Kad postanemo bolja verzija sebe

Purgatorium je triptih od 9 metara Zorana Velimanovića koji će moći da se vidi 25. juna u Galeriji A, i samo to veče. Izložba traje tri sata. Pod istim uslovima, samo u Galeriji fresaka, mogao je da se vidi i pre skoro 10 godina.

Purgatorium je zaštitni znak Zorana Velimanovića. Nastao je 2009. godine. Velimanović je posle toga imao niz izložbi i po zemlji i po inostranstvu, postao je jedan od važnih predstavnika našeg fantastičnog slikarstva, ali je Purgatorium ono s čim ga ljudi poistovećuju.

“VREME”: Zašto opet izlažeš Purgatorium?

ZORAN VELIMANOVIĆ: Zato što mi je to isuviše ljudi tražilo da bih mogao da ignorišem. Ne znam šta se desilo, kao da su svi sinhronizovani, a ni ne poznaju se. Odjednom svi hoće ponovo da vide Purgatorium. Nešto ih, očigledno, tera ka tome, neka jaka potreba. Šta misliš, da li se neko pronalazi u tom blatištu, da li i njega pritiska, u tim cevima, zelenoj, umbri, razvaljenim ljudima, psima sa ljudskim glavama? Da li to što sam imao u glavi ja možda imaju i drugi, samo sam ja to izbacio u materijalni svet, ali isto osećamo?

Stvarno, otkud toliko blatište u Purgatoriumu?

Dok sam se spremao da naslikam tu sliku, o svemu što me je snašlo u životu i lično i ovako, kao člana društva, da tako kažem, stalno sam imao potrebu za nekim svetlom, za putem ka svetlu, za nekim utopističkim ciljem, za savršenstvom. Za čistotom, za nekim suncem. Samo sam hteo da isplivam negde na površinu, da udahnem punim plućima. Osećao sam se zatrpano, stisnuto, prljavo, ugnjavljeno, izgurano, obmanuto, prevareno, potcenjeno…

Bio sam umoran od boja, od zamlaćivanja renesansnim vedrim, plavim nebom kao kod Rafaela, više sam mislio na Grinevalda i flamansku muku blatišta do pola, a od pola magluštine, gde su vlaga, hladnoća i konstantna muka. Samo sam hteo oblike, tela koja se valjaju, puna mi je glava bila nekih plutajućih tela koja se valjaju jedna preko drugih. Onaj razapeti Grinevaldov Hrist, koga je Veličković toliko puta slikao na milion načina, ta muka me je vukla. Hteo sam da eksplodiram od skupljenih glasova u glavi, od neke teške patnje, koja čak nije ni očigledna, jer je toliko već poodmakla, da više nema ni naglih pokreta ni galame, nego moraš ponovo da pogledaš i onda je vidiš u svoj njenoj tragičnosti. Stalno sam imao neka bolesna, žuta tela pred očima, pa zelena kao trulež u močvari, neku umbru od raspada svega, sa metalnim oblicima kao topovske cevi, odbačeno oružje, sprave za mučenje, koplja, puške, sablje, kočeve, mrtvačke sanduke koji su naslagani na gomilu do neba veliku, prazne, ali lepo spremne i poređane da se odmah odnesu, kao u nekoj radnji. Video sam u toj cevi blagog nagiba čak i ljubav, ali i nemoć… Kao neku pomirenost, što mi je bilo jako žao, jer sam uvek mislio, i sad mislim, da još uvek ima šanse da se stvari promene. Žao mi je bilo tih pomirenih ljudi na slici, teško mi je bilo da ih gledam kako su digli ruke od svega, kako su se predali, samo su se izvrnuli na stranu. Video sam konja koji guta ribe i kome kroz rupu na boku ispadaju ljudska tela, koja jede drugi konj pored njega i kome ribe ispadaju iz stomaka, kao kiša po nekom nesrećniku koji tu pored sedi zgrčen i samo je malo podigao ruku, kao da će to da ga zaštiti od svega okolo. Video sam i more kostiju, i ljude–kosture koji su još živi, a nema više ni mesa ni kože na njima odavno, i pse sa ljudskim glavama… Neki bolesni, spori ritam.

foto: stevo mandić

Sasvim je razumljivo da ti je za toliki broj detalja trebalo devet metra platna.

