Odbili su da pozdrave Hitlera

Na svečanom otvaranju XI Olimpijskih igara u Berlinu 1. avgusta 1936. godine, sportisti Kraljevine Jugoslavije u defileu nacija odbili su da pozdrave kancelara Nemačke Adolfa Hitlera fašističkim pozdravom, podignutom rukom. O njima i o tom događaju nedavno je objavljena monografija Krugovi Berlina 1936 Tamare Malešev.

Izdavač ove monografije, novosadska “Akademska knjiga”, predstavlja svoju autorku kao nekadašnju atletičarku, članicu jugoslovenskog atletskog tima, rekorderku Jugoslavije u tri olimpijske discipline, šampionku Mediterana i Balkana u skoku udalj, četvrtu na Svetskom takmičenju u troskoku, juniorsku rekorderku Evrope u skoku uvis u dvorani – 192 centimetra, na Olimpijskim igrama 1992. godine bila je u takozvanoj beloj ekipi (Independent Olympic participants) jer Savezna Republika Jugoslavija nije imala pravo takmičenja zbog međunarodnih sankcija. Sad je u Klivlendu, u SAD.

“VREME”: Sport je jedna od naših najvažnijih svakodnevnih tema, pa ipak, malo ko zna da su naši olimpijci odbili da pozdrave Hitlera.



TAMARA MALEŠEV: Ne znam razlog zašto su stare i nove vlasti Jugoslavije osudile ovaj hrabri akt na zaborav, pa su ga prećutali i hroničari sportske istorije. Olimpijske igre u Berlinu 1936. su imale potpunu i jasnu podršku zvanične državne politike iako su postojale ideje da se Igre bojkotuju. Možda otuda i nema velikih komentara, da bi se izbegla politizacija sporta, pa zato ponašanje jugoslovenskih sportista u defileu nacija nije imalo velikog odjeka. Ogromni napori nacističke Nemačke da predstavi sebe kao dostojnog i najboljeg domaćina Igara, autentičnog tumača svetski popularne olimpijske ideje, oličenje mira, poštovanja i prijateljstva svih naroda sveta bez obzira na rasnu, versku ili drugu pripadnost, nije mogla da zavara svet. Postojao je otpor Igrama u Berlinu i u Kraljevini Jugoslaviji. Uoči Igara objavljeno je čak stotinu potpisa tada poznatih sportista koji su podržali tekst novinara Vladimira Dedijera u listu “Politika” “protiv duha iduće Olimpijade”. Među potpisnicima su bili tada popularni atletičar Dragoš Stevanović, te fudbaler Milutin Ivković Milutinac, a navodno je u nastanku teksta učešća imao i Ivo Lola Ribar.

Zašto su ovaj hrabri akt prećutali hroničari posle Drugog svetskog rata? I tu nemam odgovor. No, bilo mi je neverovatno, što se atletike tiče, da su do sredine 50-ih godina prošlog veka imena atletičara-disidenata ostala anonimna na tablicama državnih rekorda gde bi stajao samo rezultat i godina postavljanja, ali ne i ime atlete, da bi se već u kasnijim izdanjima to korigovalo.

Radeći na ovoj knjizi, u potrazi za podacima, primetila sam da su se autori u prošlosti uglavnom oslanjali na iste izvore, tako da se ponavljala ista misao kao i greške u sledećim izdanjima.

Kako ste vi došli do izvora?

Uglavnom sam koristila članke koji su objavljeni u periodu pre Drugog svetskog rata. Podatke sam našla u beogradskim dnevnim novinama “Politika”, “Pravda” i “Vreme”, koje mogu da se nađu u arhivi Narodne biblioteke Srbije. Iz Hrvatske sam dobila predratne originalne kopije “Ilustrovanih sportskih novosti” i magazina “Svijet”. Svetske arhive i biblioteke su mi na moju molbu slale fotografije, no neke sam dobijala i iz porodičnih albuma junaka moje knjige. Autobiografije Vaneta Ivanovića i Alekse Kovačevića su mi mnogo pomogle, a dragocene su mi bile i porodične priče i zapisi naslednika mojih junaka koji su rasuti svugde po svetu, a koje sam pronašla preko interneta.

Ko su vaši junaci, kakvi su im bili životi?

