Poslednja cigareta devojke sa lajkom

Takmičarski program “Horizonti” na Filmskom festivalu u Veneciji (2 – 12. septembra) otvoriće italijansko-nemačko ostvarenje Aline Maraci Devojka sa lajkom, jedan od samo tri festivalska filma koje su režirale žene. Inspirisan je istoimenom dokumentarnom fikcijom Helene Janeček, nedavno objavljenom i u Srbiji u izdanju “Bluma”. Da nije te knjige, tek retki bi znali da je Gerda Taro, glavna junakinja, bila prva fotoreporterka u istoriji poginula na ratištu i partnerka slavnog Roberta Kape, jedinog koji je slikao iskrcavanje saveznika na plažu Omaha u Normandiji.

Još ređi bi znali da je upravo ona zaslužna za Kapin imidž i umetnički pseudonim (zvao se Endre Fridman), kao i za svoj (rođena je kao Gerda Pohoril), da je poginula u Španskom građanskom ratu i da je njena sahrana u Parizu okupila na desetine hiljada ljudi, a predvodili su je pisci Pablo Neruda i Luj Aragon. Uz to, imala je veze i sa našom zemljom. Roditelji i braća su joj, prema Heleni Janeček i istraživanju štutgartske autorke Irme Šaber, skončali u holokaustu u Srbiji. To je za potrebe ovog teksta kratko potvrdio i jedan od potomaka familije njene majke. Pisanih tragova o Pohorilovima nema, ali spisak žrtava u Zrenjaninu pokazuje da se među stradalima nalaze Gerdina baka Paulina i ujaci Maks i Martin Boral. Na Memorijalnom jevrejskom groblju u ovom gradu stoji spomenik babi i dedi – Bernatu i Paulini.

Prvog avgusta navršilo se 116 godina otkad je Gerda Pohoril rođena u Štutgartu, a 26. jula 89 otkako je stradala u bici za Brunete. Rođena je u porodici poljskih Jevreja Hajnriha (Herša) Pohorila i Gizele (Gitel) Boral, emigranata iz Galicije, koji su imali i dva mlađa sina – Karla i Oskara. Gerdini roditelji su se pre njenog rođenja preselili u regiju Virtemberg, a s Velikim ratom, kako Galicija postaje poprište borbi i raste antisemitizam, odlaze u Štutgart. Kasnije, kada je Gerda završila poslovnu školu, porodica odlazi u Lajpcig, a ona se uključuje u sve napetiji politički život Vajmarske Nemačke. Upoznala je niz levičara i zaljubila se u Georga Kurickesa, jednog od vođa levog omladinskog pokreta. Iako se ni ona ni on nikad nisu formalno učlanili u KPD, odlazili su na antinacističke skupove i delili propagandni materijal. Zato je uhapšena u martu 1933, a posle oslobađanja Pohorilovi opet emigriraju – Gerda u Pariz, a roditelji i braća kod rođaka u Petrovgrad (Zrenjanin). Prema Irmi Šaber, u nekadašnji Veliki Bečkerek stižu i tetka Tera i teča Moric. Tu će svi dočekati rat.

Pošto je odlično govorila francuski, kucala na pisaćoj mašini, pisala stenografski i umela da vodi knjigovodstvo, Gerda u Parizu dobija posao kod Frojdovog učenika, psihoanalitičara dr Renea Špica. Jedno vreme radi i kao kolpolterka, a onda sreće mađarskog fotoreportera Endrea Bandi Fridmana, budućeg Roberta Kapu. I on je kao levičar pobegao iz hortijevske Mađarske, a u Kopenhagenu je fotografisao Lava Trockog. Roberto i Gerda sreli su se kada je Kapa trebalo da snimi plavokosu manekenku za reklamu švajcarske osiguravajuće kuće. Na terasi kafea “Kupola” zapazio je Rut Čerf, Gerdinu cimerku, a Rut je posle na snimanje povela Gerdu. Iz prijateljstva se rodila ljubav. Budući da je Kapa stalno putovao, Gerda se s prijateljicom seli kod Stajnovih. Fred Stajn je takođe bio jevrejski izbeglica iz Nemačke, bivši pravnik koji je počeo da gradi karijeru fotografa (kasnije će postati poznat po portretima Hane Arent, Ajnštajna i Brehta). Pomažući mu u foto-laboratoriji, učila je zanat i ubrzo se zaposlila u foto-agenciji “Alians foto” i dobila prvu novinarsku legitimaciju.

