U procepu između sveta koji odlazi u nepovrat i novog čiji život upravo počinje, živi u nekom budućem Beogradu glavna junakinja romana Uzvišenost – glasi više nego sažet siže novog romana Darka Tuševljakovića o komunikaciji i odnosima među ljudima. Zapravo, o ličnoj drami zbog nemogućnosti da se dopre do ljudi, i o težnji za savršenstvom.
Pre Uzvišenosti, Darko Tuševljaković (1978, Zenica, BiH) objavio je romane Senka naše želje, Jaz (Nagrada Evropske unije za književnost) i Jegermaister, kao i dve zbirke priča Ljudske vibracije i Naknadne istine. Njegov najnoviji roman objavljen je u „Laguni“.
„VREME“: Ako je sve ono što se u vašem romanu dešava u budućnosti moglo da se desi i u sadašnjosti, kako piše na korici knjige, zašto vam je trebala budućnost? Da biste, možda kao Petar Kočić, ispričali nešto što nije uputno sada reći?
DARKO TUŠEVLJAKOVIĆ: Naravno da nije sve što je opisano u toj zamišljenoj bliskoj budućnosti moglo da se odigra danas, mislim da formulacija na koricama ne izjednačava ta dva vremena doslovno, sličnost između naše sadašnjosti i moje budućnosti ogleda se u tome što na osnovu ovoga sada možemo zamisliti kako bi sve to moglo da izgleda sutra. Pretpostavljena budućnost Uzvišenosti produžava sadašnji trenutak i govori: „Ako ovako nastavimo, evo gde bismo mogli da završimo.“ Roman se, između ostalog, bavi time koliko smo oguglali na svaku vrstu vesti, koliko jučerašnji šok danas već više nije strašan, pošto intenzitet informacija neprestano raste. U Uzvišenosti te informacije povremeno poprimaju razmere groteske, ali nije teško zamisliti da to zaista tako bude. Jedna od centralnih tema je i neizbežna i uzaludna potraga za savršenstvom, u ovom slučaju, u ljubavnim vezama. U Uzvišenosti je opisana tačka u kojoj ta potraga dospeva do konačne prekretnice. Brod kojim plovimo u nekom trenutku će, verujem, naići na hridinu koju neće moći tek tako da zaobiđe. Mislim da se roman bavi time. Tom hridinom.
Nisam uspela da odgonetnem ko bi u realnosti bio otac glavne junakinje, pisac čudne reputacije, a pretpostavljam da mi ne biste rekli čak i kad bih vas pitala. Pa ipak: da li ste imali uzor?
Dobro ste pretpostavili, neću vam to reći. Ali možda to i nije ključno u pomenutom segmentu priče, nije mi bila namera da postavljam zagonetke. Motiv pisca koji je prokazan zbog toga što udara u mermerne stubove zvanične kulturne misli, na tradicionalne poglede na umetnost i stvaralaštvo, na ikone koje, izvan crkve, ne bi trebalo da postoje, širi je od eventualnog konkretnog primera. To nije obračun sa aktuelnim čaršijskim naklapanjima, već pre osvrt na, rekao bih, trajni sukob umetnosti i politike, koja se večito petlja tamo gde joj nije mesto. Ja odnos između politike i umetnosti vidim vrlo jednosmerno. Naime, umetnost ima svako pravo da se bavi politikom, dok politika ne treba da zadire u umetnost. Jer kada politika kroji zvanične stavove u umetnosti, lako se desi da stvaralac bude izopšten iz javnog života zbog stava ili kritike iznete kroz kreativni rad.
Zašto ste pisali u ženskom rodu? S obzirom da u svakom od nas ima i ženskog i muškog, da li je čovek u svojoj suštini androgen?
Glas protagoniste određuje ton celog dela i često je najpipaviji deo procesa pisanja. Kada on „legne“, mnogi drugi aspekti dela lakše će pronaći svoje mesto i olakšati posao. Taj glas mora da mi bude blizak, moramo dovoljno da se poznajemo, jer ipak mi je zadatak da progovaram kroz njega (ili on progovara kroz mene, nikad nisam načisto s tim), ali ne sme da bude suviše blizak jer onda postajemo istovetni, lirski subjekt nestaje i ja vam držim propoved. To uveliko umanjuje izazov pisanja. Iako je ulaženje u ženski lik i postavljanje njega kao protagoniste ozbiljan zadatak, mislim da na toj poziciji uspešno balansiram između pomenutih elemenata, bliskosti sa likom i odvojenosti od njega. Naravno da su u nama sadržana oba pola, samo ne u jednakoj meri, i mene privlači da posegnem za onim neosvetljenijim delom, da vidim čega sve tu ima. Izazov je, dakle, u unutrašnjem istraživanju i kreiranju uverljivog lika koji nije u potpunosti vi.
Šta je Kindred, visoko-tehnološki svet, koji poštuju likovi vašeg romana? Bežanje od stvarnosti, varka, Evropska unija?
