Rekvijem za teškaša

U filmu Rekvijem za teškaša, boksera Montana Riveru koji završava karijeru pateći od takozvane bokserske demencije (dementia puglica, hronična traumatska encefalopatija), igrao je 1962. godine rudimentarno ubedljivi Antoni Kvin. (U domaćoj verziji, u toj ulozi je bio Bata Živojinović i smatrao ju je svojim najboljim ostvarenjem.) Na početku filma, da li pred nosom ruiniranog Montana Rivere da li gledalaca, sevaju pesnice mladog, brzog boksera čije vreme dolazi, a koji jamačno ne naslućuje da priča ima tragičan kraj.

Tu filmsku epizodu je igrao pravi bokser, junak naše priče Kasijus Klej iz Lujvila, Kentaki, SAD. Legenda kaže da su mu, kada je imao 12 godina, ukrali bicikl, pa je on, želeći da prebije kradljivca, zamolio lokalnog policajca da ga poduči bokserskoj veštini, a ovaj ga je uputio na bokserski ring, tu retku rampu sa koje su crnci povremeno lansirani ka zvezdama.

Deset godina kasnije, na Olimpijadi u Rimu 1960. godine, zgodni Kasijus Klej osvaja zlatnu medalju pobedom nad Poljakom Zbignjevom Pjetriškovskim (Zbigniew Pietrzykowski). U rodnom gradu ga dočekuju svečano, ali su posle toga njega i njegovog prijatelja odbili da usluže kafom u restoranu rezervisanom samo za belce, pa se mladi olimpijac potukao sa nekom belom bandom. Kasnije je pričao da je tada bacio zlatnu olimpijsku medalju u reku Ohajo. Neki njegovi prijatelji su kasnije relativizovali tu priču, koja je prerasla u metaforu, tvrdeći da je Klej medalju izgubio godinu dana nakon što ju je osvojio, ili da su je otkupili neki belci…

Bilo kako bilo, istorija rasnih sukoba u Americi se u priči o junaku naše priče delimično prepliće sa istorijom boksa i istorijom rasne segregacije.

foto: ap

SIMBOL STRAHA BELE AMERIKE: Džek Džonson je uzdrmao svet boksa kada je 1908. postao prvi Afroamerikanac svetski šampion u teškoj kategoriji i postao „simbol straha bele Amerike“. Bivši šampion Džim Džefris se vratio iz penzije samo da se bori sa „crnčugom“, da pokaže „da je beli čovek bolji od crnca“. Kada ga je Džonson srušio, izbili su neredi širom zemlje, kakvi se neće ponoviti sve do ubistva Martina Lutera Kinga 4. aprila 1968.

Bokserski šampioni Jozef Džo Luis i Flojd Paterson su zato pažljivo predstavljani kao američke patriote, naročito Džo Luis, zbog učešća u američkoj vojsci u Drugom svetskom ratu. Ratni veterani susretali su se po povratku sa istom onom segregacijskom zabranom sa kojom se suočio mladi olimpijac Klej, čije penjanje na vrh pada u vreme velikog meteža u Sjedinjenim Američkim Državama. Taj metež se podigao u aprilu 1963. u Birmingemu, Alabama, a rezultirao je pohodom četvrt miliona ljudi iz svih krajeva zemlje na Vašington u avgustu te godine. Tada je prečasni Martin Luter King mlađi izgovorio istorijske reči: „I have a dream!“ Taj marš je uticao da predsednik Džon Ficdžerald Kenedi da podršku za donošenje zakona građanskim pravima.

Pre tog vremena Klej je bio pod jakim utiskom koji je na njega ostavilo ubistvo Emeta Tila 1955. godine, jedno od onih rasno motivisanih ubistava koja i danas, kad se tamo mnogo toga promenilo, izazivaju masovni revolt.

