Gužva i dim

Koreni fascinacije Njujorkom i njegovim mitom sežu verovatno do davnašnjih imigranata koji bi, nakon iscrpljujućeg putovanja brodom, obećanu zemlju prvi put videli pri ulasku u njujoršku luku. Danas, kada novi dom u Americi godišnje nalazi i milion imigranata, vazdušne luke imaju mnogo veći značaj. Uprkos tome Njujork je možda više nego ikada simbol Amerike, iako je sve samo ne tipičan američki grad. Svi ga rado nazivaju Velikom jabukom, ali retko ko ume da odgovori na pitanje zašto baš „jabuka“ (pridev je lako objasniti), odnosno ulepšani odgovori koje možete da dobijete na to pitanje nisu tačni.

Dok s oduševljenjem govori o Njujorku, većina ljudi misli na njegov najčuveniji deo, poluostrvo Menhetn, čiji je broj stanovnika srazmeran Beogradu. Ono zbog čega mu se svako ponikao u Evropi rado vraća jeste, najverovatnije, ponovno otkrivanje grada, različitog od većine drugih gradova koji žive samo tokom „okupacije“ onih koji, radi posla, kreću put centra u rano jutro, a napuštaju ga uveče, vraćajući se svojim izolovanim stambenim klasterima. Ma koliko betonska džungla Menhetna bila impresivna, ono po čemu se razlikuje od tipičnog američkog grada jesu ljudi, prisutni svugde i uvek.

ŠTA SE PROMENILO: Za one koji Njujork posećuju povremeno, osnovna dilema je koliko su septembarski dani koji su „promenili sve“ zaista ostavili traga i na svakodnevicu urbane prestonice Amerike. Dva meseca nakon „crnog utorka“, već prilikom ulaska na Menhetn ponovo vidite dobro poznate slike, užurbane ljude koji se kreću u svim pravcima. Čak i u nervoznim taksistima, koji se međusobno i dalje pozdravljaju tradicionalnim „pozdravom“ pri kojem je samo jedan prst ruke ispružen, tražite potvrdu da život teče kao i pre. Taj utisak se pojačava kada se spustite do Tajms skvera gde se reke ljudi neprekidno slivaju iz svih pravaca, prekidajući čak i saobraćaj u trenucima kada se dostigne kritična masa na trotoarima. Valjda kao dokaz normalnosti i svakodnevice, na pešačkom ostrvu u srcu Tajms skvera svoju pozornicu je našao slobodni umetnik sa gitarom, koji je osim čizama i šešira imao još samo toliko odeće da može da napiše „goli kauboj“, za slučaj da je neko ipak u zabludi ko je on.

U okolini istog mesta, ako imate „sreće“, možete da se uverite da su i džeparoši poslušali predsednikov predlog da se svi vrate uobičajenom životu i radu. Da ne znate da bi sve „moralo“ da bude drugačije nego nekada, teško da biste primetili bilo kakvu razliku između recimo prošlogodišnje i sadašnje posete Njujorku. Istina, primetno je pojačano obezbeđenje na aerodromima, glavnim železničkim i metro stanicama koje sada uključuje i pripadnike nacionalne garde i specijalne rodove vojske, iako te mere verovatno imaju veći učinak na psihološkom, nego na praktičnom planu. Ipak, delovi evropske atmosfere nisu nestali iz Sohoa i Grinič Vilidža, ulaznice za predstave na Brodveju su zbog cene (nažalost) i dalje nepristupačne – što opovrgava tvrdnje da su slabo posećene, a utakmice Njujork Niksa i u samom Njujorku možete da pratite samo na televiziji jer su karte odavno rasprodate. Na vidikovcu Empajer Stejt Bildinga još uvek čujete, na mnogim nepoznatim jezicima, ushićene komentare ljudi koji uživaju u panorami Menhetna i okoline, iako vidik nije toliko impresivan kao onaj sa sto desetog sprata nekadašnje južne kule Svetskog trgovinskog centra koja je bila ne samo viša nego i idealno locirana na samom rogu Menhetna.

NULTA TAČKA: Čini se, ukoliko se ne spustite do donjeg dela Menhetna, da ne biste ni znali da se ovde, samo pre dva meseca, desio najšokantniji napad na američkom tlu u istoriji. Ali čim izađete iz metroa i kročite na tlo finansijske četvrti, čudan metalni miris podseća vas da ste ipak tu. Iako je Volstrit na sigurnoj udaljenosti od mesta gde su se nekada nalazile kule bliznakinje, dim sa ruševina prostire se po čitavoj oblasti. Sama okolina bivšeg Svetskog trgovinskog centra, od reke pa do Brodvej ulice, ograđena je i prilaz je zatvoren sa svih strana, ali se urušeni deo, takozvani ground zero (nulta tačka), i usputna oštećenja i te kako vide, prošarani mnoštvom građevinskih mašina. Danonoćni rad na raščišćavanju ne prestaje od jedanaestog septembra, ali nema znakova da će biti završen ni u narednih nekoliko meseci. Uopšte, čitav donji Menhetn užurbano se izgrađuje i pregrađuje, što kombinovano sa (oduvek) slabim prilivom sunčeve svetlosti na Volstrit ostavlja utisak pogodnih eksterijera za neki futuristički film Terija Gilijama. U okolini povremeno viđate ljude koji preko nosa i usta nose male maske-filtere koji obično služe kao zaštita protiv prašine i polena. Neki od njih pored sebe imaju i mini gas-maske, ali je utisak da su to oni koji traže trenutke predaha između dva odlaska na ruševine.

U debati o tome šta će jednog dana da zauzme mesto srušenih kula, mišljenja su podeljena, ali izgleda da preovlađuje stav da se ne gradi ništa što bi se vinulo do nekadašnjih visina i da budući kompleks mora da sadrži i prikladan memorijalni centar žrtvama septembarskog terorizma.