Kindred je izum koji će se pojaviti sutra, preksutra ili za dvadeset godina. On odvodi priču u sutrašnjicu o kojoj smo pričali, a služi i kao veza između tog sveta i ovog našeg. Ne može se više govoriti o tome da smo „zavisni od tehnologije“, postali smo toliko nerazdvojni da stojimo na istom tasu vage. A šta je sa druge strane – ne znam. Možda Sunčevo pleme iz romana. Ili nešto treće. Kindred je aplikacija koja onome ko je pokrene pronalazi savršenog partnera. Potpuno savršenog, sa 100% poklapanja. To je idealna osoba s kojom treba da provedete život i ako ona postoji (a to će vam reći aplikacija), zajedno s njom ćete se uzvisiti. Trik je, naravno, u tome što ta osoba ne mora da postoji, kao i u tome šta ta uzvišenost podrazumeva…
U jednom momentu glavna junakinja priča o samoći dovedenoj do savršenstva – „sama sebi sam idealna partnerka“, kaže, a zatim i da u njenom okruženju „niko nije želeo da bude viđen, nije bilo razgovora, smeha“. Živimo u doba globalizacije, spajanja. Otkud samoća u takvim okolnostima?
Svet se virtuelno spaja, fizički smo jednako udaljeni od drugih kao pre. U stvari, još smo udaljeniji. To što smo do pre pandemije bili u stanju da otputujemo na deset dana na neku egzotičnu destinaciju ne doprinosi mnogo osećanju globalne povezanosti. Naprotiv, kada se vratimo među svoja četiri zida, osećamo se još usamljenije nego pre. A to što su društvene mreže umnogome zamenile ostale vidove komunikacije dodatno je umanjilo neophodnost fizičkog povezivanja. Kažem neophodnost, a ne želju. Ta želja se možda gubi kod generacija koje stasavaju, ali ja im svakako ne pripadam. Ima tu još nešto. Kako vreme prolazi, sve se teže odvajam od utiska da je društvo, ovo naše, ali i ono šire, evropsko ili svetsko, u stanju potištenosti ili čak manične depresije. Opštu indolenciju povremeno prekinu rafali ogorčenog bunta, koji nekad ostave dubljeg traga u društvu, nekad ne, ali svejedno mi se čini da živimo u mračnom periodu, nekom novom srednjem veku, te da to mnoge od nas svesno ili podsvesno tišti. A to nipošto nije zdrava atmosfera za socijalizaciju.
„Probudili smo se jednog dana, svi mi, i shvatili da nemamo u sebi ono što novi svet traži od nas“, piše u vašoj knjizi. Taj novi svet smo sami stvorili, zar ne? Zašto ga nismo napravili po svojoj meri?
Ko zna? Naše oči su, kao u gladnog deteta, uvek prevelike. Nije dovoljno da sportista od sebe da 80%, to uvek mora da bude 100 ili 110%. Ne znamo kada treba stati, zaustaviti se, osvrnuti se, promisliti. Možda smo se preigrali sa moćima koje smo s vremenom stekli. U stvari, verujem da smo oduvek bili takvi, samo što su sada ulozi postali veći. Savremeno društvo ne mari mnogo za ravnotežu, ono razmišlja isključivo u superlativima. I ako tako posmatramo stvar, onda nikad i nismo krojili svet po svojoj meri, oduvek smo ga stvarali za superljude u koje se verovatno nikad nećemo pretvoriti.
Koga posmatra oko sa znaka Sunčevog plemena? Da li se vi, privatno, osećate kao da vas neprestano neko kontroliše?
U romanu, sunčevo oko bdi nad ljudima, pogotovo nad onima koji veruju da je njegova snaga ključ za naše probleme, ali protagonistkinja otkriva da joj njeno unutrašnje oko može doneti mnogo više od bilo kog spoljašnjeg, nametnutog. Tako je, rekao bih, i u životu. Često nam se, s pravom, čini da nismo dorasli igrama moći i kontrole, privatnim, poslovnim, institucionalnim, svetskim. Umesto da opada, što bi valjda trebalo da je evolutivni, civilizacijski korak napred, ta kontrola postojano raste i teško je ne biti svestan stalnog pritiska. To, međutim, ne znači da pod njim treba pokleknuti. Vidovi borbe su razni, a možda je jedan od boljih upravo priznavanje uloge i snage unutrašnjeg vida, jedinstvenog načina na koji svako od nas prelama stvarnost. Svako umetničko delo otelovljenje je te skrivene moći.
Javne ličnosti često zazivaju momenat doticanja dna, u nadi da će to biti odskočna daska u novi i, naravno, bolji život. Vi čitaocu kažete da greše i nudite mu drugu opciju – probijanje dna i prolazak na drugu stranu. Zašto?
Doticanje dna samo u jeftinoj demagogiji može da označava poželjnu poziciju, mesto na kom se može steći bilo kakvo dragoceno iskustvo i postići napredak. Mada, ovde moram da razdvojim kolektivno kretanje ka dnu od onog individualnog. Kolektivno se već duži niz godina spuštamo ka mračnoj tački i očigledno je da je inercija tolika da je teško promeniti putanju. Sa druge strane, kod pojedinačnog kretanja svako i dalje može učiniti nešto za sebe i druge. Onoliko koliko želi, koliko je u stanju. Ne znam je li moguće kolektivno izbeći dno, ali čak i ako opšteg spasenja nema na vidiku, niko nas ne može sprečiti da se, svako za sebe, usavršavamo, trudimo da budemo bolji prema sebi i drugima, mudro informišemo i proširujemo vidike, pronađemo ono što nas ispunjava i gajimo to. Možda je to način da se ne udari o dno ili odskoči odatle, već da se ono probije i trajno ostavi iza nas.
