Hrabro srce Kavkaza

Čuburhindži, administrativni prelaz između Gruzije i njene otcepljene pokrajine Abhazije. „Gruzijsko Jarinje“ bez barikada i nalepnica na registarskim tablicama. Starice u crnini vuku kese, policajac opominje da ne fotkamo.

Abhazija je proglasila svoju nezavisnost od Gruzije nakon rata vođenog 1992–1993. Do danas su je kao nezavisnu Republiku Abhaziju priznale Rusija, Nikaragva, Venecuela i Nauru, te Južna Osetija i Pridnjestrovlje.

Međunarodne organizacije kao što su UN, Evropska komisija, OEBS, NATO, Svetska trgovinska organizacija, Veće Evrope i većina suverenih država priznaje Abhaziju kao deo Gruzije.

U kombiju je grupa predstavnika medija iz Srbije koji su došli u Gruziju da se uvere u prirodne lepote i bogatu kulturnu baštinu ove stare civilizacije Kavkaza, a sve uoči skorog otvaranja direktne avionske linije sa Beogradom. Naš vozač je izbeglica iz Abhazije, bio je dete kada su 1993. morali da ostave svoju kuću i izbegnu na jug. Dok se vozimo dolinom reke Enguri putem koji podseća na onaj kroz kanjon Morače, oko nas se smenjuju prizori koji čas liče na Indian Summer u Novoj Engleskoj, čas na prizor sa omota milka čokolade – krave pasu na zelenoj padini dok se u daljini beli vrh Ušba visok 4710 metara.

KRAJ BEZ KRIMINALA

Već je pao mrak kada smo stigli u Mestiju, glavni grad planinske regije Svanetija. Sve podseća na bilo koje drugo planinsko turističko mesto u Evropi, samo što ovde na ulicama ima na desetine pasa lutalica. Kao i u ostatku Gruzije, psi lutalice su svi čipovani, sterilisani i pitomi, neprestano vam se muvaju oko nogu i umiljavaju. Da bismo malo protegnuli noge posle petosatne vožnje od Kutaisija, odlučujemo se za večernji obilazak čuvenih Tornjeva Svanetije. Priča o njima počinje u 8. veku kada su zbog najezde osvajača, ali i sukoba između porodičnih klanova koji su često završavali krvnim osvetama, u regiji Gornja Svanetija pored svake kuće podignuti kameni tornjevi. Nekada ih je bilo 280, a sad ih je 175 i to u čitavoj regiji. Danas su deo UNESCO-ve svetske kulturne baštine.

Čak i u mračnim ulicama ne osećate se ugroženo od lokalaca čije se senke pojavljuju svako malo na osvetljenim zidovima kamenih kuća i tornjeva. „U ovom kraju gotovo i da nema kriminala. Ovdašnji ljudi znaju da bi im svaki incident uništio turizam, od kojeg danas u najvećoj meri žive, i zato nikome i ne pada na pamet da učini bilo šta nažao strancima“, priča nam Tina, sitna devojka pametnih očiju koju nam je Turistička organizacija Gruzije dodelila za vodiča.

Sutradan krećemo put Ušgulija, zajednice četiri sela (Žibijani, Švibijani, Čažaši i Murkmeli) visoko u planinama ispod vrha Šhara (5193 metra). Ušguli na jeziku naroda Svani znači „hrabro srce“, i paralele sa škotskim gorštacima se nameću same po sebi. Put od 45 kilometara do Ušgulija vodi preko oštrih, uglavnom potpuno nezaštićenih planinskih prevoja, koji su presečeni bujičnim potocima na nekoliko mesta. Vozač našeg terenca, lokalac u kasnim šezdesetim, pušta miks lokalne muzike i u veštom slalomu zaobilazi krave koje šetaju po putu gotovo kao da smo u Indiji. Inače, čitavim ovim regionom su od raspada SSSR do pre petnaest godina vladale lokalne mafijaške bande. Nakon hapšenja njihovih vođa, počeo je razvoj turizma u dolini, izgradnja puteva, aerodroma…

