Roditelji su nekad pogrešni ljudi

Da li biste po naslovu Priručnik za solidan život pomislili da je to knjiga za decu? Verovatno ne. I bili biste u krivu, jer Olivera Zulović u njoj priča o Ljubi i Ljubici, dvanaestogodišnjacima, i njihovoj želji da poprave svet odraslih. Kako bi svima, a i svetu, bilo lepše. Zato je Priručnik za solidan život dragoceno štivo i za odrasle, mogli bi svašta da saznaju o sebi. Na primer, kako to što rade utiče na njihovu decu.

Priručnik za solidan život je objavio LOM. To je prva knjiga Olivere Zulović. Nedavno je dobila Nagradu “Politikinog Zabavnika” kao najbolja knjiga za mlade objavljena u 2022. godini. Za nju su, već na prvom sastanku, glasali svi članovi žirija, što se nije desilo nijednom u 44 godine ove nagrade.

O sebi kaže da osim pisanja ima i veoma uspešnu bankarsku karijeru koja traje deceniju i po, da živi u Beogradu sama sa sinom tinejdžerom, a da je rođena u Kraljevu i odrasla u Ljubljani.

“VREME”: Knjigu ste namenili odraslima, nesavršenim roditeljima, a svrstana je među knjige za decu. Da li to govori da bledi granica između ta dva životna perioda, da deca brže odrastaju?

OLIVERA ZULOVIĆ: Moj utisak je da je jaz manji zbog nastojanja odraslih da ostanu u kontaktu sa budućnošću. Jednostavno, trend je ostati mlad, a to je ujedno i veliki pritisak. Uvek je bio, ali mi se čini da je danas kada se svakog dana, pre svega u tehnološkom smislu, desi nešto veliko, pritisak da se isprati, nauči ili razume, intenzivniji.

Roditelji se interesuju za svet mladih jer žele da ih razumeju, na taj način lakše im je da im pruže podršku. Sa druge strane tu su industrije koje se interesuju za mlade jer žele nešto da im prodaju. Pravo da ostare izgleda imaju samo oni koji odustaju od trgovanja i roditelji koji kapituliraju. Važno je reći da deca uopšte ne traže da se granice njihovih svetova približe. Uz malo preterivanja, deca uživaju što ne možemo da ih stignemo. Imaju pravo na svoj svet, na svoje abrevijacije, na kraju i na preispitivanje naših vrednosti.

Deci nije lako sa nama odraslima, jedan je od prvih utisaka nakon čitanja Priručnika za solidan život. Ona se zbog nas osećaju loše, na primer žele da postanu nevidljiva. Pravila i stavovi koje zapisuje Ljubica u svoj Priručnik potrebniji su roditeljima nego deci.

Upravo tako, poruke jesu Ljubičini stavovi, ali se ti stavovi najviše tiču odraslih.

Možda je upravo to razlog zbog kog knjiga nema homogenu starosnu čitalačku publiku, jer pisana jeste za odrasle ali iz perspektive deteta, rečnikom deteta na koga neminovno utiču postupci odraslih. Ispostavilo se da komunicira sa svima. Najefikasnije sa osetljivima.

Mene je oduvek zanimalo koji postupci, koje okolnosti su nas formirale, odnosno šta je od onoga što su odrasli činili i govorili dok smo bili deca opredelilo našu prirodu. Kako smo u odraslom životu postali kukavice ili postali hrabri?

Nekad mi se čini da je građanska anesteziranost u društvenim prilikama danas, nesposobnost da se pokrenemo i izborimo rezultat upravo onoga što smo slušali u detinjstvu. Narativ ili kolektivna mantra kojom su generacije bile vaspitno izložene stala je u dve reči – NE TALASAJ! Teško da će od deteta kome se kao vrednost plasiralo nemešanje postati građanin sa voljom da se suprotstavi.

Šta deca, vršnjaci Ljube i Ljubice, kažu o knjizi? Šta oni misle o roditeljima nakon čitanja vaše knjige?

Većina vršnjaka prolazi kroz iskustva kroz koja prolaze Ljuba i Ljubica. Ako imaju sreću da im se ne desi smrt roditelja, razlaz ili da nisu meta školskog nasilja, mnogi od njih se sigurno nekad osećaju kao autsajderi, neprihvaćeno, nepozvano. To je scenografija svakog odrastanja. U tom smislu atmosfera u knjizi nije im nepoznata.

