Jedna noć u Bangkoku

“Jedna noć u Bangkoku i svet je tvoja ostriga…”, stihovi koje je u na kraju filma Hangover 2 otpevao bokser Majk Tajson vrteli su mi se po glavi dok sam se avionom približavao pisti aerodroma u glavnom gradu Tajlanda. Bio sam ovde više puta, poslednji put 2013, a ono što se od tada promenilo jeste da je Bangkok postao ubedljivo prvi na listi najposećenijih gradova na svetu, prošle godine je imao 30,3 miliona posetilaca.

Na putu od aerodroma do hotela u centru grada svuda su bile fotografije Sirikit, tajlandske kraljice majke koja je preminula 24. oktobra prošle godine, ali se širom zemlje ljudi i dalje upisuju u knjige žalosti.

Do Tompsonove kuće stigli smo promenivši dva voza sa sky train-om, nadzemnom železnicom koja u ovom gradu savršeno zamenjuje metro. Džim Tompson je bio najveći kolekcionar antikviteta iz Jugoistočne Azije tokom 20. veka, špijun i veoma kontroverzna ličnost. U njegovoj nekadašnjoj kući sada je The Jim Thompson House, muzej u kojem je njegova kolekcija. U spavaćoj sobi je smeštena raskošno izrezbarena drvena kutija sa staklenom pločom. “To je Kuća za miša”, objasnili su nam domaćini, neka vrsta televizora pre televizora. U nju bi pustili belog miša koji bi hodao gore dole po hodnicima, stepeništima i spratovima male drvene kuće, a domaćin se, ležeći na krevetu, opuštao dok ga posmatra kroz stakleni izlog.

Bilo je kasno popodne i savršeno vreme za King Power Mahanakhon SkyWalk – najvišu osmatračnicu u Tajlandu smeštenu na vrhu Mahankhon Building, na 314 metara visine do kojih stižete liftom za svega 15 sekundi. Dok se penjete, na zidovima lifta promiču siluete Kipa slobode, Ajfelove kule i ostalih svetskih atrakcija koje je ovaj vidikovac nadvisio.

Naši domaćini iz Turističke organizacije Tajlanda poveli su nas u Poomjai Garden, mesto na kojem je trebalo da sami skuvamo to što ćemo pojesti. Na meniju je bio zeleni kari. Nas četvoro predstavnika medija iz Srbije i dvoje influensera seckali smo povrće, mesili kokosovo brašno sa vodom, kuvali piletinu i na kraju dobili prilično ukusan obrok koji smo posle zasladili ovdašnjim omiljenim desertom – mango sticky rice (kuvana riža posuta cimetom sa mangom).

foto: robert čoban

Usledila je vožnja jednim od čuvenih kanala koji presecaju ceo grad. Pored nas su promicali hramovi, džinovski kipovi Bude, privatne kuće, škole i mnogo, mnogo fotografija pokojne kraljice majke. Stigli smo do hrama Wat Arun Ratchawararam Ratchawaramahawihan ili Wat Arun, na zapadnoj obali reke Chao Phraya. Hram je dobio ime po hinduističkom bogu Aruni, često personifikovanom kao – zračenje izlazećeg sunca.

Kako u hramove u Tajlandu ne možete da uđete golih ramena ili otkrivenih kolena, domaćini su rešili da nas bukvalno kostimiraju u tradicionalnu odeću ove zemlje. Nekoliko desetina butika za iznajmljivanje garderobe, kakve sam viđao i kod hramova u Kjotou u Japanu, služi samo za to. Pored garderobe, žene će tu dobiti i primerenu tajlandsku frizuru.

foto: robert čoban

Dan smo završili u Kineskoj četvrti, jednoj od najvećih i najstarijiih na svetu – osnovana je još 1782. godine. Kada prođete kroz Chinatown Gate, ulazite u Yaowarat Road, srce Kineske četvrti, tačnije njen trbuh jer se ova ulica često naziva “trbuhom zmaja” zbog obilja egzotične hrane koja se tu nudi. Tako se kolega Igor odvažio da proba pečene škorpione i pržene crve na jednoj od uličnih tezgi. Meni je ukus “mago sticky rice” koji smo jeli nakon večere, bio sasvim dovoljan da dostojanstveno završim dan.