Sokolstvo je kolevka atletike u priči o našim junacima berlinske olimpijade. Da podsetim, u našim krajevima veliku ulogu u razvoju sporta ima Sokolski pokret. Generacija mojih junaka rodila se uglavnom pre početka Prvog svetskog rata, odrasla je u velikoj neimaštini. Sokolski pokret se javio još krajem 19. veka, ali nakon završetka Velikog rata postao je državni projekat, podržavan materijalno i propagandno od vlasti, vojske, pa i od same kraljevske kuće Karađorđevića. U osnovi, sokolstvo je sportski pokret lepote, mladosti, snage i kreposti, ali je bio i daleko više od same brige za snažno telo. Bio je to pokret za buđenje nacionalnih identiteta, svesti o značaju sopstvenog naroda, kao i novi, moderni, privlačan stil života jer je sokolstvo propagiralo socijalnu jednakost ljudi, rasa, versku toleranciju te bratstvo među narodima. U Kraljevini Jugoslaviji, u periodu između dva svetska rata, izgrađeno je više od 250 sokolskih domova, prostranih, lepih i funkcionalnih građevina sa prostranim salama za vežbanje, binom za dramske i druge namene, kasnije sa prostorom za pozorišne predstave, prikazivanje filmova, balove, igranke, te druge masovne manifestacije… Moji junaci knjige su prvo bili Sokoli, da bi kasnije izabrali atletiku. Uglavnom su bili radnici, službenici i intelektualci nastanjeni po gradovima Kraljevine Jugoslavije.

Šta taj gest odbijanja pozdrava Hitleru govori o njima? Da li su oni bili politički osvešćeni mladi ljudi?

Neki olimpijci, među kojima i Jugosloveni, smatrali su pozdrav kao potvrdu nadobudnosti i osionosti domaćina. Da, nisu bili samo sportisti i takmičari, već i politički osvešćeni mladi ljudi, sposobni da razdvoje sport i viteško nadmetanje od političke propagande, naročito tako agresivne kakva je bila propaganda nacističke Nemačke i Trećeg rajha.

Da li je odluka o nepodignutoj zastavi bila zajednička odluka? Ko ju je inicirao? Da li su imali podršku svojih klubova i celog saveza?

Nemam podatak da li je odluka o bojkotu bila zajednička misao ili je neko negodovao, ali se na fotografijama vidi da su svi jednobrazno, samo spuštanjem zastave, kao što se to čini u vojsci, i pogledom nadesno, odali počast domaćinu. Od devedeset i tri Jugoslovena koliko ih je ukupno nastupilo na Igrama, u defileu nacija Jugoslaviju je predstavljalo njih pedeset i petoro. Jugoslovensku zastavu je ponosno nosio atletski rekorder u bacanju kladiva Milan Stepišnik, a tri metra iza njega, u koloni po troje, sledili su ga u defileu Jugosloveni. U povorci iza barjaktara koračali su funkcioneri Jugoslovenskog olimpijskog odbora, sa predsednikom JOO-a doktorom Stefanom Hadžijem na čelu, predsednikom JLAS doktorom Veljkom Ugrinićem i generalnim sekretarom JOO Miroslavom Dobrinom, a iza njih još šest predstavnika sportskih i omladinskih društava. Potom su sledile naše devojke u plavim sakoima sa grbom na grudima i u belim suknjama, a iza njih muškarci u istim sakoima, samo u belim pantalonama.

Bojkot su inicirali Ivan Vane Ivanović, prvak i rekorder Jugoslavije u trčanju na 110 i 400 metara s preponama, te Jovan Mikić, mladi pravnik, šampion i rekorder u troskoku i desetoboju. Njih dvojicu, ali i još neke momke iz drugih ekipa, neprijatno je dotakao jedan film o snazi nemačke vojne sile, o veštini uništavanja neprijatelja. Tokom projekcije su glasno negodovali, te je prikazivanje prekinuto. Izbegnut je skandal, ali to nije umirilo naše takmičare. Dalo im je ideju da pokušaju i bojkot takozvanog olimpijskog pozdrava svečanoj loži prilikom otvaranja, tačnije bojkot pozdrava kancelaru Adolfu Hitleru, koji bi, po protokolu, trebalo da prisustvuje svečanosti i zvanično proglasi Igre otvorenim. Navodno, tradicionalni olimpijski pozdrav – dizanje desne ruke ukoso i uvis – neodoljivo je ličio na nacistički pozdrav koji se izvodio uz uzvik “Hajl Hitler” i “Zig hajl”. Ivanović i Mikić su upozorili rukovodstvo ekipe Jugoslavije kako ne žele da na taj način pozdrave svečanu ložu, to jest Hitlera, ne prihvatajući objašnjenje da je to “stari olimpijski pozdrav”. Ipak su dobili “dozvolu” da ispitaju stav drugih ekipa. Tako su njih dvojica, kao najaktivniji, počeli da obilaze druge timove ali se nisu zadržali samo na anketiranju, već su ušli i u otvorenu propagandu bojkota naci-pozdrava. Posao su podelili Vane Ivanović, mnogim sportistima poznat kao “stanovnik sveta”, posinak bogatog brodovlasnika, žitelj Londona, ali reprezentativac Jugoslavije, i Mikić, otresiti mladi novinar. Vane je uz pomoć ličnog prijatelja Huana Levensoma, takođe preponaša i šampiona Argentine i Južne Amerike, “obrađivao” Zapad, a Mikić Evropu. Učinak se zna – svet se naočigled svih podelio napola – zapisaće Vane Ivanović u svojim memoarima.

