Pijem i surfujem

U centru Beograda trenutno postoji više internet kafea nego pekara, mada je broj kladionica neprikosnoveno još uvek na prvom mestu. Ni drugi, veći gradovi poput Novog Sada i Niša ne zaostaju za Beogradom – procenat net kafea po glavi stanovnika je gotovo identičan. Trenutno su u modi i obične kompjuterske igraonice sa nekoliko umreženih kompjutera bez mogućnosti pristupa internetu, u kojima klinci vrište, skaču i gube vid uživljeni u najnoviju igricu Counterstrike, beznadežno se svađajući ko će da bude policajac, a ko terorista.

Gruba podela internet kafića jeste podela na one koji pružaju samo usluge interneta, dakle elektronsku poštu, surfovanje, komunikaciju i na one koji uz internet nude mogućnost igranja najrazličitjih igrica na umreženim kompjuterima. Ovih drugih je daleko više. Uz sve to možete dobiti i nekakav sokić i to je to. U stvari, najveći prihod donose igraonice, koje su konstantno pune, a u koje je potrebno uložiti mnogo manje sredstava za otvaranje i održavanje. Sat vremena igranja košta kao i sat interneta, s tim da ne postoje nikakvi troškovi prema Telekomu i provajderu, kaže Boris, student i operater u jednom beogradskom net kafeu.

Upućeni u ovu oblast kažu da se kapital uložen u internet kafe može povratiti za manje od dve godine. Na samom početku pravljenja dobrog internet kafića potrebno je obezbediti pristojnu lokaciju i dobar prostor, zatim dobar ugovor sa provajderom o zakupu linka, a tek onda nabaviti potrebnu opremu – računare, nameštaj, telefone, habove, rutere, „svičeve“ i „upsove“ koji kod nas za sada nisu postali standard. Veliki broj internet kafića je pored ISDN i satelitske veze prešao na DSL vezu (Digital Subscriber Line); laički rečeno to su dve bakarne žice sprovedene od korisnika do centralne tačke u pošti. Za uvođenje bakarnih žičica na bilo kojoj korisničkoj tački, sa specijalnim DSL modemima i propusnom moći od 2 megabita u sekundi, pošti treba uplatiti iznos u visini od 210.000 dinara i za mesečnu pretplatu odvojiti otprilike još oko 6000 dinara. Pored toga nužno je platiti 2000 nemačkih maraka za par dobrih modema, zatim za ruter 3000 maraka i za „hab“ trista maraka (hab je kompjuter koji usmerava podatke na mreži). Umesto „haba“ može se postaviti „svič“, aparat sličan „habu“, doduše malo pametniji jer registruje celokupnu količinu internet protoka, pa je mogućnost da vas provajder zakine u mesečnom računu minimalna.

VIŠE OD FRIŽIDERA: Memodata, Beotel, Verat, YUBC, Infosky i većina ostalih srpskih provajdera i potprovajdera omogućava internet kafićima zakup internet linka, s tim što je firma Verat ne tako davno napravila ugovor sa Dojče telekomom i zakupila direktan optički link propusne moći od 4 mb/s, što ih poprilično preporučuje. Provajderu kafić-zakupac plaća uglavnom na osnovu prosečnog protoka podataka. Upravo zbog toga većina net kafea iako ima potencijal za veoma brzu vezu to ne pruža svojim mušterijama jer zarade u tom slučaju skoro da i ne bi bilo, pa je korisnik prisiljen da duže sedi i čeka dok proverava svoju elektronsku poštu, surfuje ili skida neki fajl. Dobar protok podataka u internet kafeu isplativ je jedino kafićima čiji je vlasnik veliki provajder ili onaj ko ima vlastiti link. Za protok podataka od 1 kb/s (CIR1) provajderu se mesečno plaća otprilike 100 nemačkih maraka, zavisno od sklopljenog ugovora, s tim da većina kafedžija koristi „srpsku izmišljotinu“ tj. kombinaciju obične, ISDN i satelitske veze – koja nije predviđena za više kompjutera, ali kojom se smanjuju troškovi zakupa linka.

