Danas, 24. jula, čovečanstvo je iscrpelo svoj budžet prirodnih resursa za ovu 2025. godinu, saopštili su međunarodna organizacija za održivost Global Footprint Network i Univerzitet Jork u Torontu, prenosi Dojče vele.
Ovaj dan, koji se obeležava svake godine, u 2025. dolazi nedelju ranije u odnosu na prošlu godinu. Glavni razlog je što okeani mogu da apsorbuju manje CO₂ nego što se ranije pretpostavljalo.
Prekomerno trošimo prirodne resurse, mnogo brže nego što se oni mogu obnoviti, a to se ogleda u krčenju šuma, gubitku biodiverziteta i nakupljanju emisija ugljen-dioksida u atmosferi. Taj trend započeo je još početkom 1970-ih.
Matis Vakernagel, suosnivač organizacije Global Footprint Network, izjavio je za DW da prekomerno korišćenje resursa na Zemlji pokreće mnoge „ekološke probleme“. To znači da je njihovo uobičajeno, redovno korišćenje veće nego sposobnost planete da ih obnovi. A to ima kumulativni efekat.
„Čak i ako zadržimo isti nivo trošenja resursa, mi ćemo povećavati ekološki dug“, tvrdi Vakernagel, dodajući da se taj dug može meriti.
Prekomerna potrošnja kao globalni problem
Katar, Luksemburg i Singapur su među prvim zemljama koje su još u februaru premašile svoje godišnje kapacitete. SAD je bila odmah iza njih.
Kada bi svi na svetu trošili resurse kao stanovnici Sjedinjenih Država, oni bi bili iscrpljeni do 13. marta. Kad bi trošili kao Nemačka i Poljska onda 3. maja, kao Kina i Španija 23. maja, a kada bi ih koristili kao Južnoafrička Republika, bili bi potrošeni 2. jula.
Vakernagel navodi da „visok BDP obično vodi većoj potrošnji resursa“, ali da to nije jedini faktor.
Katar, sa pustinjskom klimom, malo padavina i veoma toplim, vlažnim letima, u velikoj meri se oslanja na klimatizaciju, koju pokreće energija iz fosilnih goriva.
„Fosilna goriva su im lako dostupna, pa je njihova upotreba jeftina, ali ima ogroman ekološki otisak“, kaže taj ekspert i dodaje da Katar koristi mnogo resursa i za energetski intenzivan proces desalinizacije morske vode.
S druge strane, Urugvaj neće premašiti svoje kapacitete sve do 17. decembra i uspešno se preusmerio na obnovljive izvore energije, oslanjajući se uglavnom na hidroenergiju, vetar i biomasu.
Živeti u granicama onoga što planeta može obnoviti
Tu su i zemlje koje ostaju unutar granica kapaciteta planete, kao što su Indija, Kenija i Nigerija. Da bi ceo svet ostao unutar održivih granica, ekološki otisak po osobi morao bi biti jednak dostupnom biokapacitetu po osobi, koji trenutno iznosi oko 1,5 globalnih hektara.
Biokapacitet se definiše kao površina kopna i mora koja daje resurse poput hrane i drveta, objedinjuje urbanu infrastrukturu i apsorbuje višak CO₂. To je, dakle, sposobnost ekosistema da proizvodi korisne biološke materije i apsorbuje štetni otpad, poput CO₂. Sve što prelazi taj nivo, znači prekomernu eksploataciju resursa.
Decenije prekomerne potrošnje ostavljaju posledice
Vakernagel kaže da koristimo resurse „daleko više nego što ih Zemlja može regenerisati“, ali da kolektivno verujemo da je to što radimo u redu. „Zavaravamo sami sebe.“
Pol Šrivastava, kopredsednik trusta mozgova „Rimski klub“, kaže da je vreme da promenimo način razumevanja ekonomije. „Moramo preći iz ekstraktivnog i eksploatatorskog načina razmišljanja ka regenerativnom“, kaže on za DW.
„Rudarstvo je ekstrakcija (vađenje, izvlačenje). Nafta je vid ekstrakcije. Kad je jednom izvadimo iz zemlje, ne vraćamo ništa u nju“, dodao je.
Vakernagel naglašava da se ne radi o tome čega se moramo odreći, već kako da se pripremimo za budućnost i shvatimo šta će tada imati vrednost.
Umesto da prilagodimo ekonomiju kako bismo smanjili prekomernu potrošnju resursa, ljudi pokušavaju „istisnuti i poslednju kap iz tube paste“, upozorava Vakernagel.
„U Sjedinjenim Državama, gde živim, mnoge važne teme na proteklim izborima odnosile su se na prekomernu potrošnju – na primer, strah da neće biti dovoljno energije.“ Ipak, vlada nije rešila problem, već je nastavila sa politikom „bušiti više rupa i izvlačiti još više fosilnih goriva“ iz zemlje.
Kako pomeriti Dan ekološkog duga?
Organizacija Global Footprint Network predstavila je niz rešenja u pet ključnih oblasti kako bi se Dan ekološkog duga pomerio unazad.
Energetski sektor je daleko najveći faktor: Uvođenje cene za emisije CO₂, koja bi odražavala njegovu pravu cenu, pomerilo bi ekološki dug za 63 dana.
Pametni gradovi s integrisanim transportnim sistemima, naprednim upravljanjem energijom i senzorima koji regulišu potrošnju energije u zgradama, mogli bi dodati još 29 dana.
Zamena termoelektrana na ugalj i gas obnovljivim izvorima energije kao što su sunce i vetar, te proizvodnja 75 odsto električne energije iz izvora sa niskim stepenom CO₂-emisija, napravila bi uštedu i pomeranje ekološkog duga unazad za još 26 dana.
Prepoloviti bacanje, odnosno rasipanje hrane donelo bi dodatnih 13 dana, dok bi zamena 50 odsto globalne potrošnje mesa biljnim alternativama dovela do uštede od još sedam dana – samo na osnovu emisija CO₂ i korišćenja obradivih površina. Samo jedan dan odustajanja od mesa nedeljno značio bi još dva dana uštede.
„Jak interes da se zadrži postojeći sistem“
„Postoje jaki interesi da se zadrži postojeći sistem“, posebno kada je reč o fosilnim gorivima“, ukazuje Šrivastava.
On smatra da s obzirom na to da individualne promene – na nivou pojedinca, poput manje konzumacije mesa, vožnje biciklom umesto automobila i letovanja na bližoj destinaciji – imaju manji uticaj, birači imaju moć da traže sistemske promene.
„Možemo uticati na one koji imaju moć“, ističe Šrivastava, pozivajući na miroljubive proteste i podršku lokalnim političarima koji imaju ekološku viziju.
„Prekomerna potrošnja resursa je drugi najveći rizik s kojim se čovečanstvo suočava u ovom veku“, zaključuje Vakernagel. „A najveći rizik je – da ne reagujemo.“