Kakve su rezultate postigli naši atletičari te godine? Da li je njihov bojkot uticao na rezultat?

Značajnijih uspeha nije bilo iako se puno očekivalo. Jedino je u gimnastici naš najbolji gimnastičar Jugoslavije svih vremena Slovenac Leon Štukelj osvojio srebrnu medalju na krugovima, svoju šestu na Igrama, i to u 38. godini života. Mislim da bojkot nije mnogo uticao na njihove rezultate. Njihov talenat nije mogao konkurisati sportistima iz zemalja u kojima je atletika bila na visokom nivou. Razlog je jednostavan – njihovi jedini aduti, telo i um, nisu bili dovoljni u žestokoj konkurenciji, čije su zemlje obezbedile sve pogodnosti potrebne za postizanje svetskog rezultata.



I vi ste se takmičili na Olimpijskim igrama, i to 1992. godine kad su tadašnjoj SRJ određene sankcije. Kako je bilo?

Nije bilo bajno. Rezolucijama Saveta bezbednosti u maju 1992. odlučeno je da sportisti Srbije, Crne Gore i Makedonije ne mogu da učestvuju na Olimpijskim igrama u Barseloni. Samo dva dana pred početak Igara, Savet bezbednosti je promenio odluku i saopštio da na Igrama mogu da učestvuju samo sportisti iz pojedinačnih sportova, ali pod neutralnim belim olimpijskim obeležjima i bez učešća u svečanom defileu nacija prilikom ceremonije otvaranja Igara. Nazvali su nas “The Independent Team” – 52 sportista iz 13 sportova.



U Barselonu nas je ispratio naš Olimpijski komitet bez ikakvih pompi. Nije bilo specijalnih olimpijskih uniformi, zastava, plakata… Nije bilo ni smeha, sreće što idemo. No, imali smo svoje obezbeđenje – ljude iz državne bezbednosti koji su uvek bili sa nama. Čarterom smo poleteli iz Budimpešte pošto je beogradski aerodrom bio zatvoren. Bili smo nepoželjni iako smo bili samo sportisti. U Barseloni, organizatorima je sve smetalo s nama u vezi, čak i čarape sa trobojkom. Pri dolasku zadužili su specijalce da nam “pročešljaju” torbe ne bi li našli prošvercovanu trobojku. Zauzvrat su nam dali jednu belo-zelenu trenerku, dve majice i dva šortsa boje mira koje ne predstavljaju nijednu zemlju, a opet sve zemlje u isto vreme. Naš “Independent Team” je bilo nastanjen daleko od olimpijske vreve. Nismo se družili sa kolegama iz tada novonastalih država. Odnosno, oni se nisu družili sa nama. Dobili smo i specijalna uputstva od organizatora kako da se ponašamo, a koje smo morali da potpišemo jer bi sa prvim incidentom celoj ekipi sledila deportacija. U ime sporta i igara, mi smo pristali na sve i tako ćutke proveli 16 stresnih dana u najlepšem gradu na svetu, gradu čarobnjaka Antonija Gaudija.

Uz vaše ime vezan je veliki broj važnih nagrada. Kako se tada država odnosila prema zaslužnim sportistima?

Atletika se u to vreme vodila kao amaterski sport. Sportisti su od SOFKE (Savez organizacija fizičke kulture) dobijali stipendiju u zavisnosti od ranga. U to vreme imala sam rang zaslužnog sportiste te je stipendija iznosila dve prosečne plate u Jugoslaviji po statističkim podacima iz Službenog lista SFRJ.



Na nedavni doček sportista u Beogradu na balkonu Skupštine Grada, nije pozvana Ivana Vuleta. Da li u tome vidite odnos države prema atletici?

Ivana je na mom balkonu! Nažalost, došlo je do velikog nesporazuma, koji nije na vreme i u potpunosti rešen i predstavljen javnosti, a koji je mogao lepše da se izvede. Mislim da vrhunska atletika u Srbiji nikada nije imala bolji status i podršku države nego danas.

Planira se izdanje vaše knjige na engleskom jeziku. Vi ste, dakle, još jedan pojedinac (poput Vulete, Topić…) koji svetu otkriva Srbiju. Da li je to izdanje vaša inicijativa ili imate pomoć neke institucije?

Originalna ideja je bila da knjiga bude štampana dvojezično, na srpskom i engleskom jeziku. No, nakon razgovora sa izdavačem došlo se do zaključka da će knjiga biti preteška i prevelika, tako da sada imamo dva izdanja. Knjiga je moja inicijativa i nemam pomoć nikakvih institucija.