Srbija proizvodi sve poznate sorte smeća i po tome se mnogo ne razlikuje od ostatka sveta. Imamo i mi svoj komunalni čvrsti otpad, industrijski i opasni otpad. Po pitanju upravljanja otpadom, eksperti napominju da trenutna situacija u Srbiji odražava stanje u Evropi iz osamdesetih godina prošlog veka. Opet smo ceo vek u zaostatku! Dakle, odlaganje na deponijama glavna je tehnika uklanjanja otpada, a neznatan deo se reciklira ili sagoreva radi iskorišćenja materijala ili energije. Proces separacije skoro da se ni ne primenjuje. Takođe, nedostaju pouzdani podaci o količini i kategorijama otpada, pa je jedan od primarnih zadataka za njegovo održivo upravljanje stvaranje kompletne i kompetentne baze podataka. Po ocenama stručnjaka, sada je najveća pretnja medicinski i opasan otpad jer ne postoje adekvatna postrojenja za njihov tretman i odlaganje, kao što nijedna postojeća deponija ne zadovoljava sve standarde EU-a i domaćeg zakonodavstva.
U Srbiji je, izgleda, sve spremno za veliko čišćenje. Jedan od zahteva za prijem u Evropsku uniju jeste i usaglašavanje s nizom postavljenih standarda i kriterijuma iz oblasti zaštite životne sredine, od kojih se mnogi tiču i ove oblasti.
Kako inače izgleda „put đubreta“ u ovom malom kutku sveta, zvanom Beograd? Da li se stanovnik prestonice na ušću Save u Dunav ponekad zapita kuda ide sve to đubre?
PUT PUTUJE: Pošto se neko vreme krčkalo u kući, na adresi prebivališta svoga jedinog stvoritelja i zakonitog vlasnika, tj. na onom za njega određenom mestu gde se privremeno sakuplja do trenutka kada se proceni da je količina razumna, ni prevelika ni premala, đubre se odnosi do veće sabirne jedinice tzv. kontejnera.
Kontejner se uvek nalazi u blizini čoveka. Njihove sudbine vezane su neraskidivim nitima.
Sloboda, jednakost, potraga za srećom i kontejner neotuđiva su prava svakog pojedinca.
Kao što je poznato, izmećarstvo se nikada nije smatralo za počasno zanimanje, pa se i danas, uglavnom, ta dužnost dodeljuje ili po kazni ili pojedincima s najmanjom statusnom moći u zajednici – iznemoglima i nejači. Doduše, ne baca se samo u, nego i pored, što je prepušteno osobenim navikama odlagača, ali zavisi i od eventualnog preopterećenja „smeštajnih“ kapaciteta kontejnera. Što, opet, ide naruku pacovima i ostalim pregladnelim zverovima koji ne mare za higijenu i estetiku. Iako im je dobro poznato da time čikaju vlast, jer je odlukom grada Beograda o obavljanju komunalnih delatnosti zabranjeno „prebiranje i prikupljanje otpada odloženog u posudu za smeće“ (zabranjeno je i „bacanje leševa uginulih životinja na javnim površinama“; u spokoju sopstvena četiri zida, možete ih bacati do mile volje).
Od momenta odlaganja smeće prelazi u ruke nadležnog javnog komunalnog preduzeća i prestaje da bude odgovornost onoga koji ga je proizveo. Beogradsko javno komunalno preduzeće (JKP) Gradska čistoća radi u tri smene, sedam dana u nedelji, dežura za praznike i na sva crvena slova. Dok mi spavamo, ono bdi.
Inače, u ruralnim sredinama u Srbiji otpad se ne sakuplja organizovano – procena je da komunalna preduzeća pokrivaju 60 do 70 odsto stanovništva (između pet i šest miliona stanovnika). Posledica toga su lokalne, divlje deponije u mnogim selima. Odlaganje smeća na nepropisnim mestima i pored toga je velik problem. Čak i tamo gde ih ima, raspored i broj ispravnih kontejnera je neadekvatan.
JKP Gradska čistoća, koja je nadležna na teritoriji Beograda, po opštinama je podeljena na deset pogona/rejona. Smeće se svakondnevno iznosi samo u centru grada.
Iako je razdvajanje otpada na mestu nastajanja normativno regulisano (hartija, staklo i metalna ambalaža odlažu se u posebno obeležene kontejnere), sistem u praksi ne funkcioniše. Sve vrste smeća sakupljaju se zajedno.
Sakupljeni otpad do svog krajnjeg odredišta transportuje se kamionima prosečne starosti nešto manje od 20 godina. Cinično govoreći, njima se i „ne isplati da izlaze“ sa deponije, što bi rekao Bogdan Diklić u Maratoncima.
Po dolasku na deponiju, kamion prvo ide na vagu, gde se meri težina smeća. Nakon toga smeće se odlaže.
ODLAGANJE I ODUGOVLAČENJE: Beograd koristi deponiju u Vinči, na prirodnoj padini prema Dunavu, površine oko 60 hektara. Aktivna je od 1977. godine, pa se pomalo privatne istorije i dugogodišnjeg minulog rada svakog živog Beograđanina/Beograđanke nalazi tamo. Brakovi su se možda u međuvremenu raspadali, deca pozavršavala muzičke škole, vlastodršci se uspinjali i propadali, ljudski poslovi kao i uvek bivali neizvesni, ali je deponija za to vreme nezaustavljivo rasla i podsećala da će nas smeće nadživeti. U procesu tretmana sakupljenog otpada odvajaju se i sekundarne sirovine za ponovnu upotrebu u zanemarljivom procentu. Posao obavljaju „treća lica“, tzv. sekundarci, koji na licu mesta izdvojene sirovine prodaju JKP-u. Velike nauke nema – konačna faza u tretmanu jeste presovanje otpada radi smanjenja zapremine i količine gasova, i to tako što se metar presovanog otpada prekriva sa 20–30 cm šuta ili zemlje. U godini 2001. stanovnici Beograda proizveli su ukupno 380.000 tona smeća, što se procenjuje na oko 900 grama po stanovniku dnevno.
Pretpostavlja se da će „Vinča“ poslužiti još približno petnaestak do dvadeset godina, ali pošto nije pravljena po uzoru na sanitarne deponije, ona je već sada ozbiljan ekološki problem. Đubre se ozbiljno približava reci, u koju se ulivaju i otpadne vode sa deponije. U okviru šire (tužne) slike, „Vinča“ je tek jedna od 170 deponija na teritoriji Srbije na kojoj se otpad odlaže organizovano, od strane komunalnih preduzeća. Nijedna od njih, međutim, ne zadovoljava savremene sanitarne zahteve, a eksperti procenjuju da čak njih 80 treba odmah zatvoriti i rekultivisati.
Kada je reč o komunalnom otpadu, rešenje se vidi u projektovanju i izgradnji regionalnih sanitarnih deponija koje bi podmirivale potrebe približno 200.000 građana, optimalan broj korisnika koji bi mogao da isplati realne troškove aktivnosti ovog postrojenja. Pojedinačne opštine organizovale bi samo prihvatne stanice na kojima bi se obavljala separacija otpada i organizovao prevoz do regionalne deponije. Ova preduzeća morala bi da se prilagode uslovima tržišta, pa je neophodna vlasnička transformacija postojećih javnih komunalnih preduzeća socijalističko-samoupravnog tipa. Uskoro, komunalne usluge moraće početi da se tarifiraju po realnoj ceni.
