Sanjam pre neku noć kako brojni bageri i građevinske mašine štekću na Beogradskom sajmu. Ruše li ruše! Potrčim, priđem ogradi i pitam šta se dešava, a čuvar kaže kupili neki Arapi, nastavlja se gradnja Beograda na vodi. Ostaće samo ona okrugla velika hala, a i nju će, veli on, da preprave i dodaju joj kule i minarete. Probudim se sav u znoju, pomislim: uh dobro je, to je ipak samo san. Shvatim da sam se previse opteretio pitanjem hoće li biti ove godine Sajma knjiga, pa mi evo i svevišnji kroz san daje šaljiv odgovor.
Al’ đavo se ne šali. Traži konkretnija uputstva, sad i odmah, jer evo nas u oktobru a nema ko da odgovori – hoće li biti Sajma. Svakodnevno povećanje zaraženih i preminulih potvrđuje bojazni da bi Sajam bio nepotreban rizik, da bi simbolička pobeda nad virusom bila kvazipolitička, a odgovornost i kajanje naše. Dakle, odgovor je jasan, al’ možda nekima nije bitan.
Po meni, pravo pitanje nije hoćemo li biti na još jednom (kriznom) Sajmu knjiga, već da li je Sajam i dalje u nama? Zašto nam je važan i kakav bi mogao da bude? Kratki odgovori sa da ili ne možda udovoljavaju trenutnom nestrpljenju svih zainteresovanih, ali ne daju priliku da se smireno iskoristi zatišje nametnuto koronom i dugoročno prepoznaju pravac i smisao promena, da se oseti šta treba učiniti da se jedan šezdesetpetogodišnjak podmladi ili, još bolje, da se ono što on zna, može i oseća poveže s onim što dolazi.
UZBUĐENJE I NADA
Rasli smo kao vršnjaci. Ne računajući đačku zbunjenost i divljenje zbog monumentalnosti događaja pod kupolom kada smo dolazili organizovano ili s roditeljima da gledamo knjige i slušamo pisce, najveće uzbuđenje svakako sam doživeo prelazeći liniju, kad sam od posetioca postao izlagač. Primljen sam u redakciju izdavačke kuće Rad. Bilo je to baš u onom istorijskom času kad je posle duže bolesti preminuo socijalizam. Dok se svet rušio, moja mala lična sreća je rasla. Otkrivao sam kako funkcioniše izdavačka kuća iznutra, sudarali smo se s nedaćama smatrajući ih trenutnim i čekali da prođe tih nekoliko dana ružnih vesti pa da ponovo nastavimo normalan život! Osećanje da je sve prolazno osim krize nije me do danas napustilo. Ignorisali smo činjenice i radovali se Sajmu knjiga. Pamtim užurbanost da se ispuni izdanjima i pokaže godišnja produkcija. Bilo je to pre svega okupljanje autora i saradnika koji su dolazili svečano obučeni na Sajam sa osećanjem posebne važnosti. Sajam je bio mesto okupljanja velikog broja ljudi istinski zainteresovanih za knjige, a taj dostojanstveni skup imao je javni odjek ne samo tokom te nedelje koliko je trajao.
Od devedesete godine, upravo su svi ti ustaljeni oblici ponašanja, ti sajamski rituali, počeli naglo da se menjaju. Popuštanjem zakonskih stega i pokretanjem individualnih preduzetničkih inicijativa, otvoren je veliki broj privatnih preduzeća, pa je pomoću ličnim ulaganjima objavljeno mnoštvo publikacija. Rukopisi nisu morali više da čekaju na uredničke odluke. Knjižare, kao i sajamski štandovi, bile su preplavljene novim i obnovljenim izdanjima. Iako je bilo i izvrsnih izdanja tek osnovanih ali odgovornih izdavačkih kuća, nažalost, najveći deo produkcije činili su naslovi koji su odslikavali dubinu društvene krize a ne slobodu javne reči. Prenebregavanje stručnih kriterijuma delovalo je kao nešto što bi moglo biti popravljivo uz primenu ozbiljnije kulturno-političke intervencije. No, atmosfera sukoba i početak razaranja Jugoslavije nisu dopuštali optimistična očekivanja.
BRIGE, PONOS I STID
Beogradski Sajam knjiga našao se u velikim problemima kad su prestali da dolaze izdavači bivših jugoslovenskih republika i strani. Sajamski prostor od 1992. godine, posle uvođenja sankcija, bilo je potrebno kako-tako popuniti, održati kontinuitet. Pamtim avetinjski hladnu, ogromnu prazninu sajamske hale i ljude koji se trude da glume normalnost. Sajam je te i naredne godine bio poligon tragikomičnih situacija kad je cena knjiga menjana iz sata u sat. Inflacija je učinila da knjiga ujutru vredi nekoliko miliona, a uveče se prelazilo na milijarde bezvrednih dinara. Ali sunovrat vrednosti nije se ogledao samo u brojevima. Inflacija je pojela ekspertizu, ukinula poslove koji su činili izdavaštvo profesijom. Paradoksalno, tome je pomogla digitalna tehnologija, jer su se tih godina pojavili kompjuterski programi za prelom teksta i laserski štampač koji je omogućavao mnogima da grafički urede tekst, odštampaju ga i sami povežu u „knjigu“. Sajam knjiga je postao mesto privlačno za razne prodavce i proizvođače publikacija. Najvažnije je bilo iznajmiti prostor – da se preživi. Sve se moglo, sve je bilo opravdano.
