Slaba Evropa, jaka NBA

Poslednjeg dana prošlog meseca u meču Sijetl–Sakramento na parketu su se našla četvorica Jugoslovena: u ekipi domaćina igrali su Vladimir Radmanović i Predrag Drobnjak, za goste Vlade Divac i Peđa Stojaković. Rezultat nije bitan za ovu priču (ako baš hoćete, pobedili su gosti sa 99:95, Stojaković je dao 32 poena, Divac 8, Radmanović 9, a Drobnjak 7). Nije, takođe, ideja ni busati se u prsa i meditirati o uspehu naših momaka u NBA. Želeli smo da uoči tradicionalnog Ol star vikenda koji se, kao i uvek, igra u drugoj nedelji februara, na polovini sezone, ovoga puta u Filadelfiji, malo analiziramo novi pravac kretanja u dugogodišnjoj košarkaškoj „love story“ na relaciji NBA–Evropa. Doskora je pravac bio, uglavnom, jednosmeran. Islužene američke zvezde stizale su u Evropu, uglavnom u Grčku i Italiju, isto kao i mladi igrači koji su prvu afirmaciju tražili u Evropi sanjajući da će ih neko jednog lepog dana videti i možda pozvati da se vrate kući. Takvih je slučajeva bilo, od Armstronga (Majami, Orlando Medžik), koji je igrao na Kipru i jednom od najslabijih španskih timova, Orenseu, pre nego što je otišao u NBA, do Čaka Etkinsa koji je pažnju na sebe skrenuo u Ciboni da bi završio u Detroitu.

Pošto su u Evropi „presušile“ (velike) pare, velike zvezde, makar i pri kraju karijere, prestale su da dolaze na Stari kontinent. Evropski klubovi i dalje imaju gomilu Amerikanaca u svojim sastavima, ali reč je, uglavnom, o „normalnim“ igračima s „normalnim“ ugovorima (najbolje plaćeni Amerikanci imaju oko milion dolara po sezoni i mogu se izbrojati na prste jedne ruke). Istovremeno, u NBA ligi je sve više Evropljana. Konkretno, od 49 koji se vode kao neamerikanci po rođenju (NBA u takve uvrštava i Pata Juinga koji je rođen na Jamajci ili Tima Dankana koji je s Devičanskih ostvrva), čak 26 je iz Evrope, desetak od njih sa više nego zapaženim minutima i ulogama u najjačoj ligi sveta. Ostali dolaze iz Afrike (8), Kanade (4), s Devičanskih ostrva (2), a po jedan je iz Kine, Meksika, Dominikanske Republike, Novog Zelanda, Haitija, Belisea, Sent Vinsenta i Jamajke.

Šta se promenilo? Da li u Americi ima sve manje talenata, a u Evropi sve više? Jesu li momci preko 2,15 privilegija ostatka sveta? Da li je Amerika dostigla maksimalni nivo preko koga se ne može dok Evropljani i ostali polako ali sigurno popunjavaju prostor koji im ostaje do najvišeg vrha? Rekli bismo da od svega ima pomalo. Željko Rebrača, jedan od zapaženih debitanata u NBA, ima zanimljivo mišljenje:

„Individualne razlike se svakako smanjuju. Otkad evropski igrači koji odlaze u NBA poklanjaju veću pažnju fizičkoj pripremi, mnogo im je lakše da se adaptiraju. S tehnikom i talentom koji donose iz Evrope i snagom koju steknu mogu da se nose s najboljim američkim igračima. Razlika ostaje u kolektivnoj igri, tu smo još uvek mnogo iza njih.“