Nisam hteo toliko veliku sliku, jedva sam je uglavio u prostor tog starog ateljea (koji je, igrom slučaja, bio upravo u istom ulazu iste zgrade gde je sada Galerija A u kojoj izlažem, samo sam ja bio u mezaninu, a galerija je na trećem spratu). Nekako sam uspeo da je uklopim pod uglom, na dva zida. Ta slika je rasla sedam meseci. Uz padanje u nesvest od lošeg terpentina koji je isparavao sa ogromne površine i uz konstantno ludilo od umora, trovanja, prizora i napokon mogućnosti da izbacim iz sebe sve što mi se skupilo. Sećam se jednom da me je Mihael Milunović pozvao telefonom i pitao me: “Šta to radiš?” “Slikam” – odgovorio sam mu. “Kako to slikaš, samo skačeš po ateljeu, gledam te neko vreme sa prozora” (on je imao atelje u zgradi prekoputa na nekom višem spratu, kad sam pogledao, video sam siluetu). Trebalo je savladati devet metara. Dotrčati do devetog metra i brzo se vratiti na prvi, da ne izađe iz glave. I tako mesecima. A nije mogla slika da se naslika onako, redom, od početka pa nadalje…

Zašto?

Zato što se čovek menja polako, kako dani i meseci prolaze, nova iskustva ga menjaju, to više ne bi bila ista slika, na početku i na kraju, jer ni ja više nisam isti čovek kao kad sam počeo da je slikam. Nisam smeo da se menjam, morao sam nekako da se fosilizujem i umirim, kao one dvodihalice, koje se sasvim ugase dok ne padne kiša. Smislio sam sebi jedan konstantni, isti ritam iz kog nisam smeo da ispadnem, ni da žurim ni da usporavam, nego kao neki sat, stalno isto, da bi se ta slika kroz duži vremenski period razvijala ravnomerno. Nekako sam uspeo da poništim sebe kao ličnost i ljudsko biće i da ugasim bilo koju svoju želju, jer to uopšte nije bilo važno, nego je samo i jedino bilo važno da budem što bolja mašinica koja kuca stalno u istom ritmu. Slikao sam je celu odjednom, da bih održao ritam. Nisam mogao ni da je sagledam koliko je bila velika. Zato sam koristio neki mali pozorišni dvogled, pa ga okretao naopako, da tako udaljim sliku. Buljio sam kroz taj dvogled mesecima, mozak me je boleo od toga daleko/blizu. Kad sam odlazio kući, teturao sam se od umora i trovanja i padao po ulici kao pijanac, ljudi su se sklanjali od mene, a meni je bilo smešno, samo sam im odmahivao rukom da je sve ok, da me se ne boje. Kad bih napokon uspeo da se dočepam kuće, prvo što bi mi rekli bilo je: “Idi da se pogledaš u ogledalu”. A ja sam bio zelen u licu baš kao ovi moji jadnici sa slike, potpuno sam se slizao sa njima, kao da sam ispao iz slike, sav truo.

Na prethodnoj izložbi ovog triptiha predlagao si ljudima pročišćenje od loših misli, zlih pogleda, učinjenih ili primljenih nepravdi, pogrešnih odluka, nepotrebnih stvari, viška kilograma, smrada, đubreta koje se navuklo, koje se stvorilo za nama. A šta im sad predlažeš?

