Moji prijatelji glumci uvek me vode na gostovanja, kao medijsku podršku i neophodan rekvizit. Pre polaska im kažem: „Niste valjda mislili da ćete bez mene na put“, a oni: „Nismo ni pomišljali…“ Ovog leta s njima sam prešla hiljadu kilometara do juga Albanije, odgledala predstavu koju sam gledala najmanje 30 puta i, uz istu kilometražu u suprotnom smeru, vratila se kući. Doduše, ništa nije bilo isto kao do sada; provela sam tri lepa dana na morskoj obali s pogledom na Krf, kupala se u Jonskom moru, gledala pozorišne predstave u pravom antičkom amfiteatru, videla nama tako nepoznatu zemlju… Uživala, bez obzira na putovanje od 30 sati, koje je na momente ličilo na neku avanturu Indijane Džonsa ili potragu za zelenim dijamantom. Naš dijamant bio je plav, zove se Saranda (Četrdeset mučenika) i u potrazi za njim prešli smo Albaniju od severa do juga.
Ulazi se iz Crne Gore na prelazu Božaj, uz Skadarsko jezero. U rano jutro kraj jezera igraju se magarci, a Albanci u najstarijim modelima „mercedesa“ putuju nekim poslom. Za Albaniju znamo da je „zemlja bunkera“, ali i zemlja koja, s obzirom na broj stanovnika, ima najviše „mercedesa“. Ispod poznatog grba na graničnom prelazu piše Šiptarija, a carinik koji ulazi u autobus ljubazan je, trudi se da nam pokaže kako malo zna srpski, ali objašnjenje koliko leka dobijamo za evro mu već nije uspelo, shvatili smo to kasnije. Od granice je sa nama i naš vodič Bukuroš Reči, da nam se nađe ako zalutamo.
Prvo selo iza granice – Bajze, krajolik poznat: uglavnom kamene kuće, smokve, loza, kukuruz, breskve; zemlja je crvena. Prateći obalu jezera stižemo do Skadra, ali moramo „tranzitom“ zbog kamiona koji vozi scenografiju. Tranzit su neki čudni zemljani sokaci iz kojih se jedva iskobeljasmo. Na svakoj kući uz put plišani meda ili lutkica. Bukuroš nam kaže da su meštani sujeverni i da medvedići čuvaju dom od zlih pogleda. Na celom putu gotovo da nismo videli kuću bez ove zaštite; ponegde su to bile velike krpene lutke, kao strašila. Svako mesto je gradilište novih kuća, luksuznih ili manje luksuznih, ali na svim kućama se vijore zastave – obavezno albanska, a onda italijanska, nemačka, engleska, američka, zavisno od toga u kojoj zemlji domaćin radi. Tako zahvaljuju državi u kojoj zarađuju novac da bi gradili svoje kuće.
Posle Skadra manje je kamenja a više zelenila, put je i dalje loš. Autobus povremeno mili, kroz prašinu naziremo jedan plavi kamiončić koji nas već dugo prati… Ah, da, to su naše kulise!
Oaze odmora po vrelom danu su benzinske pumpe kojih ima mnogo; na svakoj piše – „Mirë se vini“, to je „Welcome“ iliti dobrodošlica. Još jedan natpis koji primećujemo svuda usput je „lavazh“, voda, a tu su i obavezni vulkanizeri. Usluge jednog od njih smo i sami koristili, zapanjeni brzinom slabašnog, onižeg momka koji je gumu na autobusu zamenio za pet minuta i samo tri evra.
U prolazu kroz Drač (Dures), tik uz obalu Jadrana i najdužu plažu, shvatamo da ovde prisustvujemo eksploziji graditeljstva. More jedva da vidimo kroz betone novih kuća i hotela. Vidimo i turiste koji se provlače kroz gradilišta. Završene građevine nude nam još jednu vizuelnu eksploziju, pred očima nam promiču kuće koje kao da su od lego kocki, u kombinacijama žute, rezedo, ciklama, teget i raznih nijansi zelene boje.
Omamljeni toplotom i dremežom, primećujemo da smo krenuli u osvajanje viših predela Albanije. Uz pogled na prirodu ispod – tu je, naravno, i reka koja krivuda – ne možemo a da ne primetimo i spomenike-krajputaše onima kojima je popustila pažnja ili su kao mlađi vlasnici novijih „mercedesa“ testirali svoje sposobnosti i mogućnosti svojih automobila, objašnjava nam Bukuroš. Ovde važe uslovi koje diktira uzan put, lakat krivine i ne baš zanemarljiv promet „mercedesa“ i kamiona. Tolerancija vozača je maksimalna; kada dve krivine ranije ugledaš onoga ko se približava, odmah merkaš mesto gde ćeš se pomeriti da bi se bezbedno mimoišli. Kilometri sporo prolaze, Bukuroš nas teši da smo blizu ali da je pred nama još uspona i spuštanja, pa nam je jasno koliko smo blizu. Iako smo ušli u dvadeset sedmi sat vožnje, šale na sopstveni račun nam ne nedostaju. Neko je smislio da Saranda, u stvari, i ne postoji, a još manje neki tamo pozorišni festival. Da nije tako, već bi stigli…
U sumrak smo naglo skrenuli desno i pomislili da je pred nama još jedna blaga uzvišica. Krenule su serpentine, a na pola planine već smo bili u mrklom mraku i na jednoj krivini zaglavljeni sa šleperom. Nakon mučnih minuta u kojima, srećom, nismo videli gde bi se survali, uz malo obostranog popuštanja, prođosmo. Putokazi su najavljivali Sarandu na tridesetak kilometara, ali uz krivine i spust s planine koju smo prešli, svetla našeg plavog dijamanta ugledali smo kasno uveče. U hotelu „Mario“ već su nas očekivali; doduše, nije bilo tople vode ali jedan hladan tuš posle ovakvog puta i nije bio nešto razočaravajuće, a krevet prava blagodat posle hiljadu kilometara i 30 sati u autobusu.
Tri i po dana u Sarandi hvatali smo zalet za povratak. Bio je i festival, naša predstava je oduševila publiku… Što bi se reklo – nismo džabe putovali.
