Pokušaj skoka sa dna

U medijskoj senci uspeha plivačko-vaterpolo sekcije srpskog sporta ovog leta i velike proslave priređene u čast svetskih šampiona, srpski su se fudbalski klubovi bavili svojim nastojanjima da međunarodno fudbalsko leto produže u jesen i da uz pomoć „stranog faktora“ po koji put napune ona dva oronula stadiona u Beogradu.

Čim su se slavljenici spustili sa balkona Gradske kuće i prebacili se na velike plakate (Tri prsta za tri zlata), sportski narod se fokusirao ipak na ono što ga najviše zanima, na fudbal i solidno je u dva dana popunio tribune stadiona u Humskoj i Ljutice Bogdana. Partizan je pokušavao preko Apoela sa Kipra još jednom da se domogne prestižne Lige šampiona u konkurenciji za koju ovde spremni analitičari i fudbalski eksperti uvek tvrde da je bila nikad slabija, a delimično probuđena Zvezda je pokušavala da izađe na kraj sa svojim demonima kroz nadmetanje sa „tvrdim“ gruzijskim Dinamom iz Tbilisija. Na sceni su bili i Sevojno, koje je sve iznenadilo eliminacijom litvanskog predstavnika u prvom krugu kvalifikacija za Ligu Evrope, i Vojvodina, koja je sa velikim ambicijama krenula u novu sezonu. Naravno, postavka u srpskom fudbalu je takva da pažnju dobijaju samo Zvezda i Partizan, Sevojno je u čitavoj stvari incident, a Vojvodini ne može da pomogne ni Bata Kankan ni novi statut Pokrajine. Francuski Lil je očekivano bio bolji od Sevojna, a Novosađani su uz malo hrabrosti i umeća mogli da preskoče bečku Austriju.

U takvom okruženju, nacija se koncentrisala na „svoje velikane“, na „večite rivale“ i, na kraju, rezultat je bio polovično dobar.

Posle posrtanja i jednog i drugog tima na gostovanjima na Kipru, odnosno u Tbilisiju kada su zabeležili efektne poraze od dva prema nula uz igru koja nije nagoveštavala ništa posebno, topčiderske komšije su obećavale siguran prolaz u dalje takmičenje. Na sceni je prvo bio Partizan, osokoljen do sada nezabeleženom pobedom protiv velškog Rila u prvom kolu kvalifikacija. Susret protiv ostvrskih zanatlija i poljoprivrednika srpski je šampion iskoristio za demonstraciju moći: postigli su 12 golova u dve utakmice i sa ubeđenjem da je to znak evropskog kvaliteta krenuli na Kiprane koji su lane izbacili Zvezdu i izazvali početak konačnog sloma ovog kluba. Na prvi pogled, Partizanov tim je verovatno najbolje što taj klub ima od generacije koja je u sezoni 2003/04. igrala Ligu šampiona: većina je na okupu dve godine, doveli su Mladena Krstajića i Klea, stasali su „neki klinci“, tu su Moreira i Diara, klub ima stabilan budžet. Protiv sebe su imali iskusan tim prekaljenih drugorazrednih evropskih fudbalera koji je kod kuće iskoristio obe prilike i doneo značajnu prednost u Beograd.

Iako je trener Partizana Slaviša Jokanović hrabrio i sebe i tim da „prolazimo sigurno, jer je Partizan znao da nadomesti i veću razliku“ to se nije dogodilo. Skoro pun stadion i standardno glasna podrška Grobara nije uspela da motiviše igrače koji su posle početnog naleta i ranog pogotka Moreire istrošili sav emotivni potencijal za to veče. Apoel je postepeno preuzimao igru na sredini terena, gde domaći nisu imali nijednog raspoloženog igrača, i prava je sreća da gosti nisu postigli nekoliko golova u nastavku utakmice. Tako se san o igranju na najvećoj pozornici i zaradi od nekoliko zagarantovanih miliona evra raspršio u sparnoj ranoavgustovskoj večeri. Kao da su domaći igrači i sami pomislili da je to možda pogrešan termin za tako veliki izazov, kao da ekipa nije bila pripremljena da bude najbolja na početku jednog ciklusa.

Novi fudbalski poredak je neumoljiv: dok se najveći klubovi baškare po svetu igrajući promo utakmice na tržištima gladnim takve zabave, sirotinja sa istoka Evrope pojačana drugom ligom sa Zapada zapinje iz sve snage i odlučuje o svojoj sudbini.

