodio sudiju Friska u glavu (3:0 za Dinamo i igranje preostala dva meča u grupi bez publike)… Istovremeno, počela je i trka za raspodelu 586 miliona ovogodišnjeg budžeta takmičenja. Učesnici, njih 32, odneće lavovski deo od 441 milion, naravno u skladu sa svojim rezultatima i doprinosom tv-pulu (prihod od televizije i marketinga u zemlji iz koje je klub), uključujući i 22 miliona za profesionalne lige iz kojih dolaze klubovi. Ostatak od 143 miliona ostaje u kasi UEFA za organizaciju takmičenja, fond solidarnosti i nacionalne federacije. Blizu 600 miliona evra moguće je staviti na gomilu samo u fudbalu i samo uz 125 direktnih prenosa uz akumuliranu publiku od oko četiri milijarde ljudi. Sponzori čije logotipove i reklamne poruke vidite dok pratite prenose znaju da investiraju u ogromno tržište i očigledno je reč o poslu koji zadovoljava obe strane jer su partneri UEFA godinama uglavnom isti. Finale Porto-Monako bilo je viđeno u 227 zemalja. Nezamislivo za bilo koji drugi sport.

U prošloj sezoni najveću zaradu ostvario je finalista Monako (26,4 miliona evra) dok je šampion Porto inkasirao „samo“ 19 miliona. „Taksimetar“ koji se neće uključivati na Marakani izgleda ovako: 1,6 miliona za ulazak u Ligu šampiona, za učešće u grupi 325.000, za svaku pobedu 325.000, za svaki remi 162.000. Ulazak u osminu finala 1,6 miliona, ulazak u četvrtfinale 1,95 miliona, ulazak u polufinale 2,6 miliona, ulazak u finale 3,9 miliona, pobeda u finalu 6,5 miliona evra. Ostatak para dolazi od TV-a i marketing pula. Finale će se igrati 25. maja u Istanbulu na stadionu „Kemal Ataturk“. Mi ćemo gledati u uživati, u skladu sa našom iznuđenom fudbalskom filozofijom kada su velika takmičenja u pitanju: „Važno je… gledati“.

EVROLIGA I U FUDBALU: Iako pravilo kaže da ništa ne treba menjati dok ide dobro, izvesno je da su fudbalskoj Evropi u skoroj budućnosti potrebne neke promene i izvesno je da će ih biti. Za 5, 10 ili 15 godina, nije bitno, ali biće ih. Jednu ideju, mada ne sasvim originalnu jer se o njoj odavno priča, lansirao je ovih dana Arsen Venger, uspešni francuski trener na klupi londonskog Arsenala. On se založio za stvaranje Evrolige: „Prava je šteta što još ne postoji jedna jaka evropska liga koja bi okupila najjače klubove iz najjačih zemalja. To takmičenje bilo bi fascinantno. Istovremeno, domaće lige treba smanjiti na najviše 16 klubova.“

Na primedbu da bi ta liga bacila u drugi plan domaća takmičenja, Venger odgovara: „Ne verujem, mislim da bi oba takmičenja bila podjednako zanimljiva. Liga-sistem je mnogo pravičniji jer isključuje mogućnost da neko bude prvak zato što je imao sreće, dobar žreb ili zbog nečeg trećeg. Danas je Liga šampiona mešavina onoga što žele televizije i onoga što hoće najjači klubovi. Mislim da bi bilo superzanimljivo koji su klubovi zaista najbolji u svojim zemljama i u Evropi a to liga-sistem garantuje“, tvrdi Venger.

Jedna od novina koja će se kad-tad primeniti jeste i privremeno isključenje igrača, kao u rukometu ili hokeju. U Engleskoj se ozbiljno spremaju da već naredne sezone eksperimentalno primene pravilo o kome je nekadašnji selektor Jugoslavije Ivica Osim govorio još pre petnaestak godina.

„Trebalo bi za lakše prekršaje uvesti privremeno isključenje, na 10 ili 15 minuta. To bi, prvo, bila kazna za tim čiji je igrač isključen, a protivničkoj ekipi omogućilo bi da sa igračem više primeni novu taktiku. Tu izmenu trebalo bi vezati i za mogućnost povratka na teren zamenjenog igrača. Otvorile bi se mnoge varijante, sada nezamislive: imaš igrača više, uvodiš napadača, starog ili novog, nije bitno. Imaš igrača manje, pojačavaš odbranu“, govorio je još devedestih godina vidoviti Ivica Osim.