U podnožju neba

Voz za Lasu, glavni grad Tibeta, kreće iz Pekinga svake večeri u 20.30 sati. Na novoj, monumentalnoj (kao i sve drugo novopodignuto u kineskoj prestonici) železničkoj stanici u zapadnom delu grada, počinje uzbudljiva avantura čija predigra traje 47 sati, odnosno dva dana i dve noći, pre nego što gotovo bešumni voz uđe u 4064 kilometra udaljenu, takođe novopodignutu železničku stanicu. Dovoljno vremena da putnik, nakon radoznalog zavirivanja u unutrašnjost Kine, povremenog zamora i kratkotrajnog, isprekidanog sna i – napokon – nestvarnih prizora koji mu se ukazuju kada se pruga uspne gotovo negde do podnožja neba, postane svestan grandioznosti ovog projekta.

Izgradnja železničke pruge od zapadnokineske provincije Ćinghai do tibetanskog glavnog grada, koja je okončana prošle godine, direktno povezujući Peking sa Lasom, nesumnjivo predstavlja trijumf tehnike, tehnologije i ljudskog napora da, koliko god to teško bilo, savlada prirodu i njene ćudi. Ovo poslednje podrazumevalo je impresivnu kombinaciju građevinsko-tehnoloških inovacija na negostoljubivom i promenljivom (leti pretoplom, zimi zaleđenom) terenu na 4000 metara nadmorske visine, u proseku, ponekad u nemogućim uslovima. Još početkom devedesetih godina prošlog veka švajarski stručnjaci su takav projekat proglasili nemogućim. Kinezi su se svejedno, 2001, upustili u rizik i nakon pet godina i potrošenih više od četiri milijarde dolara presekli crvenu vrpcu i prugu pustili u saobraćaj.

Da li je tim „približavanjem“ jedan od geografski i civilizacijski najudaljenijih predela na svetu („čak na Tibet…“) izgubio nešto od svoje mistike, koju su prostorna distanca i nepristupačnost činile još intrigantnijom. Uz mnoge kontroverze koje se u vezi sa ovim poduhvatom pletu od samog početka i o kojima će kasnije biti reči, ta je svakako među prvima. Za sada, čini se, to nije slučaj: tibetanski plato je postao jedna od najatraktivnijih turističkih destinacija u Kini. Polovinom septembra, putnica koja je vozom stigla u Lasu, registrovana je kao trimilioniti posetilac ove godine. Kako su povodom tog rekorda konstatovali kineski mediji – samo u ovoj godini, broj turista je nadmašio ukupan „skor“ posetilaca u osam prethodnih – Tibet je za devet meseci posetilo više ljudi nego što autonomna regija ukupno ima stanovnika (prema podacima zvanične kineske novinske agencije Sinhua – 2,7 miliona).

PEJZAŽ: Može li prava najezda domaćih i stranih turista ugroziti jedinstvenu kulturu i ekologiju – pitanje je kojim se uveliko bave i oni koji na najnovije kinesko otvaranje prema sopstevnom zapadu (dosadašnji burni ekonomski razvoju do sada je uglavnom bio skoncentrisan na priobalni istočni deo zemlje) gledaju sa simpatijama i oni koji ga osporavaju upravo zbog „ataka“ na specifičnu kulturu i civilizaciju koju su Tibetanci (o)čuvali kroz stoleća.

Od prvog susreta sa snežnim vrhovima, što se događa nakon gotovo 30 sati putovanja vozom, predeli koji se smenjuju filmskom brzinom ostavljaju bez daha većinu došljaka. Na južnim obroncima himalajskog planinskog masiva, ostalo je mnogo planinskih vrhova prekrivenih večitim snegom i ledom, zbog čega Tibet nazivaju snežnom zemljom. Čovek bi rekao da je pre reč o predrasudi, jer su zbog razređenog vazduha na toj visini sunčevi zraci intenzivniji, pa se i u septembru može biti u kratkim rukavima, ali sa obaveznim šeširom koji je za Tibetance nezaobilazan deo odeće (nose ga i žene i muškarci, a neobični su utoliko što po obliku najčešće podsećaju na – kaubojske).