Partizan je ispao, ali nije bilo vremena za dublje analize, kritike i vređanja u javnosti jer je sutradan nastupala Zvezda, pa je svet želeo da se uveri da li može gore od ovoga što je trenutno ili će nekada veliki klub početi malo da se pomera od dna. Trener Zvezde Vladimir Petrović najavljivao je pobedu i prolaz, ali je ostavljao mogućnost i da se to ne dogodi jer je svestan sa čim na terenu raspolaže. Tim je nov, skrpljen kako je to bilo moguće i čini se prvi put u istoriji kluba u njemu nema nijednog igrača koji „odskače“. Najveća zvezda je upravo trener Petrović i to se u zbiru i za sada pokazuje kao dobra postavka. U triler utakmici Zvezda se izborila protiv sebe same i uspela da prođe dalje iako je postigla dva autogola. Utakmica je pokazala da Zvezdin tim „ima karakter“, što bi rekle manekenke: ekipa je padala i dizala se nijednog trenutka ne odustajući od ostvarivanja cilja. Na tribinama je izgledalo da će tim postići i sedam golova ako je to potrebno za prolaz, toliko je u njihovom nastupu bilo vere i borbenosti. Čak i stariji novinari će se teško setiti nekog tima Zvezde u njenoj istoriji koji se ovoliko borio, što je novi kvalitet i jedini mogući pristup kada nemate igrače koji sami mogu da donesu prevagu.

Herojske utakmice (a za srpski fudbalski kontekst je ovo bila takva utakmica) prave heroje i to je u prošli četvrtak bio Dejan Lekić, novi centarfor Zvezde. Osporavan od prvog dana na „Marakani“, vređan posle utakmice u Tbilisiju i omražen posle autogola na početku utakmice u Beogradu, ovaj se mladić neverovatno uzdigao i sa tri gola odveo Zvezdu dalje i upisao svoje ime u istoriju kluba. Njegov čudesni povratak u utakmicu se poklopio sa pobedom kluba, pa je rezultat samim tim značajniji. On sigurno nije Ibrahimović ili Benzema, ali je pokazo da zna da se vanredno bori i da ume da poentira i glavom i nogom. Na neki način, on se svojim „delom“ približio osvajačima medalja koje je Srbija slavila nekoliko dana ranije i postao junak nedelje.

Dan posle Zvezdine pobede krenula je uobičajna medijska „ludnica“: na tapetu su Partizan i Jokanović – klub izgubio milione, ovaj nije ni trener, dve duple krune nisu ništa jer nije bilo konkurencije, ne zna on da postavi igru, treba ga smeniti i proterati iz države maltene. S druge strane, Zvezda je nakratko opet u modi, to prija većini, nekako su svi odahnuli, lakše nam je kada je „naš najveći klub uspešan“, izgleda nam kao da državi bolje ide. Odijum protiv Jokanovića se nije smirio ni nakon žreba za poslednje kolo kvalifikacija za Ligu Evrope (takmičenje u koje je Partizan prosleđen pole ispadanja iz Lige šampiona): u Humsku dolazi nepoznata Žilina iz Slovačke, ali ko se na Petržalku opekao tak i u Žilinu duva. Javnost pritiska upravu da uradi nešto „povodom Jokanovića“, na klupi su već viđeni Goran Beli Stevanović, Zvonko Živković i Zvonko Varga. Izgleda da neko iz uprave forsira ovu priču „da se Vlasi ne sete“, da se sve vreme licitira prodajom pojedinih fudbalera koji su važni za ovaj tim i da tim nije imao adekvatne pripreme.

Šta god uradili u Partizanu, ovi iz Ljutice Bogdana će se ovako ili onako radovati jer se Zvezda „vadi iz bule“ i da bi se vratila konačno u život ostalo je da u narednih petnaestak dana izbaci Slaviju iz Praga i plasira se u Ligu Evrope. To sa timom koji ima neće biti lako, ali druga se utakmica igra u Beogradu, na stadionu koji će sigurno biti krcat i pred publikom pred kojom nikom nije lako da igra, i to je Zvezdina jedina prednost, ako je Slavija ne „naduva“ na svom Eden parku u Pragu.

Pored ovih, evropskih priča, treba reći da će u subotu 15. avgusta početi još jedno prvenstvo Srbije u fudbalu. Liga ove godine ima 16 klubova i igraće se po dvokružnom sistemu, prvi derbi je tek u novembru, Perica Ognjenović se vratio u Srbiju i igraće za Jagodinu. Dakle, predaha za one koji vole fudbal nema, jer kada klubovi odigraju u Evropi dolaze Francuzi na Marakanu početkom septembra na odlučujuću utakmicu za srpski fudbal. Južna Afrika i Evropa zaista nisu nikad izgledali tako blizu.