Ušguli danas ima oko 250 stanovnika koji se bave poljoprivredom i turizmom: tu je nekoliko hotelčića (jedan se zove „NATO“), kafići, domaćintva koja turistima iznajmljuju konje i opremu za planinarenje. Četiri sela imaju jednu školu i pet crkava, od kojih je najpoznatija Lamarija (Bogorodičina crkva). Izgrađena je u 9. veku i iako je posvećena Bogorodici, poreklo njenog imena je u starom kultu naroda Svani koji su boginju Lamariju poštovali kao zaštitnicu plodnosti. Prema lokalnoj legendi, crkva Lamarija bila je poprište ubistva Pute Dačelanija iz plemićke porodice Dadeškelijani koji je pokušao da se lokalnim gorštacima nametne kao feudalac. Prema legendi, meštani su ga pozvali na gozbu da se dogovore, napili ga i potom usmrtili na način sličan onom u Ubistvu iz Orijent ekspresa Agate Kristi: predstavnik svake porodice u selu povukao je konopac koji je bio vezan za musketu iz koje je pijani i obeznanjeni gost ubijen. Na taj način su podelili odgovornost i izbegli krvnu osvetu prema jednoj porodici. Crkva ima veliki broj ikona, manuskripata i krstova, a priča se da čuva i košulju ubijenog Pute.

Nakon zime 1981. koja je nanela velike nevolje stanovnicima sva četiri sela, vlasti SSSR odlučile su da rasele oko polovine stanovništva u stepski deo Gruzije. Nije teško zamisliti kako je bilo gorštacima kada su ih sa 2000 metara nadmorske visine prebacili u sušne stepe – deo njih se posle desetak godina vratio u Ušguli. Pravi razlog selidbe bio je strah da nepokorni žitelji ovog dela Gruzije ne započnu neku pobunu, a raseljavanje određenih etničkih grupa je i inače bila praksa sovjetskih vlasti.

U Ušguliju se na više mesta reklamira film Dede (Majka) iz 2017. u režiji Marijam Hačvani, koja je, kao i većina glumaca, rodom iz jednog od ova četiri sela. Film je osvojio specijalnu nagradu na Festivalu u Karlovim Varima, a može se pogledati u Ušguliju i u Mestiji gde se turistima prikazuje više puta dnevno.

Ovaj kraj je proslavio i sovjetski nemi film So za Svanetiju iz 1930. o hroničnoj nestašici soli, zbog čega su stoci „davali da liže znoj sa ljudi i pije urin“. Film je napravljen u propagandne svrhe kako bi se veličao projekat modernizacije SSSR kroz Prvu petoletku. Uprkos tome, doživeo je službene kritike jer je stavio naglasak na zaostalost i primitivnost žitelja ovog kraja a Svani su se posle žalili da je reditelj Kalatozov izmišljao neke običaje i detalje iz njihovog života u želji da ih učini što „egzotičnijima“. Kalatozov je zbog ovog, ali i sledećeg filma, Ekser u čizmi, pao u nemilost Staljinovog režima.

Posle Staljinove smrti nastavio je da snima, i njegova ratna drama Ždralovi lete iz 1957. predstavljala je prvi značajniji otklon od propagandističkog prikaza dešavanja u Drugom svetskom ratu.

foto: robert čoban

TOPLOTNA ENERGIJA

Idemo dalje, jedna od drevnih kuća u selu pretvorena je u mali muzej gde smo imali priliku da vidimo kako su u istoj prostoriji spavali ukućani i stoka, što nije bio redak slučaj ni u našim planinskim krajevima. Toplota koju „proizvode“ krave, koze i ovce nije se mogla tek tako „baciti“, posebno u zimskim mesecima.