Sam plato, površine dva puta veće od Francuske, kao da je sačinjen od različitih geoloških svetova. Šiljasti vrhovi, kao slučajno razbacani, „lome“ horizont u svim pravcima i raznolikošću stvaraju dekor koji se svakog trenutka menja: snežne vrhove smenjuju granitni komadi, pa tamno siva gola brda, pa baršunasti brežuljci pod debelim slojem mahovine nalik dubokom mekom tepihu. Između njih manje ili veće livadaste platforme sa stadima jakova, ovaca, krava i koza, ili pod poljoprivrednim kulturama kojima dominira ječam. Glečerska jezera i bezbrojne reke i potoci upotpunjuju raskošnom lepotom ovaj nadzemni prirodni rezervat koji, za razliku od svoje utrobe, osim lepote malo šta pruža svojim stanovnicima, raštrkanim po međusobno udaljenim nastambama, uglavnom od nepečene ilovače.

Na jednoj ovećoj platformi, između razmaknutih brda, ugnezdila se Lasa.

RELIGIJA: Tradicionalna identifikacija tibetanskog glavnog grada je palata-hram Potala koja, bez obzira na mene koje se u poslednje vreme zbivaju, i ovde i dalje upečatljivo dominira nad jednim od najviših (3600 metara) gradova na svetu. I sama uklesana u brdo – visinska razlika između ulaza u ovo crveno-belo arhitektonsko čudo i najviše tačke do koje stižu i vernici i turisti je 100 metara – Potala je jedno od dva najveća svetilišta Tibetanaca. Drugo je hram Džokhang, takođe u Lasi.

Budizam je na Tibet stigao iz Indije u VII veku, od kada datira i svetilište na kome se nalazi Potala koja je u sadašnjem obliku sagrađena u XVI stoleću. Osim kao hram, istovremeno i grobnica prethodnih dalaj-lama, ona je i zimsko boravište aktuelnog vrhovnog vođe. Njegova prazna stolica u jednoj od hiljadu soba, sa odećom uredno složenom na njoj, svedoči o kultu dalaj-lame koga Tibetanci i dalje neguju, uprkos svetovnim razmiricama između Pekinga i aktuelnog dalaj lame koji još od 1959. godine (nakon u krvi ugušene pobune) živi u egzilu u susednoj Indiji.

Stolećima, budizam je na Tibetu način života (u tibetanskom jeziku ne postoji reč za budizam). Kombinovan sa paganskim verovanjima i običajima koji su mu prethodili, opstao je u ovom, od civilizacijskih tokova udaljenom svetu, sa obeležjima kojih više nema ni u zemljama sa znatno brojnijim pripadnicima ove istočnjačke religije. Ulicama Lase i dalje svakodnevno prolaze kolone vernika na putu do nekog od hramova, pred kojima padaju ničice i gotovo u transu obavljaju ritualnu molitvu. Među bizarnije običaje (koje je, verovatno, svojevremeno nametnula surovost života u ovdašnjem prirodnom okruženju) svakako spadaju i „nebeske sahrane“: kad muškarac umre njegovo se telo seče na komade i uvijeno u platno ostavlja na otvorenom, kragujima za gozbu. Legenda kaže da su, zahvaljujući tome, Tibetanci izvanredni poznavaoci anatomije, a o tome postoje i pisani tragovi u Tibetanskom muzeju u Lasi.

