“Žene koje su pripadale prvim generacijama australijskih lekara, žene-pisci, žene koje su bile nosioci emancipatornih i transformativnih tendencija u australijskom društvu, stigle su na Solunski front. Ova priča nikada do sada nije ispričana”
Beogradska premijera dugometražnog dokumentarnog filma Kajmakčalan (By Far Kaymakcalan, 2024) održana je u sredu 1. oktobra u okviru filmske smotre “U susret Martovskom festivalu”. Film režisera Borisa Trbića i Dragana Gavrilovića, a prema ideji i knjizi vojnog istoričara Bojana Pajića Naši zaboravljeni dobrovoljci, govori o neverovatnim okolnostima, malo poznatim u svetskoj istoriji, kada se oko 1500 Australijanaca i Novozelanđana, mahom žena, i australijske vojske našlo na Solunskom frontu boreći se rame uz rame sa srpskom vojskom protiv vojno nadmoćnijeg neprijatelja (vidi “Vreme” 23. april 2025).
Svedočenjima grupe potomaka australijskih veterana, kao i kroz tumačenja eminentnih australijskih i srpskih istoričara Prvog svetskog rata, Kajmakčalan vodi na putovanje kroz Australiju, Srbiju, Makedoniju i Grčku, do Solunskog fronta, istražujući malo poznato savezništvo Australijanaca i Srba, motive i neobične sudbine glavnih aktera, među kojima su najpoznatija australijska književnica prve polovine dvadesetog veka Stela Majls Frenklin, lekarka koja je upravljala bolnicom na Ostrovu, Meri De Geris, ćerka poznatog sidnejskog magnata, Oliv King, koja je u srpskoj vojsci stekla čin narednika i drugi.
Film će se narednih nedelja naći pred publikom u bioskopima u Kragujevcu, Novom Sadu, Podgorici, Trebinju i Bijeljini. Ovim povodom razgovarali smo sa jednim od reditelja filma Kajmakčalan Borisom Trbićem, koji predaje filmske studije na Univerzitetu Svinburn u Melburnu.
“VREME”: Premijera Kajmakčalana bila je na Melburnškom festivalu dokumentarnog filma u julu ove godine. Ono što se tada dalo videti, kada su nakon projekcije filma potomci učesnika koji o njima svedoče u filmu izašli na binu, jesu burne emotivne reakcije, podjednako na bini i u publici. Šta je to u Kajmakčalanu što je tako pogodilo poslovično užurbane i jake Australijance?
BORIS TRBIČ: Nedelju dana nakon premijere koju pominjete, u konkurenciji 120 filmova na ovom festivalu Kajmakčalan je proglašen finalistom u dve kategorije takmičarskog programa: za nagradu publike i nagradu za najbolji dugometražni dokumentarni film proizveden u Melburnu, što je još jedan pokazatelj kako je ovaj film delovao na javnost. Mislim da su Australijanci pre svega reagovali emotivno na priču o tišinama i o zaboravu, o herojstvu i marginalizaciji dobrovoljaca koji su pomogli vojsci jednog udaljenog naroda kada mu je bilo najteže. Naravno, jedan od najvažnijih elemenata u našem filmu koji sam naglasio u razgovoru sa publikom nakon prikazivanja filma je i to što su većinu tih dobrovoljaca činile žene.
U vašim prethodim filmovima Slučaj Makavejev i Čekajući Handkea režisera Gorana Radovanovića, gde ste bili koscenarista, bavili ste se istorijom i zabranama u savremenom društvu. Šta vam je bilo najvažnije kada ste se odlučili da knjigu Naši zaboravljeni dobrovoljci Bojana Pajića pretočite u dokumentarni film?
Mene zanimaju tišine, bilo da se radi o politički generisanim tišinama, kao što je ona o javnoj debati u novosadskom bioskopu Arena, ili tišina koja okružuje naše sunarodnike koji žive u enklavi Velika Hoča. Ali za razliku od filmova koje je Goran režirao, a na kojima sam radio kao scenarista, ovde sam, u saradnji sa Draganom Gavrilovićem, insistirao na ekspozitornom pristupu,
voice–over naraciji i gotovo obrazovnom karakteru filma osmišljenom kao istorijski dokumentarac. Ova priča nikada do sada nije ispričana i bilo je potrebno ne samo emotivno angažovati gledaoce već ih pre svega upoznati sa najvažnijim istorijskim informacijama.
Ipak, u filmu se emotivnost nije mogla izbeći. Način na koji potomci, posebno oni australijskih žena koje su učestvovale u vojnim operacijama sa srpskom vojskom, pričaju o njima i čuvaju svoje uspomene na njih, jeste potresan. Možemo li danas da dočaramo kako su se te žene našle na ratištu hiljadama milja daleko od kuće i odakle su poticale?