O roditeljima deca misle različito u različitim fazama odrastanja. Neka saznanja, verujem i opraštanja, dolaze na red sa sazrevanjem. Knjiga je dobra vežba da se setimo kako nas deca vide, kako na njih utiču naše odluke, ono što kažemo i ono što prećutimo. Odrastanje je komplikovano isto kao i roditeljstvo, ali kada se pomirite da ne postoji stvar kao što je neoštećeno detinjstvo, lakše vam je da oprostite sebi. Ali prihvatanje ne treba da se izjednačava sa dizanjem ruku od toga da budemo bolji od onoga što jesmo. Prihvatiti sebe i svoje mane na red dolazi tek kada smo sve drugo pokušali. Što bi, na konstataciju “neka smo samo živi i zdravi” majka moje prijateljice rekla: “kad smo već živi i zdravi, hajde nešto i da uradimo od sebe”. Pokušala sam da ne osuđujem likove u svojoj knjizi. Tako sam ostavila prostora i čitaocu da im oprosti slabost.

“Deca nisu kriva ako su im roditelji nekad pogrešni ljudi”, zaključila je Ljubica razmišljajući o ocu koga ne poznaje, a zatim i: “Svima bi moralo da bude dozvoljeno da izmišljaju roditelje.” Kakav je roditelj iz snova?

Lako je preterati u tumačenju roditelja, jednom smo se složili da savršen roditelj ne postoji, ali postoje bolji roditelji. Oni se razlikuju po tome što su zainteresovani. Iz ugla psihoterapije, koju se nekad pravim da razumem, formativne traume nisu posledica visokih ili niskih zahteva, već indiferentnosti roditelja. Dobar roditelj neguje osetljivost, ne sprema dete za rat nego za empatiju, neguje radoznalost više nego znanje, stabilan je i kad nije. Dobar roditelj, što bi rekla pesma, i dalje se nasmeje svakom psu.

Iz ugla dece, imati savršenog roditelja mnogo je jednostavnije: potrebno je da mu dozvolite da jede mafine noću ili da mu dozvolite da kupi nove skinove u Robloxu.

Ljubu i Ljubicu je spojio razgovor o knjizi. Kasnije oni poklone knjigu komšinici kako bi joj pomogli. Da li je stav da deci i mladima knjige nisu bliske preteran?

Volela bih da jeste i držim pesnice da je tako, ali svakodnevica me uporno demantuje. Decu zanimaju priče, ali ih oni žele na kanalima koji su njima bliski. Kada mislimo o knjizi, mi i dalje mislimo na tradicionalnu knjigu, u papiru, u ruci. Zato je teško zameniti je. Sa drugim umetnostima je nešto lakše.

U Radionici svetla (L’Atelier des Lumières) u Parizu, umesto gledanja klasične likovne umetnosti, u nju se uranjanja. U staroj fabričkoj hali u blizini groblja Per Lašez, umetnost se projektuje na zidove, nalazimo se usred nje. To je i za odrasle potpuno nov način doživljavanja umetnosti jer se kombinuju klasična umetnost i moderna video-instalacija sa muzikom. Tamo u tom mraku, stojimo ili sedimo na podu a stvaralaštvo Van Goga, Pikasa, Šagala i drugih prelama se ispred nas, prelazi nam po površini tela, produkcija je takva da imamo osećaj da letimo kroz Zvezdano nebo, da dodirujemo Gerniku, da čujemo Zelenog violinistu, osećamo svim čulima. To je velika stvar. Posle klasičnih postavki, gde se deca često dosađuju, nakon ovakvog iskustva sa olakšanjem shvatite da su deca i dalje sposobna da budu ganuta.

Slično je i sa muzikom, ali u književnosti koja traži postupnost i vremenski sled adaptacije teže ide. Možda je samo potrebno pisati bolje knjige i u knjigama ne potcenjivati njihovu progresivnost.

Ljubi je bolje sa njegovom babom nego sa roditeljima. Šta to roditelji roditelja rade bolje i zašto?

Opšte mesto je da su dede i babe opušteniji od roditelja. Nije inteligentno generalizovati, ali može biti istina da je kod njih deci udobnije. Meni je ipak tužno kada babe i dede preuzmu ulogu bavljenja unucima. Lepo je imati pomoć, ali je još lepše imati funkcionalnog roditelja koji, iako je star, ima svoj život, interesovanja i aktivnosti. Odnos prema starosti u našem društvu ovde se lepo vidi jer se pomoć oko naše dece od strane naših roditelja vidi kao njihova primarna svrha, a pravo da tako ne bude prevodi se kao sebičluk. U našem društvu babama nije dozvoljeno da ližu sladoled.