U dvorištu pored kojeg prolazimo, sedamdesetogodišnja baka cepa drva. Priskačem joj u pomoć i ona mi sa radošću ustupa veliku sekiru, ali odbija da se fotografiše. Tina nam priča kako su turisti često zbunjeni namrgođenim licima meštana, i objašnjava da su gorštaci naučeni da ne pokazuju emocije i da su tek od kako je turizam počeo da im donosi više novca, i oni počeli da se stidljivo osmehuju.

Dobro izmoreni gotovo dvosatnom šetnjom kroz sela, izbegavajući kravlju balegu kojom su premrežene gotovo sve kamenite ulice Ušgulija, stižemo u mali hotel Vila Lile (Lile je naslov lokalne pesme posvećene suncu) u kom nam domaćica pokazuje kako mesi i peče male hlebove, nakon čega uživamo u raznovrsnoj planinskoj trpezi. Na putu nazad za Mestiju zaustavljaju nas radovi na betoniranju puta (da, put se betonira, ne asfaltira). Dok čekamo, posmatramo jednog od radnika kako izravnava rupe koje su u svežem betonu napravile sveprisutne krave.

Mihail Visarionovič Hergijani (1932–1969) bio je gruzijski alpinista, sedmostruki šampion SSSR koji je dobio nadimak „Tigar sa Stena“, a čija je rodna kuća u Mestiji pretvorena u lepo uređen muzej. Kuća ima kulu sa čijeg vrha se pruža spektakularan pogled na Mestiju. Ispred kuće, nekoliko lokalaca obučenih u tradicionalne kavkaske odore, statiralo je na snimanju nekog filma. Lokalni kustos nam je ispričao da se Hergijani nakon velikih uspeha u SSSR na poziv barona Džona Hanta priključio britanskoj ekspediciji na Maunt Everest. Vest o uspehu ekspedicije stigla je u London jutro pre krunisanja kraljice Elizabete Druge. Poginuo je u leto 1969. u Italijanskim Alpima kad je odronjeni kamen presekao njegov konopac.

foto: robert čoban

Sa vrha kule Hergijanijeve kuće ugledao sam zgradu jednog od najviših aerodroma u Evropi – Queen Tamar Airport. Zgradu je 2010. za svega tri meseca projektovao i sagradio nemački arhitekta Jirgen Majer Herman, a BBC ju je uvrstio na listu 10 najlepših aerodromskih zgrada. Ova u Mestiji je omaž tradicionalnoj svanetijskoj arhitekturi, sa kulama pored kuća, ima 250 kvadratnih metara i nalazi se na 1467 metara nadmorske visine. Aerodrom je nazvan po kraljici Tamar iz 12. veka (koju u Gruziji zovu „kralj“, jer je na njihovom jeziku vladar kralj bez obzira na pol, a kraljica je supruga kralja). Do pandemije, aerodrom je imao 9000 putnika godišnje. Jedina kompanija čiji avioni opslužuju ovaj aerodrom je lokalni Vanilla Sky čiji L-410 avioni poleću i sleću na aerodromsku pistu od 1200 metara samo kada to vremenski uslovi dozvole. Istina, u poslednje vreme su im se pridružili i privatni avioni bogataša iz celog sveta koji se interesuju za lepote ovog dela Kavkaza.

Napuštamo Mestiju u zoru, na putu ka Kutaisiju navraćamo u Chateau Chikovani, nešto između dvorca, vinarije i restorana. Naslednik porodice čiji koreni sežu do sredine 17. veka, priča nam o istoriji punoj previranja od Gruzijskog kraljevstva preko Ruskog carstva i SSSR do nezavisne Gruzije. Na zidu je napravio veliko porodično stablo, njegov pradeda Dimitri je imao 16 dece sa jednom ženom, a on ima samo jednog sina. Kuka kako nema radne snage – kao da slušam nekog srpskog vinara. Njegov sin je 1991. godište, živi u Kutaisiju i slabo mari za očev biznis i porodično stablo.