Pre odlaska na Olimpijadu u Rim Klej se u Harlemu 1959. sreo s Nacijom islama, a na promenu njegove vere, političku inteligenciju, i na kraju, na promenu njegovog imena, kažu da je presudno uticao Malkolm X, koji je bio neka vrsta njegovog mentora i starijeg brata.

foto: ap

Malkolm X je ostao siroče sa šest godina nakon što je njegov otac ubijen, a kada je njegova majka smeštena u duševnu bolnicu imao je trinaest godina. Nakon toga je živeo u nizu hraniteljskih porodica. Zbog krađe i provale otišao je u zatvor, gde je postao član Nacije islama, a nakon pomilovanja 1952. godine postao je jedan od najuticajnijih lidera te organizacije, koja je promovisala crnu nadmoć, zalagala se za odvajanje crnih i belih Amerikanaca, i odbacivala pokret za građanska prava i politiku integracije koju je taj pokret zastupao.

Do marta 1964. Malkolm X je postao razočaran Nacijom islama i njenim liderom Ilajahom Muhamedom, pa je nakon putovanja po Africi, Bliskom istoku i hadža u Meki, odbacio Naciju islama, porekao rasizam, osnovao novu muslimansku džamiju, pa nastavio da proklamuje panafrikanizam, crno samoopredeljenje i crnu samoodbranu.

Nekoliko meseci nakon završetka putovanja po islamskom svetu Malkolm X je ubijen u Harlemu, u februaru 1965, navodno po naredbi Ilajaha Muhameda, mada neki sumnjaju da je prste u tome imao i FBI, pošto su crni muslimani tada nazivani pretnjom za SAD. Osuđena su trojica napadača, tri člana Nacije islama s kriminalnim dosijeima…

Kada je Malkolm X raskinuo sa Nacijom islama, Kasijus Klej ga nije pratio, zbog čega se kasnije kajao. Imitirajući Malkolma X, on se svog prezimena odrekao, pa se najpre nazvao Kasijus X. Pričao je kako simbolički briše prezime, jedno od onih koja su crncima davali beli gospodari, a i da prezime Klej (glina) asocira na nešto prljavo. Njegovi preci su, kako izgleda, dobili prezime, a on puno ime dostojno nekog rimskog senatora, po republikanskom političaru Kasijusu Marselijusu Kleju, abolicionisti, Linkolnovom izaslaniku u Rusiji tokom američkog građanskog rata…

foto: ap

Ali se odriče i hrišćanstva, tumačeći ga kao instrument porobljavanja crnaca uz pitanja: „Zašto je Hrist belac?“, „Zašto su svi anđeli beli?“, „Gde je crni anđeo?“ i „Zašto se za ucenu na engleskom kaže blackmail, a predsednik živi u Beloj kući?“ Hronike kažu da su ga menadžeri nagovarali da ne priča ništa o svojim vezama s Nacijom islama, da ne bi uvredio „belu Ameriku“, ali on je objavio da se zove Muhamed Ali posle druge pobede nad Sonijem Listonom koja mu je donela titulu.

Taj Čarls Liston zvani Soni, čija se tačna godina rođenja ne zna, rođen u porodici s bezbroj dece, polupismen, nezaposlen, vodio je u mladosti bandu pljačkaša. Nije se žalio na zatvor – govorio je da je tamo imao tri obroka dnevno. U zatvoru ga je neki sveštenik naveo da trenira boks i isposlovao mu uslovno puštanje na slobodu. Kada je počeo da boksuje za pare, izgleda da mu je pomagala mafija, koja je u to vreme kontrolisala bokserske ringove i s njima povezane kladionice, a izgleda da se uzgred bavio i reketiranjem. Govorilo se da ima više pobeda nokautom nego meseci u zatvoru.