U nameri da privuku pažnju francuskih urednika, par uzima pesudonime Gerda Taro i Robert Kapa i sa njima odlaze u Španiju, u kojoj izbija građanski rat. Ujedno, Gerda je bila prijateljica Dorotee, supruge pisca Artura Kestlera. Ovaj levičarski krug okupljao se oko Instituta za proučavanje fašizma u Parizu, čiji je suosnivač jugoslovenski književnik i prvi čovek “Nolita” Oto Bihalji-Merin. Upravo je Bihalji-Merin, i sam španski borac, 1937. u Švajcarskoj objavio knjigu “Španija između smrti i rađanja” sa fotografijama Gerde Taro.

R. Kapa i G. Taro u Barselonu stižu 5. avgusta 1936. Nekad su radili zajedno, nekad na različitim delovima fronta, a glad za njihovim slikama raste. Nadali su se da će ovi snimci ne samo informisati svet, već ga i stimulisati da pomogne Republici. Fotografisali su i pripadnice Jedinstvene socijalističke partije Katalonije kako se obučavaju na plaži. Gerda Taro je zabeležila jednu od njih u cipelama sa visokim potpeticama dok, spuštena na koleno, nišani. Iz Andaluzije izveštavaju o hiljadama civila u bekstvu ka Malagi, Gerda snima prestravljene ljude tokom noćnog bombardovanja Valensije, kao i scene razorenih delova Madrida. Zabeležila je i jednu od važnih pobeda Španske Republike – bitku kod Gvadalahare.

Tog 25. jula 1937. pozvala je kanadskog novinara Teda Alana da joj se pridruži u obilasku linije fronta kod Brunete. Tražeći zaklon od nemačkih i italijanskih aviona, ušli su u automobil za novinare kada je republikanski tenk izgubio kontrolu i udario ih, nju zbacio s platforme i pregazio je. Dok su je vozili u bolnicu 35. divizije britanskih Internacionalnih brigada “Eskorial”, kako je svedočio nemački novinar Gustav Regler, primila je transfuziju, prvu u Španskom građanskom ratu. Pred operaciju je pitala hoće li umreti. Bolničarka ju je ubedila da nema čega da se plaši, pa se ova nasmejala i zatražila cigaretu. Pitala je i da li joj je fotoaparat u dobrim rukama. Preminula je sledećeg jutra.

Kolege su počele da se okupljaju u kafeu “Alijansa” u Valensiji i odaju joj pomen. Pridružili su im se pisci, umetnici, borci… General Enrike Lister, koji je sa trupama osvojio Brunete, poklonio se pred Gerdinim kovčegom, a književnica Marija Tereza Leon govorila je u ime španskih intelektualaca. Telo je prebačeno u Pariz samo nekoliko dana pre njenog 27. rođendana. Impresivnu sahranu organizovala je francuska Komunistička partija iako Gerda nije bila formalni član. Roberto Kapa nije prestajao da plače u povorci ka groblju Pjer Lašez, a očevici su pominjali šamar koji je dobio od devojčinog brata jer je nije sačuvao. Nadgrobni spomenik je dizajnirao nadrealista Alberto Đakometi, ali su ga nacisti tokom Drugog svetskog rata devastirali.

