Moguće, ali malo verovatno

Krajem 2015. godine Pariskim sporazumom – na koji se obavezalo 195 zemalja sveta, među kojima i Srbija – predviđeno je da se porast globalne temperature zadrži „znatno ispod“ 2°C u odnosu na preindustrijski period, uz ulaganje napora da se taj porast ograniči na 1,5°C. Sporazum je stupio na snagu u novembru 2016, a početkom oktobra ove godine Međuvladin panel o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change – IPCC) predstavio je izveštaj („Specijalni izveštaj o globalnom zagrevanju od 1,5°C“), koji pokazuje šta je neophodno da bi se porast globalne temperature zadržao na 1,5°C (u ovom trenutku je već dostignuto povećanje od 1°C), kao i kakve će sve posledice uslediti ako se planeta zagreje iznad 1,5°C – putanja na kojoj se uveliko nalazimo.

Prema Izveštaju IPCC-a, ograničavanje globalnog zagrevanja na pomenutih 1,5°C zahtevalo bi „brze i dalekosežne promene bez presedana, u svim aspektima društva“. Ovo je prvi u nizu izveštaja IPCC-a, i poslužiće kao ključni element prilikom revizije Pariskog sporazuma u decembru ove godine u Poljskoj.

Šta tačno treba uraditi da bi se dostigao ovaj cilj, i koje su posledice ukoliko se to ne desi? Prema rečima prof. dr Vladimira Đurđevića sa Instituta za meteorologiju pri Fizičkom fakultetu u Beogradu, Izveštaj pokazuje da je ovaj cilj dostižan, ali da su mere potrebne za njegovo dostizanje nesvakidašnje – potrebna je globalna reakcija kakvu svet do sada nije video, odnosno omasovljenje ideje do nivoa da maltene svako na planeti bude uključen u njenu realizaciju.

„Scenario od 1,5°C je moguć, ali je na granici realnosti. Bukvalno od ovog trenutka trebalo bi da se krene u sveobuhvatnu masovnu akciju sa jasnim ciljevima i planovima. Na primer, potrebno je da se više ne uloži nijedan dolar u pravljenje termoelektrana, traženje novih naftnih bušotina, planiranje pravljenja novih vozila sa unutrašnjim sagorevanjem… To je jedini način da zaustavimo globalno zagrevanje na 1,5 stepeni“, kaže dr Đurđević za „Vreme“.

Razlika između aktuelnog nivoa globalnog zagrevanja – 1°C iznad preindustrijskog nivoa – i željenih 1,5°C ili kritičnih 2°C laički deluje neznatno. Međutim, izveštaj IPCC-a ukazuje na brojne posledice koje će uslediti ukoliko se emisija ugljen-dioksida ne smanji za oko 45 odsto do 2030. godine (u odnosu na 2010. godinu) i u potpunosti ne obustavi do 2050. godine – što je uslov za ograničenje globalnog zagrevanja na 1,5°C.

Na primer, nivo globalnog okeana bi 2100. godine bio za 10 cm niži kada bi se globalno zagrevanje zaustavilo na 1,5°C umesto na 2°C. Dalje, u prvom slučaju, verovatnoća da Arktički okean u potpunosti ostane bez leda tokom letnjeg perioda iznosila bi jednom u 100 godina, dok bi uz globalno zagrevanje od 2°C ta učestalost iznosila barem jednom u deceniji. Takođe, koralni grebeni ne bi potpuno iščezli – na nivou zagrevanja od 1,5°C procenjuje se da bi ostalo 10–30 odsto koralnih grebena, dok bi praktično svi bili uništeni (više od 99 odsto) ako temperatura poraste za 2°C.

Ova razlika od 10 cm u nivou globalnog okeana – opet, iako laički deluje bezazleno – može da znači spas za mnoga naselja u priobalnom području.

„Gradovi koji su u priobalnim područjima mogu da budu permanentno poplavljeni, a ljudi koji u njima žive – čiji broj se procenjuje na više od 100 miliona – moraće da se isele. Kada se kaže da će gradovi biti poplavljeni, ljudi često misle na vodu od 5-6 metara visine. To nije neophodno – dovoljno je da permanentno bude samo 10-ak centimetara vode, pa da cela infrastruktura mora da bude izmeštena“, kaže dr Đurđević.

On upozorava da će uvećanje globalne temperature za 2°C udvostručiti učestalost i intenzitet toplotnih talasa i ekstremno visokih temperatura. Kako kaže, već danas su ekstremno visoke temperature dvostruko češće nego sredinom 20. veka, pa će porast temperature od još jednog stepena značiti da će se taj broj još jednom udvostručiti, odnosno da će postati mnogo češći slučajevi ekstremno toplih leta poput ovogodišnjeg u Evropi, poput onog iz 2003. kada je 30.000 ljudi umrlo u Zapadnoj Evropi ili onog iz 2010, kada je 10.000 ljudi stradalo u Moskvi od toplotnih talasa.