Prošlo je skoro desetleće da Sajam knjiga pronađe svog osnivača (2003), odnosno staratelja, da se obnovi struktura manifestacije sa izlagačkim i programskim planom, sa zemljom počasnim gostom i uređenom komunikacijom sa ustanovama u zemlji, eksjugoslovenskom regionu i inostranstvu. Borba za povratak u međunarodnu budućnost učinila je da se unapređenjem rada Sajma stvore uslovi za promociju naše literature i na drugim sajmovima u svetu. Frankfurt, Pariz, Moskva, Solun, Kvebek, Beč, Budimpešta i Lajpcig. Buđenje i unapređenje aktivnosti na Sajmu učinilo je i da broj zainteresovanih posetilaca bude preko 200.000, a medijska pažnja fokusirana na sajamske programe i nove naslove doprinela je važnosti ove kulturne manifestacije.
U drugoj dekadi dvadeset prvog veka slika Sajma se menja. Njegove zvezde nisu pisci, već medijski konstrukti poput tzv. selebriti faca, estradnih prvaka, popularnih kriminalaca, omiljenih lopova i starleta, „herojskih“ zločinaca ili pak lidera novih medija poput Jutjuba, Instagrama i drugih društvenih mreža. Njihove ispovesti, aktivnosti i pojavljivanja postali su generator dobiti za novokomponovane izdavače. Mladi ljudi čekali su u redovima da se fotografišu s nekim od njih, držali papiriće u rukama na kojima će sa Sajma poneti umesto knjige autogram osobe s popularnom biografijom i zajedničku fotografiju u mobilnom telefonu. Dirljivo bi bilo da sad govorimo o krizi dobrobiti, moralnom posrnuću Sajma knjiga. Susprežem se da posumnjam u superiornost biznis koncepta u kome je objavljivanje životopisa junaka rijaliti programa vrhunac uspeha. Neko je rekao da je zbog pomenutog koncepta Sajam knjiga pretvoren u piljarnicu gde su bahatost i prostakluk podignuti na nivo svečanosti. To ja nikad ne bih rekao za Sajam knjiga, ali…
Desetleće vladavine nečistih sila zaokružuje prošle godine kovid ili, ako vam lepše zvuči, kruniše korona. Globalno zaustavlja uobičajenu komunikaciju, zabranjuje okupljanja i fizičko približavanje, preti haosom i rastura radne i životne navike. S virusom učimo da živimo, i nije problem što postavljamo sebi pitanja na koja ne znamo odgovor, već što znamo da je svaki izbor pogrešan a situacija apsurdna.
PROMENE
I onda odjednom sine mi pitanje, bez imalo zluradosti: a šta bi se desilo kad Sajma više uopšte ne bi bilo? Šta bi nam to značilo, da li bi se neko potresao, koliko bismo izgubili?
Postojeći model organizovanja čini se da je iscrpljen i zahteva transformaciju, uspostavljanje dijaloga s generacijama koje dolaze, novom elitom koja gradi svoj odnos prema knjizi i manifestacijama koje je afirmišu. Možda je pandemija snažno osvetlila problem i ubrzala potrebu za rešavanjem. Mnogi sajmovi u svetu s Frankfurtskim na čelu već su se opredelili za hibridnu varijantu, za korišćenje elektronske platfome koja postaje sajam podataka, a sajam susreta i dalje ostaje u verziji prilagođenoj zdravstvenim uslovima.
Uveren sam da postoji dovoljan simbolički kapital da se Sajam knjiga obdrži i prilagodi dolazećim ljudima i potrebama, i prisećam se reči Davida Albaharija iz 2004. godine. „Sajam knjiga predstavlja jedno divno središno mesto na kojem mogu samo da sretnem pisce koje poznajem i da vidim, pregledam i upoznam se sa celokupnom domaćom produkcijom. Dakle, Sajam knjiga je najdivnije vreme za mene u Beogradu.“
Sajam knjiga, časna starina od 65 godina, možda je zaslužio neku vrstu penzije. Ali ne i da se odrekne rada i dragocenog prisustva. Sajam knjiga ne čini zgrada, iako je važna. Sajam čini koncept okupljanja, čine ga smisao susreta i kreativna energija koju proizvodi razgovor ljudi među knjigama. Modeli organizacije će se u svim uslovima prilagođavati ljudskim potrebama. (Ili stranim investitorima?) Ko hoće knjige, naručuje ih na sajtu, ko hoće ljude – druži se na Sajmu, ali ko hoće radost doživljaja, oslobađa se zidova sajamskih hala, izlazi na ulice i čini da čitav grad bude festival knjige. Sajam može biti svuda oko nas. I kada ga nema, on je prisutan, za one kojima je potreban.
Autor je direktor i glavni urednik izdavačke kuće Clio
