Pola veka posle osnivanja, Narodno pozorište u Beogradu je prvi put za svog upravnika dobilo jednog glumca. Bilo je to tačno pre sto godina
Bližilo se podne kada je na poziv velikog glumca Milorada Gavrilovića, u njegov stan u beogradskoj Skadarskoj ulici, tačno preko puta kafane „Tri šešira“, stigao slikar Ljubomir Ljuba Ivanović. Hteo je Stari gospodin da mu bard srpske crtačke škole ispuni davnašnju želju, da mu izradi portret koji će ga podsećati na dane kada je proslavljao pedesetogodišnjicu umetničkog rada. Ali, sudbina je htela drugačije.
PRIPREME ZA PROSLAVU: Stareći, Gavrilović je postajao sve teži srčani bolesnik. Kako mu se bližila sedamdeseta, kardijalne krize su bile sve duže i češće, pa su s proleća 1931. zabrinuti prijatelji odlučili da mu za života još jedanput javno odaju priznanje za dugogodišnji umetnički rad. Tako je poslednja sedmica aprila te godine u Beogradu bila u znaku završnih priprema za obeležavanje pola veka njegovog umetničkog rada. Dok su vodeći prestonički listovi pisali o Gavrilovićevoj bogatoj pozorišnoj karijeri i najavljivali prigodnu svečanost u Narodnom pozorištu, organizatori skupa su već polepili brojne plakate i razaslali pozivnice većem broju javnih ličnosti. Posebnu pažnju organizatori su posvetili programu same svečanosti, koji je zbog narušenog zdravlja slavljenika koncipiran bez njegovog većeg učešća. Ipak, svi su se nadali da će se on pojaviti na pozornici i možda poslednji put čuti aplauz svoje zahvalne publike.
GLUMAC, REDITELJ, UPRAVNIK: Samo osamnaest godina imao je Milorad Gavrilović (rođen u Valjevu 1861) kada je kao đak čuvenog glumca Toše Jovanovića zaigrao na daskama Narodnog pozorišta u Beogradu. Jedno vreme imao je angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu i bio član čuvene putujuće pozorišne družine Đure Protića, da bi novembra 1882. dobio stalni angažman u Narodnom pozorištu, gde je sa manjim prekidima ostao do kraja života. Od 1894, pored širokog glumačkog repertoara, bavio se i rediteljskim radom (1902. postavljen je za glavnog reditelja), a tačno pre jednog veka, od 31. marta do 24. novembra 1910. godine, bio je upravnik ili, kako se tada govorilo, upravitelj Kraljevsko-srpskog narodnog pozorišta. U toku duge i bogate karijere sarađivao je sa velikanima srpske književnosti; Borom Stankovićem, Jankom Veselinovićem, Milovanom Glišićem, Radojem Domanovićem, Vojislavom Ilićem, Branislavom Nušićem, kao i sa velikim glumcima Dobricom Milutinovićem, Čiča Ilijom Stanojevićem, Perom Dobrinovićem, Rašom Plaovićem i glumicama Velom Nigrinovom i Milkom Grgurovom. Kada je 1904. proslavljao 25. godišnjicu umetničkog rada, iz ruku beogradskog mitropolita Inokentija Pavlovića dobio je orden Svetog Save IV stepena.
Dugogodišnji glumački rad Milorada Gavrilovića obeležen je širokom skalom ljudskih likova i karaktera; od Ibzenovog Gabriela Borkmana, preko Vojnovićevog Orsata Velikog iz Allons enfantsa, sve do maestralne izvedbe Šekspirovog Magbeta. Svoju autoritativnost iskazivao je u svakoj glumačkoj ulozi, u ulozi reditelja, kao i u periodu svog upravnikovanja nacionalnim teatrom. Tu osobinu ispoljavao je i kao privatna umetnička ličnost, te je s pravom, zašavši u godine, od prijatelja i poštovalaca nazivan Starim gospodinom.
POSLEDNJI DANI: Poslednji put Milorad Gavrilović pojavio se u javnosti polovinom marta 1931. kada je u Novinarskom domu (ul. Mišarska br. 3), sa starim žarom i snagom, recitovao Tanaska Rajića. Dve nedelje kasnije nastupila je duža kardijalna kriza. Sluteći da se s njom neće izboriti, pozvao je k sebi prvo svog zemljaka i prijatelja, dugogodišnjeg novinara i pozorišnog kritičara beogradskog dnevnog lista „Pravda“, Dušana Krunića, a posle njega, u odvojenu posetu, već pomenutog slikara Ljubu Ivanovića.
„Ovo su dva moja najmilija pisma. Jedno je od Eleonore Duze (tada slavne italijanske glumice, prim. Z. J.), kojim mi čestita glumačku dvadesetpetogodišnjicu, a drugo je tekst pesme Mome Miloradu od Vojislava Ilića, pisan njegovom sopstvenom rukom. Oba ta moja pisma hoću da predam vama za uspomenu“, bila je Gavrilovićeva oporuka upućena Kruniću. Tri decenije kasnije ovaj novinar će zapisati: „Oba ta pisma ležala su kod mene mnogo godina, sve dok se, posle rata, nije obrazovao Muzej za pozorišnu umetnost, kome sam ih odmah predao.“
Kada je dva dana kasnije, u nedelju 26. aprila, u Skadarsku broj 23 stigao Ljuba Ivanović, zatekao je Gavrilovića u dosta teškom stanju. Dok ga je portretisao, Stari gospodin je „sve vreme sedeo teško na postelji, gušio se, obarao glavu na grudi, i umorno sklapao oči. Pogled mu je bio skoro sasvim ugašen“, preneo je kasnije svoje zapažanje novinaru „Politike“ poznati slikar. Ispričao je i da je Gavrilović „dosta nemoćno crtao slova ispod svog portreta“ braneći se: „Neka sad ovako, mi ćemo to drugi put izbrisati, pa ćemo napisati bolje. Je l’ te?“ Ali, ta slova će ostati poslednja koja će napisati Stari gospodin, koji će par sati kasnije (u četiri po podne), sedeći u istoj sofi, zauvek sklopiti oči.