Isto to. A da li su radili na sebi u međuvremenu? Možda je odgovor na to pitanje upravo činjenica da traže ponovo da vide sliku. Možda im treba ohrabrenje, uteha, zaklon, ne znam… Videćemo kad dođu, videće se po njima šta traže u njoj. Nikad se ljudska priroda i njena sklonost ka grehu ne sme zanemariti. Sv. Avgustin je čak na jednom mestu, kad je bio pred iskušenjem, zamolio Boga: “Pomozi mi, Bože, da budem čist, samo ne odmah”.

Sliku sam prvi put izlagao na Mokroj gori 2013. Bilo je planirano da ta izložba na Mećavniku traje dva meseca, od maja do jula, a skinuli smo je tek u novembru, zbog velikog interesovanja. Evo, sad opet imamo tu situaciju. Ne mogu a da se ne zapitam zašto je ta tema toliko dugo prisutna.

Čistilište podrazumeva osvešćivanje, duhovni napredak. Mi, kao društvo, mentalno nikako da se odlepimo od negovanja korena, nikako da pređemo u sledeći nivo.

Ti kažeš “negovanje korena”, ali nije baš tako. Koren svakog zdravog ljudskog bića, a samim tim i grupe ljudi (kao što je narod) leži u negovanju vrednosti, moralu, poštenju, altruizmu, empatiji. Ovo sad nisu naši koreni. Kad neko spomene da je vernik, ja pomislim da je blag, pošten, iskren, milostiv. A ne da li ne jede meso za vreme posta ili se busa u grudi kad spomene dedu, kao da je on taj deda. Kad budemo postali bolja verzija sebe, kad se, i pored slabosti karaktera, neznanja, tela koja su limitirana i umova koji imaju ograničenja, budemo ne samo uzdržavali od loših misli i radnji, već budemo namerno činili dobre, to će prirodno doći. Izgrađivanje karaktera kroz dobrotu i ljubav. Ovo možda zvuči pomalo naivno, ali je baš tako. Treba se čvrsto držati za dobro u sebi, koliko god ga ko imao. Tada će ući mir u ovaj narod, kad prestane da misli samo na pare. Čovek se rađa i dobar i loš podjednako, pa sam bira u kom će smeru mada je biti loš daleko lakše. Mnogo je lakše ukrasti nego zaraditi, prepisati nego smisliti i napisati, slagati (jer to traje par sekundi) nego nešto zaista napraviti, što može da potraje i celi život. Rad na sebi u pravcu dobrog troši čoveka, njegovo biće, snagu i vreme, to se duboko i suštinski plaća. Biti loš je lako, naizgled. A opet, ta loša tvar unutra ga razara, taj konstantni život u laži, prevari i krađi urušava ga kao biće. Iznutra je sasvim truo i urušen.

Zašto si počeo od sredine, od Čistilišta, i kad će Raj i Pakao?

Raj i Pakao su već definisani, tu nema više šta da se doda. Ako si bio dobar –Raj, ako nisi – Pakao. Ovo se malo šalim, više je metaforički. Ali, u Čistilištu, čovek ima još prilike da se promeni, još nije kasno. Što bi rekao Dante (koji će se čuti na izložbi), “na sredini svog životnog puta našao sam se u jednoj mračnoj šumi, kad je pravi put izgledao izgubljen”. Još uvek postoji šansa da se pravi put nađe.

Šta da čovek radi posle pročišćenja?

Pročišćenje je način života i put, a ne destinacija. Ne može se dostići, ali sama želja i namera ne da se ne greši, nego da greh ne preovladava i ne bude način na koji se donose odluke, već su neka čistota. Neka vrsta progresivnog buđenja.

foto: stevo mandić

Gde čuvaš Purgatorium sve ove godine?

U ateljeu. Sastoji se iz sedam delova, nije jedan komad od devet metara ako me to pitaš… Naslagan je na gomilu.

Teško je naći prostor za toliko delo. Da li je to razlog što ga nisi prodao?