LETI KAO LEPTIR, UJEDA KAO PČELA: Kada je olimpijski pobednik Kasijus Klej postao profesionalni bokser, sam je počeo da gradi sopstveni mit hvalisavog boksera koji leti kao leptir, a ujeda kao pčela, a takav je bio i kada je ušao kao autsajder u meč protiv Sonija Listona. Govorio je o njemu drsko kao ptica rugalica, razgoneći strah i izazivajući snažnog tromog boksera, koga su u tadašnjoj štampi punoj negativnih stereotipa nazivali „Veliki Medved“, „Gorila“, „Zver iz džungle“, „Hodajuća smrt“.

Za njihov meč 25. februara 1964. bila je prodata samo polovina karata. Posle udarca gonga, mladi brzonogi Klej je kružio oko Listona, stekao naklonost publike i pobedio. U drugom meču ga je nokautirao posle samo 48 sekundi borbe, udarcem koji većina posmatrača nije ni videla, pa se širila sumnja da je meč namešten. Neki kažu da je Liston pre meča teško pio. Umro je relativno brzo nakon gubitka titule – u decembru 1971. supruga ga je našla u stanu u Las Vegasu, bio je već nedelju dana mrtav i iz stana se širio miris raspadanja.

foto: ap

Zbog veza sa crnačkim radikalima, Kleja, Muhameda Alija, „bela konzervativna Amerika“ je u to doba smatrala nepoželjnim. Noć pre borbe za titulu u teškoj kategoriji u Las Vegasu, 22. novembra 1965. godine, na drugu godišnjicu atentata na predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija, Frenk Sinatra je ugostio Flojda Patersona u svom apartmanu, govoreći mu da ljudi u Americi računaju na njega. Sportski novinari, poznate ličnosti i veliki deo javnosti okupili su se iza Patersona, nadajući se da bi on mogao vratiti titulu u ruke „pravog Amerikanca“. Paterson je izjavljivao da će poraz „ne-Amerikaca“ Kleja (nije priznavao njegovu promenu imena u Ali) biti njegov najveći doprinos građanskim pravima…

Klej je zauzvrat mučio Patersona čitavih dvanaest bolnih rundi dobacujući mu: „Hajde, Amerikanac! Hajde, beli Amerikanac! Čiča Toma! Crnac belog čoveka!“ Fizički, psihički, politički i verski ponižavao je bivšeg šampiona. Ipak, Paterson je bio samo sparing partner u dolazećoj Alijevoj borbi s većim protivnikom, sa vladom Sjedinjenih Američkih Država.

U vreme ogromnih socijalnih promena u SAD, kada je u žiži bilo rasno pitanje, Muhamed Ali se držao formule nekadašnjeg šampiona Džonsona o „strašilu za belu Ameriku“ i gradio imidž koji ga je pretvarao u simbol crnačkog ponosa.

Pored pokreta za građanska prava, rat u Vijetnamu je u to vreme imao veliki uticaj na crnce u Americi, između ostalog i zbog činjenice da su činili 11 odsto ukupne populacije, a 27 odsto onih koji su stradali u Vijetnamskom ratu.

foto: ap

Muhamed Ali nije hteo takvu sudbinu i 28. aprila 1967. je otišao u vojni regrutni centar u Hjustonu da izjavi da ne želi da položi vojničku zakletvu, pozivajući se na verska uverenja. Na Kleja je u tom kontekstu, pored Malkolma X, možda uticao primer verskog islamskog vođe Ilaja Muhameda, koji je ranije ležao u zatvoru pet godina zbog odbijanja da se 1942. regrutuje za učešće u američkim jedinicama tokom Drugog svetskog rata. Kada je Muhamed Ali izašao iz regrutnog centra, njegovi navijači su uzvikivali: „Ako on ne ide, ne idemo ni mi.“ Taj gest osvajača olimpijske medalje je ozlojedio „belu Ameriku“, a većina mejnstrim medija ga je osuđivala.