ŠTA SE MENJA: Vetrovi promena koji već više od dve decenije duvaju Kinom, dotakli su i Tibet. Osim novosagrađenog aerodroma u Lasi i savremenih puteva kojima za sada promiču retka vozila, najznačajniju predstavlja železnička pruga. Po nekima, ovaj projekat je oživotvorenje sna oca moderne Kine, dr Sun Jatsena, koji je još početkom prošlog veka snevao o povezivanju kineskog istoka sa resursima bogatim zapadom. Rezerve minerala, zlata, bakra i gvožđa na Tibetu, prema stručnim procenama, vrede milijarde dolara. Centralna vlast u Pekingu planira da do 2010. godine na Tibetu u različite projekte investira blizu 80 milijardi juana (oko 10 milijardi dolara), što je značajan deo, birokratskim rečnikom nazvanog, „zapadnog razvojnog plana“. Lasa, iako u manjoj meri, već podseća na druge probuđene kineske gradove. Duž centralne gradske ulice nanizale su se prodavnice poznatih svetskih brendova, koje zajedno sa tezgama tradicionalnih tibetanskih proizvoda (od suvenira i nakita do kašmirskih džempera i platneno-krznenih kaputa) svakodnevni život boje novim ritmom. U severnom delu grada niče industrijska zona, na ulicama je sve više automobila, a sve manje bicikala. Otvaraju se novi restorani i trgovine i stižu novi stanovnici. Uglavnom Kinezi (Hani), što, prema skepticima, ugožava originalnu tibetansku civilizacijsko-religiozno-kulturnu supstancu. Dok prema zvaničnoj statistici uverljivu većinu stanovništva autonomne regije, 92 odsto, čine Tibetanci, nezvanično se tvrdi da je udeo Tibetanaca u ukupnom stanovništvu drastično smanjen.

Ono što turista za kratkotrajnog boravka može da zabeleži kao sopstveni utisak (potpisnik ovih redova spada u tu kategoriju) jeste da se u Lasi trenutno odvijaju dva paralelna toka – onaj koji se čvrsto drži tradicije i onaj koji se otvara za nove mogućnosti i nove izazove. Dok se u Potali po zlatnim kovčezima pokojnih dalaj-lama taloži vekovna prašina, u hotelu izgrađenom prošle godine, voda se zagreva solarnom energijom, a u svakoj sobi postoji kompjuter i internet-veza sa celim svetom. Dok sam obilazila eksponate u Tibetanskom muzeju u Lasi, našla sam se iznenada okružena gomilom razdragane dece koja su insistirala da se sa mnom rukuju i obavezno – fotografišu. Njihova nastavnica engleskog koju su pozvali da pomogne u komunikaciji predstavila ih je kao učenike 7. srednje škole u Lasi koji tek odnedavno uče engleski. Ali, dodala je, silno žele da ga nauče. Možda je na njima i njihovoj generaciji da, kada odrastu, odgovore na pitanje o budućnosti sadašnjih paralelnih tibetanskih tokova.

Za odmor i uživanje

Uz palatu Potala, tradicionalno stanište tibetanskih dalaj-lama, u prelepom parku u Lasi postoji i letnja palata, predviđena za odmor i uživanje verskih vođa tokom vrelih letnjih meseci. Iako sadašnji dalaj-lama već gotovo 50 godina ne boravi na Tibetu, letnja palata, utonula u cveće, održava se kao da je otišao juče, ili kao da će sutra doći. Među stvarima koje su pripadale sadašnjem ili prethodnim lamama, u jednoj od vitrina čuva se glomazni radio, model iz 40-ih godina prošlog veka, kao i organa na kojoj je svirao. U lokalnom muzeju pohranjeni su vredni predmeti koje je dalaj-lama dobijao na poklon, a ispod jedne prelepe vaze od žada stoji legenda da ju je Mao Cedung ponudio dalaj lami. Izgleda da poklon nije prihvaćen, ali je ipak završio u muzeju.

Komercijalizacija

Interesovanje Kineza, kao i turista sa svih strana sveta, učinilo je Tibet jednom od najprivlačnijih planetarnih turističkih destinacija. Turistički bum menja postepeno ustaljenu tradiciju i običaje i u izvesnom smislu komercijalizuje i najveće svetinje. Promenama se prilagođavaju i budistički monasi, pa su turisti u prilici da prilikom posete hramu Sera, u Lasi, prisustvuju svojevrsnom performansu – raspravi koju sa glumljenim ili iskrenim žarom međusobno vode budući sveštenici o temama o kojima u hramu uče.