foto: wikimedia commons

U februaru 1938. godine u Njujorku je otvorena izložba Gerdinih fotografija iz Španije, ali je većina ipak ugledala svetlo dana tek 2007. kada je otkriven tzv. meksički kofer sa 4.500 slika Roberta Kape, Gerde Taro i Roberta Sejmura Čimija. Ovi snimci prokrijumčareni su iz višijevske Francuske početkom rata u diplomatskom prtljagu. Spasao ih je prijatelj slavnog para Čik Vajs, koji je i sam emigrirao u Ameriku i oženio se nadrealistkinjom Eleonorom Karington. Kofer je otkriven kod porodice generala Franciska Agilara Gonzalesa u Meksiku.

A šta je bilo sa ostalim Pohorilovima? Sintija Jang, direktorka Arhiva Roberta i Kornela Kape pri Međunarodnom centru za fotografiju u Njujorku, gde se čuvaju negativi iz “meksičkog kofera”, potvrdila nam je, pozivajući se na saznanja Irme Šaber, da je porodica prebegla u predratni Petrovgrad i da su otac i braća verovatno tamo stradali, dok je majčina sudbina maglovita. Pretpostavlja se da je ubijena u logoru na Starom sajmištu. Kako kaže, “zapisi o njihovoj smrti ne postoje”. Na nemačkom digitalnom spisku postavljenih kamena spoticanja (stolpersteina), navodi se da se kamen za Pohorilove nalazi ispred lajpciške adrese Springerstr. 32 (danas oko broja 38 do 40), gde su se preselili iz Štutgarta u avgustu 1929. Zbog ranijeg političkog angažmana sinova napustili su Lajpcig 1935/1936, a “jedina tačka kontakta u inostranstvu bili su majčini rođaci u tadašnjoj Jugoslaviji. Porodica je živela sa bakom i dekom u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu (Srbija). Majka Gitel Pohoril je umrla 1937. Nakon munjevite kampanje nemačkog Vermahta (…) otmica jevrejskih muškaraca iz Petrovgrada počela je avgusta 1941. Odvedeni su u logor u beogradskom predgrađu, gde su ubijeni kao taoci u masovnim streljanjima. Kada su tačno otac Hirš Pohoril i braća Oskar i Karl ubijeni nije poznato”, stoji na sajtu Stolpersteine–guide.de.

foto: wikimedia commons

Sačuvanog imena Pohorilovih na spisku žrtava nema, kaže Bojan Zorić iz Jevrejskog muzeja u Beogradu, ali dokumentacije nisu potpune. Iz Memorijalnog spiska žrtava Holokausta u Zrenjaninu vidi se da je stradalo šest Boralovih: Maksalej Maks (52), rođen u Koropjecu, u Poljskoj, od oca Bernata i majke Pauline, penzioner, Branislava (45), njegova žena, rođena u Bučaču, istom gradu kao i Gerdina majka, ubijena u Beogradu, ćerke Gertruda (21) i Julija (18), kao i Martin (42), Maksov brat, za kog piše da je ubijen u maju 1942. na Sajmištu. Za Paulinu (84) se samo navodi da je rođena u Nemačkoj i da je bila udovica i domaćica.

Deda Bernat bavio se trgovinom jajima, a Martin je trgovao građevinskim i ogrevnim materijalom. Poznati pisac i prevodilac Ivan Ivanji svedočio je u predgovoru za Memorijalni spisak žrtava da se družio sa Martinovim sinom Ivanom, čija je majka bila Nemica: “Ne znam da li neposredno pre nego što su Hitlerovi Nemci upali u grad ili neposredno posle toga, Boralovi su se razveli da bi spasli decu. Martin Boral je zajedno sa mojim ocem bio zatvoren u logoru Topovske šupe, odande su, vrlo verovatno opet zajedno, odvedeni u smrt”.

Veruje se da su u avgustu 1941. u smrt poslati i Pohorilovi, sa oko 1.300 Jevreja iz Pretrovgrada i okoline.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!