PRODOR U „OL STAR„: Teza o „evropeizaciji NBA“ drži vodu i kada se pogleda na spisak učesnika ovogodišnjeg Ol stara. U timu Zapada prvi put će se pojaviti čak dva igrača iz Evrope: naš Peđa Stojaković i Nemac Dirk Novicki (Dalas), dve istinske zvezde NBA lige. Vlade Divac je prošle godine probio led i ušao kao prvi Evropljanin u taj „rezervat“, dosad samo za 24 najbolja američka igrača (ne računamo Nemca Detlefa Šremfa koji se košarkaški školovao u SAD), ali dva sjajna šutera na skupu sadašnjih i budućih zvezda neće biti jedini Evropljani. U tradicionalnom meču „rukija“(debitanata) protiv „sofmora“ (sophomores), igrača koji igraju drugu sezonu u NBA, pojaviće se čak petorica Evropljana: u timu „rukija“ naći će se Pau Gasol (najbolji debitant januara i prvi kandidat za debitanta godine, Željko Rebrača, Andrej Kirilenko i francuski plej Toni Parker. Na drugoj strani biće Turčin Hidajet Turkoglu, saigrač Divca i Stojakovića u Kraljevima iz Sakramenta, vodećoj ekipi cele NBA lige na početku druge polovine takmičenja. Činjenica da vodeći tim NBA ima trojicu Evropljana takođe nešto govori, isto kao što nije slučajno da u vodećem timu Centralne divizije Dalasu igraju četvorica neamerikanaca od kojih dvojica, već pomenuti Novicki i Kanađanin Stiv Neš, takođe učesnik Ol stara, imaju više nego zapažene uloge. Ostala dvojica su Meksikanac Eduardo Nahera i Kinez Vang Ziži.

Vremena kada je poziv jednom Draženu Dalipagiću da dođe u kamp Bostona izgledao kao nešto nestvarno davna su prošlost. Od sredine osamdesetih (kao kuriozitet ostaće zapisano da je prvi Evropljanin koji je zaigrao u NBA bio jedan Bugarin, Georgi Glučkov), Evropljani su prisutni u NBA. Pioniri su bili Divac, Marčulionis, Dražen Petrović i Volkov. Bilo je igrača i pre njih i u njihovo vreme takođe, ali oni su bili prvi koji su se izborili za svoj status i pokazali da se u Evropi rađaju i stvaraju igrači sposobni da igraju u NBA bez teškoća. Posle su došli mnogi drugi, do današnjih 26 i ko zna koliko budućih.

SIZIFOV „DRAFT„: Evropa može biti ponosna na tu činjenicu, ali ne sme biti previše srećna jer stalni odlazak evropskih igrača slabi ne samo nacionalna takmičenja već i Evroligu i ostale kupove. Takođe, medijski tretman koji se posvećuje Evropljanima u NBA „jede“ prostor namenjen domaćoj i evropskoj košarci, naravno na štetu domaćeg takmičenja ili evro kupova. Ono što se u Jugoslaviji piše i govori o Sakramentu zbog Divca i Stojakovića čista je šala u poređenju s prostorom koji u Španiji svakodnevno dobija Pau Gasol. Na letošnjem „draftu“ bilo je 18 specijalnih izveštača is Španije, neće ih manje biti ni na Ol star meču, a u međuvremenu su sve sportske redakcije već po nekoliko puta slale svoje novinare da prate Gasola na svakom koraku. U redu, reč je o propagandi košarke, možda baš ovih dana neki novi Gasol počinje u nekoj školskoj dvorani, ali dok on postane igrač, treba biti strpljiv i pametan. Sve pomalo liči na Sizifov posao: treneri i klubovi koji ulažu u igrače i stvaraju ih znaju da će se „kamen skotrljati“ s vrha brega i završiti u NBA, a njima ostati da ponovo krenu mukotrpno uzbrdo. Ali, idealnog rešenja nema. NBA je vrh kome se teži i niko igračima ne može zameriti što odlaze, tim pre što tamo zarađuju 5–10 puta više nego u Evropi (ne svi, naravno, neki igraju za minimalac od oko 300.000 dolara, ali to je njihov izbor).

U perspektivi, rešenje koje može zadovoljiti obe strane jeste osnivanje Evropske divizije NBA koja bi bila treća konferencija. Evropski timovi mogli bi da imaju najbolje američke igrače i da istovremeno zadrže deo Evropljana; uglavnom bi igrali između sebe i dvaput ili triput godišnje odlazili na turneje po SAD, dok bi američki timovi takođe morali da određeni broj utakmica odigraju u Evropi. Posle bi usledio plej-of i tako dalje. Problem je u tome što zasad niko ne razmišlja na taj način. NBA tvrdi da nema neposredne planove za ekspanziju u Evropu i zasad se zadovoljava izvozom jedne ili dve utakmice na početku sezone (Japan, Meksiko) i gostovanjem svojih ekipa na raznim turnirima tipa Mekdonalds.

Ali, nikad ne reci nikad. Ko zna šta će se sve dešavati u budućnosti. Ko bi pre dvadesetak godina tvrdio da će danas u NBA igrati 49 stranaca, odnosno, 26 Evropljana?