Sajber kafedžije ističu da je izuzetno bitno obezbediti dobru ventilaciju i konstantno hlađenje prostora s obzirom na činjenicu da jedna radna stanica (odnosno računar) oslobađa oko 300 vati toplotne energije, to jest četiri računara „vrede“ koliko jedan prosečan kalorifer. Dejan Vlahović, suvlasnik budućeg net kafea u beogradskom naselju Zvezdara kaže da kod nas sve funkcioniše na izuzetno primitivnom nivou i objašnjava: „Mnogi misle da su za internet kafe potrebni frižider, modem, pet kompjutera i veći prostor. Mnogi su radili tako, pa su tek nakon toga razvijali neki biznis ili propadali.“

Ono što podsvesno utiče na mušterije je atmosfera u kafiću, enterijer, usluga i komfor. Zaštita od virusa i skidanja moguće štetnih fajlova u većini net kafića se sprovodi uglavnom softverski, te sprečavanjem korisnika da sam stavlja diskete, skida ili menja softver u kompjuteru. Hardverska zaštita još nije praksa u našim kafićima, prvenstveno zbog visoke cene takvih uređaja, koje za sada sebi mogu priuštiti samo veće firme.

Kako se ekipa „Vremena“ uverila u nekoliko internet kafea usluga je uglavnom pristojna, s tim da su privatnost rada, brzina veze i ophođenje zaposlenih prema mušterijama varirali od kafića do kafića. Iako kućni red net kafea, pored zabrane unošenja alkoholnih i bezalkoholnih napitaka, hrane, oštećivanja opreme i sl., ne dozvoljava stajanje „nekome nad glavom“ i piljenje u tuđ monitor, često se nađe neko ko povremeno virka u ono što vi radite. O duvanskoj zadimljenosti i buci niko ne vodi računa. Obračun utrošenog internet vremena računa se na 25 minuta ili sat vremena, a cene znatno variraju i kreću se od 40 do 80 dinara za sat, što sajber kafedžije još smatraju isplativijim u odnosu na cenu kućnog pristupa internetu, ptt-troškove i kvalitet veze. Na sajtu specijalizovanom za vodič kroz internet kafiće u celom svetu (www.cybercafes.com) registrovano je samo devet jugoslovenskih net kafea.

DECA I MATORCI: Na Zapadu korisnici internet kafića su uglavnom turisti, penzioneri i poslovni ljudi u žurbi ili na terenu. Vlasnici kafea su izbacili flipere, poker aparate, pikado i umesto toga postavili nekoliko kompjutera povezanih sa internetom i ispred naziva kafea dodali samo pridev sajber. Pojedini internet kafići specijalizuju se za određenu klijentelu, kao na primer škotski internet kafe Tifani čiji su članovi uglavnom homoseksualci.

„Naša klijentela je uglavnom dobro kompjuterski obrazovana i ima računare kod kuće, ali zbog kvaliteta veza i druženja oni dolaze kod nas. Posle njih dolaze matorci koji imaju decu i rođake po inostranstvu i deca koja dolaze da se zezaju, kaže Boris i objašnjava kako mu je najgore kada dođu naivci koji se kače na pornografske sajtove. „Nemam ništa protiv toga, ali skidaju razne fajlove sa .exe ekstenzijom i uleću nam razni „trojanci“ i ostali virusi. Mnogo je mušterija koje rade kao usisivači i skidaju sve živo. Do sada ne znam za slučaj da je neka devojka širih shvatanja došla negde u neki net kafe i gledala porno sajtove. To rade samo muškarci. Dešavalo se da naša mušterija satima bulji u porno sajtove i često šetka do toaleta, a mi zaposleni samo se gledamo i ne znamo šta da kažemo.“

Trenutno kod nas ne postoji pouzdan podatak koliki broj ljudi ima pristup internetu, mada se svi slažu u tome da taj broj ne prelazi tri odsto populacije. Kompjuterski giganti poput firme Majkrosoft procenjuju da će do 2004. godine broj korisnika interneta u Jugoslaviji biti udvostručen, a do 2006. godine će se i taj broj povećati dva puta. Iako PTT Srbija najavljuje da će se u narednih šest meseci broj internet korisnika udvostručiti i dostići čak 160.000 ljudi povezanih na internet samo preko njihove mreže, teško je u to poverovati sve dok je praksa da se na sve zahteve za modernizaciju internet konekcije odgovara sa „nema tehničkih mogućnosti“ i sve dok samo jedna firma drži monopol nad telefonskom mrežom.