Baš me briga ko će da je kupi, šta se mene to tiče? Koga briga za to, uopšte? Ja sam svoje uradio što je izlazilo, a drugi neka žive kako hoće, neka slikaju male slike koje će se lako prodati ako im je to bitno. U Galeriji fresaka mi je, pre deset godina, prišla jedna žena sa sinom od nekih desetak godina i rekla: “Mi nismo iz Beograda, čuli smo da će izložba trajati samo jedno veče i došli smo. Ja imam isečak iz kataloga sa Mokre gore i nosim ga u tašni i kad mi je teško, pročitam to i bude mi lakše. Samo smo hteli da Vam se zahvalimo za sve”. I odoše. I sad me pita neko ko će da kupi toliku sliku; pa je l’ da te pare ljudima sagore i ono malo mozga što imaju u glavi?

Tvoje teme su vrlo uznemirujuće i govore o zastrašujućim, kataklizmičnim stvarima, tvoje slike su pune nestvarnih fantastičnih bića, pa ipak otvaranja tvojih izložbi su krcata, od ljudi ne može da se priđe izloženim delima. Šta je to toliko privlačno u fantastici?

Ne dolaze oni zbog mene, nego zbog sebe. Kao kad odu na neki koncert, pa je tamo blato, vrućina, gužva, ali su ipak tu, još su i pare dali za tu muku.

Valjda im to nešto znači, nije sigurno zbog mene. Kao ova žena i sin koje sam spomenuo malopre. Nisam ja važan, važno je to što su oni našli neku zaštitu, utehu, makar malo mira, a da im je to pružio potpuno nepoznati čovek, tako što je slikao sliku od devet metara sedam meseci u nekom magacinu, bio neprijatan prema svakome ko ga je voleo, jer ga je ta slika sasvim izludela i sagorela.

Izlažeš u Luci Beograd gde si 13 godina imao atelje. Sve te godine se govorilo da će taj prostor postati umetnički centar, ali ništa od toga. Šta je mogla da bude Luka Beograd da se plan obistinio?

To je bila dobra ideja, pokrenuli su je Miša Beko, koji je tada bio vlasnik Luke i Vida Račić, tadašnja direktorka. Bilo je tu dosta umetnika, i već priznatih, ali i mladih koji su tek izašli sa Akademije. Cilj je bio da se svima omogući da rade na miru. Nisu nikome ništa naplaćivali, to je sve bilo gratis. Šobajić je tada rekao: “Oovo je prvi put u životu da imam atelje”. A takav isti, čak i bolji atelje, imali su i mladi umetnici koji su tek završili školu. Ali, kao što rekoh, ovde pamet ne stanuje, pa mislim da su im zabranili da to rade, jer nisu kao Luka bili registrovani za tu delatnost. Tako… glupo u našem stilu.

Uključen si u EkserArt, šta je to? Pokušaj da se umetnost asimiluje u svakodnevicu? Kako publika reaguje?

Lep jedan projekat. To je ideja Katarine Gaborović, da stavi naše radove na majice. Mi (Stevo Mandić, Ivan Aran i ja) smo se samo pridružili i pomažemo koliko možemo, ali ona to sve sama vuče, da budem iskren. Meni je interesantno da vidim svoju sliku na majici koju je neko obukao kako šeta ulicom, nekako bude nadrealno. Slika je nastala u ateljeu, u samoći, a ona odjednom bez mene živi neki svoj samostalni život. To mi je baš slatko kad vidim. Katarina je veliki entuzijasta, dolazi iz potpuno drugačijeg miljea i jako je entuzijastična. Ja ne bih mogao da izguram tu ideju, ali je ona uporna i drago mi je što sam deo svega toga. Ove godine je EkserArt dodelio nagrade mladim umetnicima na Mikser festivalu; baš je bilo lepo videti ih kako primaju te nagrade. Ovde niko nikome ne odaje priznanje ako je kvalitetan niti govori “hvala”, pa kad bude tako nešto, svi se malo trgnu, da nema neka klopka iza svega toga.

Da li može da se živi od slikarstva?

To me često pitaju već, evo, trideset godina, koliko živim od slikarstva. Nisam umro od gladi još ni jednom.