Vest o smrti prvo je saopštena pozorišnoj publici, između dva čina popodnevnih predstava koje su se te nedelje davale u Zgradi na Pozorišnom trgu (današnjem Trgu Republike) i u zgradi na Vračaru. Odmah zatim na tim zgradama su istaknute crne zastave. Sutradan je u Sabornoj crkvi održano opelo, na Pozorišnom trgu pred masom sveta o Gavriloviću je govorio veliki Branislav Nušić i tada mladi glumac Radomir Raša Plaović, a nad otvorenom rakom čuveni glumac Dobrica Milutinović. Srebrni venac koji je trebalo predati Gavriloviću na proslavi pedesetogodišnjice njegovog umetničkog rada, nošen je na pogrebu. Veliki gospodin počiva na Novom groblju, na parceli ustupljenoj od Beogradske opštine, tik uz Francusko vojničko groblje. Direktnih potomaka nema, ali neko redovno obilazi grob.
Autorka je istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije
Vojislav Ilić
Mome Gariku (Mome Miloradu)
Gariče, mani zanos drag, Silazi s tvoga trona, Nek drven skiptar nosi vrag I krunu od kartona! Pod skromnom senkom doma mog Spokojstvo lenost pruža, Gde mirno drema mali bog U žbunu majskih ruža. Tu burnih želja silna moć Ne mori ljudske grudi Spokojno ovde pada noć, Spokojno zora rudi.
I ja, ko mirni, dobri đak Žukovskog i Puškina, Čim tihi, tajni padne mrak, Spremiću dosta vina. I s mudrim zborom, dragi moj, Običaj to je stari Izmenićemo pogled svoj Na mnoge važne stvari. I ako mudri ovaj zbor Nesloge digne stare, Utopićemo bratski spor U vino, u pehare!
Al’ ti se lomiš? Pogled tvoj Taliju samo traži; Ti celi život daješ njoj, I njen te nemar draži. Ah, to je, zbilja, život loš, Jer orkan često duva, I to me samo teši još, Naš Mentor što je čuva. On muzu pazi kao kćer I njojzi daću sprema; Taj čovek ima dobar smer, Šteta što mozga nema!
Poklonik muze, radi nje Mamona koji kadi, Sve što je skromno goni, sve, Kresidu od nje gradi. I tako čuva Mentor lud, Teolog s važnim vidom, Talije srpske vedru ćud Razvratnim svojim zidom. I jednog dana vila ta, Nevino ovo dete, Prezreće redom blaga sva Za kankan i balete.
I kruna tvoja s čela tvog Talijom, dragi, samom Prezrena biće dana tog, Zajedno s našom dramom. A njena mila, gola grud, S barjakom sramne strasti, Pozvaće k sebi zanos lud Za roba svoje vlasti. Jer prvo pogled, posle nad, Zatim se poljub daje A najzad … dragi, to je jad, Najzad se sve prodaje.
1883.
(Pesma posvećena Miloradu Gavriloviću, članu Narodnog pozorišta u Beogradu; pesma se odnosi i na ondašnjeg upravnika pozorišta Milorada Popovića Šapčanina, na koga je Vojislav bio ljut, verovatno zbog toga što mu je odbio dramu Kralj Radoslav)
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Veštačka inteligencija menja sve – pa i način na koji volimo. Od nežnih poruka do virtuelnih romansi, sve više ljudi ulazi u odnose sa AI partnerima. I dok jedni u tome vide novu vrstu intime, drugi upozoravaju: kad nas tehnologija počne da voli onako kako želimo, a ne kako zaslužujemo – možda je vreme za uzbunu.
Jevrem Obrenović je otkrio Srbiji evropski način života, njegova porodica i ljudi oko nje bili su primer kulture, modernosti i napretka, bio je jedan od osnivača mnogih današnjih institucija pa i Narodne biblioteke Srbije i SANU, napravio je prvu urbanu varoš, pa ipak, njegov stariji brat knez Miloš ga je oterao u izgnanstvo
Više od 1500 Australijanaca i Novozelanđana borili su se sa srpskim vojnicima u Velikom ratu, o čemu se ne bi znalo da nije bilo četiri fotografije. Sad je o tome snimljen dugometražni dokumentarni film Kajmakčalan, priča o slučajnosti i upornosti, o sudbini i savezništvu ljudi u borbi za bolji svet, ali i o dijaspori i patriotizmu
Srpski studenti su sto puta ponovili da je ovo maraton. Slično kao Adam Mihnjik osamdesetih u Poljskoj, kada je govorio o „dugom maršu“. Vlast u Srbiji je na putu kraja – samo treba imati strpljenja
Sa inkluzivnošću stvorenoj na plenumima, studenti bi trebalo da nastave i prilikom izbornog angažmana. Svaki glas je važan, svaki postotak dragocen. I niko tu nije suvišan, uključujući u nekom koraku i opoziciju – kakva god bila
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