To je jedan od ključnih razloga zbog kog smo Dragan i ja odmah pristali da radimo na filmu. Žene koje su pripadale prvim generacijama australijskih lekara, žene-pisci, žene koje su bile nosioci emancipatornih i transformativnih tendencija u australijskom društvu, ali koje nisu mogle da rade u klinikama u velikim gradovima, koje nisu mogle da rade u operacionim salama ili da objavljuju prozna dela i takmiče se u konkurenciji za književne nagrade sa muškarcima, stigle su u Mladenovac, Vrnjačku Banju, na Solunski front. Tu su, sa narodom koji je dolazio iz ruralnih predela i iz patrijarhalnih porodica i sa vojskom koja je pretrpela neopisive gubitke, dobile priliku da pokažu hrabrost ali i da odgovore profesionalnim izazovima. Vozile su ambulantna kola, spasavale živote u operacionim salama, ali i donosile rendegenske aparate srpskim lekarima i bolničarima u šatorskim bolnicama. U isto vreme stigle su i da napišu neka veoma zanimljiva svedočenja, kao Stela Majls Frenklin, o svakodnevnom životu sa Srbima. Oliv King je govorila da ju je susret sa tim ljudima promenio zauvek, a Stela Majls Frenklin da se svako od dobrovoljaca osećao srećnim, privilegovanim, našavši se u bolnici podno Kajmakčalana.
Kakav je interes za prikazivanje filma Kajmakčalan u Australiji, a kakav u Srbiji?
Moje kolege, predavači na filmskoj školi, studenti i filmmejkeri koje zanima dokumentarni film zainteresovani su za prikazivanje i put Kamjakčalana. Na filmu je, naročito u postprodukciji radio i nemali broj Australijanaca koji nikada nisu bili u Srbiji. Obezbedili smo, kroz različite kanale, prikazivanje filma u svim glavnim gradovima Australije (istorijske konferencije, srpska zajednica, festivali), a trenutno smo u pregovorima sa istorijskim institutom u Londonu gde bi film takođe mogao da bude prikazan. Melburnški agent sa kojim smo uspostavili komunikaciju počeće krajem godine pregovore sa televizijskim kanalima i platformama, jer interes postoji. Očekujemo da se film sledeće godine prikaže na australijskoj televiziji. Osim gradova gde su već zakazane projekcije, interes postoji u još dvadesetak gradova i manjih mesta, što je, nadamo se, samo početak. Postoje pozitivni znaci iz razgovora koje smo, uz pomoć australijske ambasade, započeli sa RTS-om i koje naš izvršni producent Bojan Pajić privodi kraju. Interesa, dakle, ima na obema stranama.
Vremena su takva kakva su. Šta je vaš umetnički odgovor na takve izazove? Da li spremate nešto novo?
Svet deluje haotično, tužno i zabrinjavajuće, ali to nije ništa novo. Nadam se da će što više ljudi videti Kajmakčalan, jer stavljajući traumatične događaje iz prošlosti u kontekst sadašnjeg vremena, možemo da projektujemo nekakvu budućnost zasnovanu na dobrim primerima i zajedničkim vrednostima. Očekujem takođe da će film Gorana Radovanovića Lubarda: na kuću ti gavran pao, na kom sam radio kao koscenarista, uskoro biti priveden kraju. Bavim se već dugo jednim kamernim projektom i nadam se da ću nastaviti da pišem i snimam priče o ljudima o kojima se malo zna. Saradnja sa potomcima australijskih ratnih veterana me je uverila da su te priče najbolji odgovor na izazove koje donose zla vremena.
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
Egzit je najavio globalnu turneju kojom počinje novo poglavlje svoje istorije. Nakon 25 godina u Novom Sadu, prvi međunarodni nastup biće u Istri, a zatim u Makedoniji, na Malti, u Egiptu, Mumbaju i Beogradu
Stotinu zagrebačkih osnosvnih škola zabranilo je učenicima upotrebu mobilnih telefona. Efekti su se pokazali veoma pozitivni. Kakvo je po tom pitanju stanje u Srbiji
Na graničnom prelazu Tompa-Kelebija danas počinje da se primenjuje novi sistem za ulazak u zonu Šengena EES
Nova sezona najbolje košarke na svetu tek što je počela, a američki kontinent je uzdrmao skandal sa nameštanjem utamica. FBI je do sada uhapsio više od 30 osoba u 11 različitih država
U noći između subote i nedelje, 26. oktobra, Srbija prelazi na zimsko računanje vremena. U tri sata posle ponoći kazaljke se pomeraju unazad na 2.00, čime završava letnje računanje koje je počelo 31. marta
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