Na drugoj strani, taj bokser je postao sve prihvatljiviji među onim Amerikancima koji su se protivili ratu u Vijetnamu. Piše mu i čuveni britanski filozof i pacifista Bertrand Rasel, poručujući mu kako nema sumnje da će ljudi koji vladaju Vašingtonom pokušati da ga slome kao simbol sile koju nisu u stanju da unište – svest jednog naroda da potlačeni ne treba da kleče.

Osveta imperije Alija stiže brzo: 28. aprila 1967, istog dana kada je odbio da položi zakletvu, njujorška bokserska komisija je na neodređeno vreme suspendovala njegovu licencu i oduzela mu naslov svetskog prvaka u teškoj kategoriji. Komisije u svim drugim američkim državama su sledile taj primer. Dva meseca nakon što je izgubio šampionski pojas, bela porota posle samo dvadeset minuta razmatranja osuđuje Alija na kaznu od pet godina zatvora i na globu od deset hiljada dolara.

Sledi serija javnih osuda: senat u njegovoj rodnoj državi Kentaki u svojoj rezoluciji kaže kako je Ali uvredio sve verne građane Kentakija i hiljade ljudi koji su dali svoje živote za zemlju. Protiv njega okreću i crne sportiste: legendarni igrač bejzbola Džeki Robinson i bivši bokserski šampion Džo Luis takođe ga javno osuđuju zbog odbijanja da se bori u Vijetnamskom ratu. Godine 1968. Ali ne uspeva da se odbrani pred Apelacionim sudom i ne može da napusti zemlju jer mu je oduzet pasoš.

On nastavlja da iskazuje svoje radikalne stavove, mada su u početku oratorske veštine tog boksera daleko od rafiniranih, a po nekim hroničarima, u početku je to bilo samo proislamsko brbljanje. U jednom intervjuu govori kako oni koji sklope međurasni brak zaslužuju smrt, na šta mu sagovornik prigovara da se njegov rečnik ne razlikuje od jezika Kju Kluks klana.

Međutim, govorničke sposobnosti ovog boksera se tokom vremena poboljšavaju. Mnogi studenti su sa simpatijama slušali njegove stavove o vladi, a liberalni krugovi koji gaje „revolucionarni šik“ govore kako Ali igra pozitivnu ulogu u „američkom narativu“. Neki će čak reći da je Ali, uprkos suprotstavljenim ideologijama kojima su pripadali, postao deo istog pokreta koji oličava Martin Luter King. Neki veruju i da je Ali svojim primerom podstakao velečasnog Martina Lutera Kinga da govori ne samo o položaju crnaca, već i protiv rata u Vijetnamu. U svakom slučaju, on je pohvalio Alija zbog njegove hrabrosti i podržao njegovu odluku da odbije da ide u rat.

MOLITVA ZA NOKAUT: Atmosfera u Americi s vremenom se promenila i Muhamed Ali, posle mnogo peripetija, dobija spor pred Vrhovnim sudom, koji ga 1970. godine sa 8:0 glasova u njegovu korist oslobađa kazne. Bokserska komisija države Džordžije dala je potom Aliju dozvolu da boksuje, pa je on nakon skoro tri godine odsustva iz ringa govorio da se konačno oseća kao čovek koji je bio u lancima celog života i kome su iznenada lanci skinuti.

Eho prošlih napada, međutim, nije bio prošao. Guverner Džordžije Lester Medok je čak pozvao na molitvu da Ali doživi poraz nokautom od izazivača Džerija Kerija. Molitva nije uslišena, Ali je 26. oktobra 1970. godine pobedio Džerija Kerija u trećoj rundi tehničkim nokautom.