Džafer je neprihvaćen zato što je Džafer, a oni su usamljeni u odeljenju zato što se ne uklapaju, verovatno zato što imaju potrebu da pitaju i da zaključuju. Zašto je i svet dece, ne samo odraslih, netolerantan?

Deca nisu pošteđena stavova svojih roditelja, njihovih kseonofobija, homofobija i svih drugih tužnih strahova. Oni slušaju o tome kako nam zli Zapad nešto otima, da će nam rodno senzitivni jezik uništiti porodične vrednosti, da je naš narod siromašan ali topao, a drugi su deo sveta ali su hladni. Onda ta deca dođu u školu, gde niko s njima ne otvara temu društvenih fenomena, ne razgovara se o etici ni o moralu, dakle ne postoji mesto gde će preispitati stavove koje su nasledili. U isto vreme na internetu ih napadaju algortmi koji su naštelovni da prate njihova interesovanja, i virtuelni svet podržava njihovu polarizacju i podelu na “mi i oni”. Tu je i potreba da negde pripadamo, i evo ga nacionalizam. Paradigma je jasna, kada se plašimo mi moramo i da se branimo, a deca nisu zrela da razumeju da je njihov strah od različitosti izmišljen.

Nije presudno za formiranje, ali setimo se kako se kod nas rano i u šali počinje sa “Ako ne budeš dobar, odneće te Cigani”, ili ako se setimo dečije pesmice “Pusti puže rogove, ako nećeš pustiti, ja ću tebe ubiti, sekirom po glavi, u zelenoj travi”, pa možda i ne treba da nas čudi razvoj događaja.

“Bogova nikad dosta. Problem je izgleda kada neki pomisle da je njihov bog glavni”, napisala je Ljubica u svom Priručniku za solidan život. Šta se dešava kad neki bog postane glavni?

Nažalost, i danas smo svedoci borbe čiji je bog u pravu. Dokins u Prerastanju Boga pita u kog boga verujete i to dovodi u vezu sa geografijom, što sam iskoristila u Priručniku. Kada detetu predstavite evoluciju, Darvina, izložite ga činjenicama, smanjujete mogućnost da bude religiozan a radite na njegovom samostalnom promišljanju. Gde nema religioznosti, ima više nauke. U ime nauke nismo stradali, ali su sa bogovima uvek neke nevolje. Za ovakav pristup potrebno je i da roditelj odvaja fantaziju od stvarnosti, ali promena kod odraslih je mučan proces.

Vaši junaci su deca koja umeju da razmišljaju i zaključuju, koja smeju da budu samostalna, što doskora nije bila uobičajena pojava među ovdašnjim knjigama za decu.

Mene su kao čitaoca inspirisali Ćopićevi junaci, koji su hrabri i umeju da misle.

Savremena književnost prati aktuelne prilike. Deca su osnažena da preispituju autoritete, što znači i da umeju da razmišljaju. Možda je to vrednost koju smo im dali kao rezultat prkosa za ono što mi nismo dobili. Umesto da se drže po strani, da ne talasaju, mi smo im rekli: ljuljajte brod, ako ne valja, prevrnite ga! Hijerarhija jeste civilizacijska stvar, ali je potrebno da bude izložena kritikama. Nove generacije se ne plaše da se obrate ni papi.

I Ljuba i Ljubica posmatraju svet, kritikuju ga, i nastoje da ga poprave. Za ovo poslednje traže pomoć onih kojima je posao da pomažu. Ali Bog ih ne čuje, a policija ne reaguje. Ispada da su roditelji zauzeti svojim problemima, a društvo ih ne vidi. Srećom, imaju jedno drugo, što je, s obzirom na njihove životne okolnosti, najbolja varijanta. Ima nade.

Ima puno nade. Možda je porodica postala neka vrsta herojskog čina, njen format se odavno menja. Teško nam je da je pustimo jer nam je to poznat koncept, poznata nam je njena dvoličnost kao i njene dobre strane, ali tu je, naša je. Druge formate ne možemo da usvojimo preko noći. Međutim, prijateljstvo je isto, još od Gilgameša isto znači. Ono nam pomaže da postanemo bolji ljudi. Priručnik za solidan život obrađuje mnoge teme, ali je glavna tema prijateljstvo i njegova moć. Ko ima majku ima i oca, a ko ima prijatelja ima i porodicu.