„Konkretno, Srbija je od 2000. do 2015. zbog takvih ekstremnih događaja imala gubitke veće od pet milijardi dolara – to što nam se desilo za 15-ak godina, mogli bismo da očekujemo za upola kraće vreme, istu štetu. Sve preko dva stepena značiće da će sušna 2012. postati veoma uobičajena godina – na primer, da u jednoj deceniji samo jedna godina ne bude kao 2012. U toj situaciji je vrlo verovatno da mi nećemo moći da se adaptiramo kao društvo. Takođe, kada govorimo o prilagođavanju, ljudi su u prednosti jer mogu da se zaštite tehnologijom. Kada pričamo o živom svetu i biodiverzitetu, to je deo naše planete koji je potpuno nezaštićen u tim situacijama. Mislim da će većina ostalog živog sveta biti primorana ili na ekstremne migracije, ili na izumiranje i čak i zaustavljanje rasta temperature na 2°C stepena dovodi u pitanje funkcionisanje ekosistema.“

Kada je reč o izveštaju Evropske komisije o Srbiji iz aprila 2018, u Poglavlju 27 pod odeljkom „Klimatske promene“ piše da je Srbija „postigla izvestan nivo pripremljenosti, ali je sprovođenje u veoma ranoj fazi“, te da je u izradi „Nacionalna međusektorska strategija za klimatske promene, koja će biti u skladu sa okvirom EU za klimatsku i energetsku politiku za period do 2030. godine“, ali i da postoji problem sa tačnošću podataka: „Potrebno je povećati tačnost dobijenih podataka“, piše u izveštaju EK, a na ovaj problem su ukazivali i izveštaji NVO (Koalicije 27).

Matej Gasperič, kojeg je Vlada Srbije angažovala kao ključnog eksperta na EU projektu „Strategija klimatskih promena sa akcionim planom“, kaže za „Vreme“ da će ova strategija dati odgovor na pitanje koliki će biti troškovi i koristi raznih scenarija smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte (GHG) u Srbiji, te da će ovi podaci biti poznati krajem 2018. ili početkom 2019. godine.

„Ovo je mnogo bitan segment našeg projekta, jer smanjenje emisija nisu samo troškovi nego i koristi – veća energetska efikasnost, manji troškovi za gorivo, zelena radna mesta (energetska sanacija stambenog fonda)…“, kaže Gasperič.

On kaže da je izveštaj IPCC jasan: „Za EU i njene klimatske politike, mere i ciljeve koji su deo EU pravnog poretka, taj izveštaj je samo potvrda da je smanjenje emisija za barem 80 odsto do 2050. pravi put i da Pariski sporazum predstavlja pravi okvir za postizanje ambicioznih ciljeva i od strane drugih država. Ako globalno ništa ne uradimo, naše unuke i njihove unuke će klimatske promene u najgorem slučaju koštati ‘glave’. Taj eksperiment čovečanstva stvarno nema izvestan kraj. Može zemlja da sanira jedne ‘stogodišnje poplave’, ali ne ako dolaze svaku godinu. Može jedna zemlja da se izbori i sa epohalnom sušom, ali ne svake godine; može da se izbori sa tropskim talasom, ali ne svake godine… Stoga, buduće klimatske promene mogu jednu zemlju na dugi rok da ‘vrate u srednji vek’. Koliko to košta? Statistički, verovatno skoro 99 odsto BDP-a“, kaže Gasperič.

A prof. Đurđević podseća da je u poslednjih 10.000 godina temperatura veoma malo varirala u odnosu na srednju globalnu temperaturu – za nekoliko desetih delova stepena – a da čovečanstvo sada ide putem kojim će za 100 godina da napravi anomaliju u klimatskom sistemu za koju je prirodnim putem potrebno 100 puta više vremena.

„Da bi zemlja izašla iz ledenog i ušla u međuledeno doba, potrebno je 10–20 hiljada godina i promena srednje globalne temperature od oko četiri stepena. A mi sada možemo da napravimo anomaliju od četiri stepena za 100 godina. Neki naučnici smatraju da smo mi uspeli da izgradimo savremeno društvo i da uđemo u brzi razvoj društva upravo zato što je klima u poslednjih 10.000 godina bila stabilna. Takođe, celo naše znanje o planeti je ‘štelovano’ prema klimi u tih 10.000 godina – naša poljoprivreda, infrastruktura, navike – sve je to podešeno prema klimi. Celo društvo je uređeno prema klimi koja se ne menja drastično, na svakih desetak godina. A sada se sve više odvajamo od te stabilnosti.

Jedan od primera u Srbiji o tome kako smo podešeni prema klimi jesu poplave. U Srbiji sada ima dvostruko više dana sa ekstremnim padavinama nego ranije. U meteorologiji postoji granica – ako za jedan dan padne 20 litara kiše po metru kvadratnom, to je potencijalno rizičan dan za pojavu bujičnih poplava. Broj tih dana udvostručio se u poslednjih 50 godina. Naši sistemi gradskih kanalizacija za odvod te atmosferske vode su podešeni na klimu u kojoj tih dana ima upola manje – nisu predviđeni za sadašnje stanje, zato se poplave i dešavaju tako često. Dakle, postoji duboko ugrađena infrastruktura, koja više nije dobrih dimenzija za mesto u kome živite. Kako sada zameniti kanalizacioni sistem? A sve više i više ćemo se susretati sa takvim stvarima.

Ako Pariski sporazum ne pokaže nikakve rezultate za 10-15 godina, to znači da ćemo sigurno posle 2050. godine ući u režim sa klimom toplijom za 2°C, zato što je nemoguće da za 10 godina toliko oborite emisije GHG, odnosno, da za 10 uradite posao koji je trebalo da radite 50 godina“, zaključuje Đurđević.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.