Priča o mojoj porodici

„Nikad nismo sporili da je moja baba Zonai Rozalija radila u kupleraju“ – glasi rečenica kojom Ivan Mrđen počinje familijarnu hroniku Koverat Ane Zonai, nedavno objavljenu kod novosadskog „Prometeja“ i zatim, u četiri celine, nastavlja da priča o svojoj majci – naslovnoj junakinji knjige, o svojim potomcima, o Vršcu, o Jugoslaviji, prijateljima, o raznim događajima znanim i neznanim između dvadesetih godina prošlog veka do danas, i to izuzetno dinamično a hroničarski mirno, pa se 450 strana sage o autorovoj familiji očas posla pročitaju.

U ovo brzo vreme (i vreme brzine), hronika, pa još familijarna, može da zazvuči anahrono, da asocira na neke, istina kapitalne, ali ipak naslove iz lektire pa da samim tim u čitaocu izazove otpor. Ivan Mrđen kaže za „Vreme“ da se nije bavio teorijom književnosti. „Imao sam priče i najvažnije mi je bilo da ih nekako sačuvam od zaborava i poređam. Podnaslov „Familijarna hronika“ predložio je recenzent knjige Milutin Ž. Pavlov. U prvoj verziji rukopisa podnaslov je bio ‘Tri romana i jedan pogovor’, jer je reč o tri potpuno različite priče koje prate ne baš srećan život moje majke. Prva se bavi sudbinom banatskih Nemaca uoči, tokom i neposredno posle Drugog svetskog rata, u središtu druge su nesnalaženja pobednika u mirnodopskim uslovima odmah posle tog rata, posebno u Beogradu, dok se treća fragmentarno odnosi na skoro četvrt veka majčinog gastarbajterovanja u Nemačkoj. Četvrti deo, o onome šta je bilo posle, dopisao sam sa željom da priču dovedem do današnjeg vremena“, bez obzira što, kako kaže, „kraja jednostavno nema. Znam nekoliko slabih tačaka u priči i verujem da ću za neko drugo izdanje biti u prilici da ih popravim i priču učinim još verodostojnijom.“

Ivan Mrđen kaže da nije imao nedoumice i sumnje da li priča o njegovoj porodici može da bude tema književnog dela. „Toliko sudbina zaista nije bilo teško spakovati u hroniku. Ispisana je različitim stilovima, ima tu dirljivih ispovesti, ljubavnih priča, arhivskih zapisa, ponekad i ponegde malo više novinarske faktografije… Kažu mi da su najubedljiviji oni delovi koje priča i piše glavna junakinja, moja majka Ana, otkrivajući sopstvene tuge i strahove, ali nije slučajno što su me neki čitaoci već pitali da li su to i moje lične tuge i strahovi… Posebno, kad je reč o mom ocu.“

Materijal za knjigu je skupljao, kaže, ceo život, a naročito poslednjih tridesetak godina. „Dok su moji roditelji bili živi, mislio sam da imam vremena ne samo da njihove priče proverim, nego i međusobno suprotstavim, s obzirom da je dobar deo zapleta vezan za njihovu kratkotrajnu vezu i brak koji je potrajao samo sedam godina. Kad su njih dvoje umrli u razmaku od svega pet meseci, počeo sam pažljivije da slušam i beležim sve što su o tome govorili moji rođaci, a onda su i oni počeli da umiru, pa je mnogo toga ostalo neispričano. Prva rečenica knjige, koja je napisana po pravilu koje je nehotice uspostavio Lav Tolstoj u Ani Karenjini,“ objašnjava Mrđen, „nešto je što ja zovem – srce na dlanu. To je ključ koji garantuje da u ovoj knjizi ništa neće ostati sakriveno u nekoj škrinji i da će sve porodične tajne biti prostrte na belim stranicama koje slede.“

Koverat Ane Zonai je prvi Mrđenov roman. Pre toga je bio dugogodišnji urednik u više novinskih redakcija, a poslednjih godina je svakodnevni kolumnista „Blica“, „Nove“ i portala Nova S. Objavio je i četiri knjige novinskih komentara, ali i „13 knjiga priča, pesama i dnevničkih zapisa, kao poklone za rođendane petoro unučića“, što mu je ublažilo prelaz od pisanja novinskih tekstova ka pisanju knjige. „Kad tome dodam da sam se kao student izdržavao pišući priče i sastave za književne konkurse, što na moje, što na ime mojih drugara, pre bi se vreme kad sam se bavio samo novinarstvom moglo posmatrati kao neka lična ekskurzija.“

Svi likovi u knjizi su stvarni. Da li je neko pročitao knjigu i reagovao? Šta kažu Vrščani, s obzirom da je najveći deo romana vezan za njihov grad? Ivan Mrđen podseća da je „čuveni nemački pisac Uve Tim u romanu Na primeru moga brata napisao da ‘tek kad su svi mrtvi, možeš slobodno pisati o porodici, a samo kad možeš slobodno pisati, ispačšće nešto vredno čitanja’. Poslednja bitna ličnost iz moje hronike, moj teča Gojko Radović, preminuo je pre deset godina tako da u ovom trenutku sa strepnjom iščekujem ocenu njegovih ćerki, ali i od mog rođenog brata koji je, igrom slučaja, ne sluteći o kome je reč, upoznao glavnog negativca u ovom romanu. Takođe, još čekam da se oglasi neko ko o Vršcu i njegovim žiteljima zna mnogo više od mene. Nekoliko čitalaca sa vršačkih adresa imalo je samo lepe reči, a nestrpljivo čekam i šta će o svemu imati da kaže moj prijatelj i dragi kolega Remus Avramesku, dugogodišnji dopisnik RTS iz ove lepe varoši.“