Sve nijanse tuge

Neizbežno je da serijal koji traje skoro četrdeset godina oseti teret decenija. Dilan Dog je od nastanka munjevito postao ikona horor žanra u italijanskom stripu, najviše zbog Ticijana Sklavija i njegovog nihilizma dobro upakovanog u niz referenci na žanrovska ostvarenja popularne kulture. Ali iznad svega zbog provokativnosti. On je to i dalje, ali se inicijalna ideja egzistencijalnog užasa negde tokom decenija razvodnila. Jasno je zašto – drugačija su vremena, drugačiji su i ljudi. A neki bi rekli da je i sve što je vredelo reći u Dilanu već napisano i nacrtano.

...

Jasno je da su druga vremena. Osamdesete su davno prošle, a fenomen Netfliksove serije Stranger things ukazuje koliko su ljudi nostalgično vezani za tu epohu, pokazujući koliko je bilo lako igrati na kartu referenci na popularnu kulturu te epohe. Dilan Dog je u trenutku nastanka bio upravo to: bavio se temama koje su bile aktuelne tada, transformišući ih u stravu svakodnevice u kojoj je najveći užas – običan čovek.

Nastavio je u tom pravcu i nakon što je Sklavi počeo da na serijal utiče samo iz senke svojim kreativnim uticajem, bez posebne želje da se na njemu nešto menja – osujetio je jedini pokušaj reformacije serijala jer mu se nije dopao smer u kojem ga je tadašnji urednik Roberto Rekioni vodio (“Osuđen na zaborav” iz “Vremena” od 30. septembra 2023). Pošteno je reći da i Rekioni nije učinio mnogo u kreativnom smislu da opravda sve promene koje je najavljivao. Stvar je na kraju rešena tako što je Sklavi na čelo serijala postavio spisateljicu i scenaristkinju Barbaru Baraldi, koja je pak sa sobom u uredničku postavu dovela svoju desnu ruku i (van)bračnog partnera Klaudija Lanconija. O njihovoj vladavini nad serijalom će se tek doneti sud i lomiti koplja.

Ali za razliku od Rekionijevog vremena, kada su se velike promene grandiozno najavljivale i traljavo sprovodile, Baraldina epoha zasad teče polaganim i slabo zapaženim povratkom na “fabrička podešavanja” Dilana Doga. Pa ipak, Dilan je i dalje čitljiv serijal, uz pokoju priču koja ga lansira u zvezde među kojima je nekad neprestano obitavao.

I zato nije čudno što se danas pojavi poneka priča poput 32. decembra, koja na inovativan način podseti na razloge zašto je Dilan Dog bio i ostao serijal vredan pažnje. U Italiji je izašao kao deo regularne serije – broj 460, po scenariju Klaudija Lanconija i Đanmarka Fumazolija, i sa crtežima fascinantnog Frančeska Dosene, dok ga je u Srbiji objavio Veseli četvrtak u formi tvrdokoričenog grafičkog romana sa dodatnim materijalima.

...

Čitanjem ove priče briše se teret četrdesetogodišnjeg staža Dilana Doga i postaje jasno da ovaj serijal ima još mnogo toga da ponudi. Sve što inače ne funkcioniše, pre svega odsustvo stvarnog kontakta sa velikim pitanjima sadašnjice, ovde je na odličan način izbegnuto i stiče se utisak da je priča napisana u najzlatnijem periodu ovog junaka. Seta, melanholija, strah od nepostojanja i užas postojanja prepliću se ovde u prelepoj simfoniji slika i teksta. Premisa o danu koji ne postoji, i ne bi trebalo da postoji – 32. decembru – utkana je u ideju o mestu koje ne bi trebalo da postoji i ljudima kojima sleduje ista sudbina. I rađaju se beskrajna pitanja, pre svega ono najveće i najočiglednije: da li bi ovakav svet uopšte trebalo da postoji? A to je i lajtmotiv Dilana Doga na kom su odrasle generacije čitalaca, gnevnih zbog stanja u kojem se taj isti svet danas nalazi.

Međutim, vredi i istaći da 32. decembar ne bi u potpunosti bio to što jeste da ga je crtao bilo ko drugi osim Frančeska Dosene. Pripadnik novije generacije umetnika (ali ne i mlađe, pošto je kasno počeo da se bavi stripom) i zasad zastupljen sa samo četiri rada u katalogu izdavačke kuće Serđo Boneli – i još dva van njega. Njegov ekspresionistički stil ima brojne uticaje. Najočiglednije je da evocira – ali ne kopira – Anđela Stana, čiji je crtež obeležio najpoznatiji period Dilana Doga, pa samim tim i Egona Šilea koji je direktna umetnička inspiracija obojici. U Doseninom crtežu su i neosporni uticaji velikana stripa poput Dina Batalje, Alberta i Enrikea Breće i Iva Milaca. Zahvaljujući njemu, 32. decembar podignut je na viši nivo umetnosti stripa. Razuđeni i ispijeni likovi, peščani, skoro isprani prizori i konstantno smenjivanje klaustrofobične arhitekture i setnih prostranstava na najbolji način izvlače čitaoca iz zone komfora i naglašavaju motiv priče. A to je – beskrajna tuga.

Ovo je priča koja neće izgubiti na aktuelnosti i značaju. Smeštena u mehur izvan vremena i prostora, kao i datum u naslovu, odlično je štivo za dugogodišnje ljubitelje Dilana Doga. Ali još važnije, može biti i prva priča o ovom junaku koju bi neko pročitao i zaljubio se u serijal. Svakako je pogodniji izbor za to od većine drugih priča.