Razlozi zašto Tajland privlači turiste su mnogobrojni. Neko dolazi da bi istraživao hramove, palate i druge tragove bogate prošlosti ove kraljevine. Drugima je glavni motiv izležavanje na plažama Puketa, Pataje, Ko Samuija i ostalih egzotičnih letovališta. Mnoge privlači i seks-turizam. Dok smo par dana kasnije na šetalištu pored gradske plaže u Pataji posmatrali belce u šezdesetim pa i sedamdesetim godinama kako šetaju u društvu jedva punoletnih Tajlanđanki, Epstinovi fajlovi o kojima su svi mediji intenzivno izveštavali tih dana nametali su se kao neminovna asocijacija.

Šezdesetih i sedamdesetih Bangkok je pak bio poslednja stanica na ruti čuvenog Hippie Trail-a kojim su na stotine hiljada hipika i ostalih, uglavnom mladih ljudi, željnih istočnjačkih mudrosti i iskustava, iz Evrope i Amerike, išli u iznajmljenim kombijima išaranih simbolima “dece cveća” do Katmandua u Nepalu, Goe u Indiji i najistočnije – Bangkoka u Tajlandu. Amerikanci su na put kretali Icelandic Air-om, prvim low-kosterom koji ih je od Aerodroma JFK u Njujorku preko Islanda vodio do Aerodroma Luksemburg gde su iznajmljivali kombije i preko cele Evrope, Turske, Sirije, Iraka, Irana, Avganistana i Pakistana stizali u Katmandu, Gou ili Bangkok. Svetlana Slapšak mi je jednom rekla: “Mojoj generaciji krajem šezdesetih Zapad uopšte nije bilo zanimljiv. Niko nije hteo da putuje u London, Pariz ili Njujork. Svi smo sanjali samo o Istoku!”

Zanimljivo je da su sve te zemlje kroz koje su hipici prolazili bile liberalne, žene su u Teheranu nosile mini-suknje, u Kabulu se na ulicama slobodno pušila marihuana, svuda je na toj ruti bio mir… Onda je 1979. sve stalo – izbila je Islamska revolucija u Iranu, desila se sovjetska invazija na Avganistan, kasnije je počeo Iransko-irački rat i od tada ovaj region se već bezmalo pola veka kupa u krvi. U vreme Hippie Trail-a, ostatak Indokine (Kambodža, Laos i Vijetnam) je dve decenije bio u paklu rata. A onda su se ta dva regiona zamenila – Indokina je postala turistička meka, a Bliski i Srednji istok “opasna mesta”.

Poslednje veče u Bangkoku, u restoranu na obali reke preko puta hrama Wat Arun ugostila nas je delegacija Ministarstva spoljnih poslova Tajlanda. Iako je to bilo svega tri dana pred parlamentarne izbore u toj zemlji, zvaničnici tajlandskog MSP nisu bili u “funkcionerskoj kampanji” nego su mirno sedeli na obali reke i razgovarali sa tamo nekim novinarima i influenserima iz jugositočne Evrope o situaciji u regionu udaljenom desetinama milja od Bangkoka. Tek usput smo pomenuli njihove izbore i nedavne pogranične sukobe sa Kambodžom za koje se Tramp hvali da ih je “uspešno okončao”.

Jeli smo lokalnu hranu zalivenu australijskim vinima (jedino pristojno vinogorje u blizini), a mene je zanimalo koliko su za impresivne brojke tajlandskog turizma danas značajne decenije pa i vekovi mira, nezavisnosti i kapitalizma. To naime nije bio slučaj sa okolnim državama – sve odreda su bile pod stranom upravom, dok je Tajland bio jedina zemlju u okruženju koja nije bila kolonizovana. Iran (Persija) je vekovima bio nezavistan, ali je od 1979. pod islamskom teokratijom, u stalnim ratovima – najnoviji, sa SAD i Izraelom je u toku. Etiopija i Liberija su u 19. i prvoj polovini 20. veka bile jedine nezavisne države u Africi, ali su protekle decenije u obe zemlje obeležili građanski ratovi i totalitarni režimi. Od zemalja tzv. Trećeg sveta samo je Tajland uspeo da sačuva nezavisnost, monarhiju, mir (u najvećoj meri), demokratiju i kapitalističko uređenje. Rezultat te kombinacije je, uverili smo se, povoljan.