Muhamed Ali se potom u mečevima protiv Džoa Frejzera vraća na vrh. Prvi meč u Medison skver gardenu u Njujorku, na kome se okupila velika masa ljudi, među njima i mnogo slavnih, od Normana Majlera do Vudija Alena i Frenka Sinatre, pokazuje da je tri godine pauze ostavilo traga i da Muhamed Ali nije više onaj bokser koji obleće kao leptir i ujeda kao pčela. Pobedio je Frejzer.

foto: ap

Drugi meč u Filipinima Ferdinanda Markosa, poznat u hronikama kao „Thrilla in Manila“ (Triler u Manili), nazivali su mečom stoleća – ili prosto „Borba“ (The Fight). Ali je taj meč, koji otkriva svu brutalnost boksa, opisivao kao borbu koja se kretala sasvim blizu smrti. A pre meča je samo uobičajeno provocirao recitujući u stihu: „Killa and a thrilla and a chilla, when I get that gorilla in Manila.“

Svet se zaustavio da gleda to što je bilo više nego kvalifikacioni meč za izazivača svetskog šampiona – bila je to gladijatorska borba. Pobedio je Ali.

Titulu svetskog prvaka je vratio u meču u Mobutuovom Zairu, kao „crnački narodni šampion“. Dok je trčao ulicama Kinšase, masa dečurlije je vikala: „Ali, boma je… Ali boma je…“ („Ubij ga, Ali!“) Neki reporteri su zaključivali da dečurlija iz mase misli da je crni nosilac titule Džordž Forman belac, a drugi da su ga smatrali belcem zato što nosi titulu koju su belci oduzeli Aliju…

Ali je posle tog povratka na vrh produžavao boksersku karijeru više nego što je to bilo razumno, završivši je porazima od Holmsa i Trevora. Posle meča u Kinšasi Muhamed Ali i Džordž Forman su postali prijatelji, i kada su posle mnogo godina u Holivudu primali Oskara za dokumentarni film We where the kings Forman je pomagao Aliju, već vidljivo obolelom od Parkinsonove bolesti, da se popne na pozornicu.

Sa svojom bolešću Muhamed Ali se nosio s dignitetom do kraja života, burnog i na javnom i na privatnom planu. Mimo ringa njegov život je bio tabloidno koloritan – imao je mnogo ljubavnica i ženio se pet puta – sa Sonjom Rua (1964–1966), sa Belindom Bojd (1967–1976), sa Veronikom Porše (1977–1986) i sa Jolandom Vilijams (1986), sa kojima je odgajio devetoro dece i dobio mnogo unučadi.

foto: ap

MIT I ŽIVOT: Ali je upamćen po svojim sportskim dostignućima, njegovu amatersku boksersku karijeru je činilo 100 pobeda i samo četiri poraza, profesionalnu 56 pobeda i pet poraza. Upamćen je po velikom uticaju na crne sportiste u celini, na osećanje digniteta crnačkog stanovništva, pa i na transformaciju američkog društva. Nizom filmova, knjiga i prisećanja, mit o njemu je cementiran i holivudski uglačan, da prikrije ili bar ublaži i zabašuri kontroverze koje je personifikovao.

Godine 1996. Ali je zapalio olimpijsku baklju u Atlanti, u gradu čiji ga je guverner 25 godina ranije proglasio za izdajnika svoje zemlje. Svečano su mu uručili kopiju olimpijske medalje iz Rima. Republikanski predsednik Džordž Buš mlađi dodeljujući mu Medalju slobode rekao je da kada se kaže „Najveći“ zna se na koga se misli. Demokratski predsednik Obama izjavljuje kako je Muhamed Ali uzdrmao Ameriku i učinio je boljom.

Taj bokser, koga je ovdašnja većina po inerciji nazivala Kasijus Klej i dugo nakon što je on promenio ime, osvajao je naše besplatne simpatije svojim brzinom, brbljivom samohvalisavošću, drskošću kojom provocira opasnog protivnika, sposobnošću da se izbegne razorni udarac. „Triler u Manili“ je na kraju pokazao da je i ovdašnjem mentalitetu bilo jako blisko i to njegovo gladijatorsko srljanje u opasnost do same granice samouništenja.