Vreli Napulj (grad muzike, duha, bede, zelenaštva i droge) nije mogao da bude idealniji dom za čupavog i zdepastog indiosa muzikalnog imena – Dijego Armando Maradona. Bila je to ljubav na prvi pogled između argentinskog vraga i momaka iz siromašnih četvrti zagrejanih lavom iz Vezuva. Maradona je jednostavno bio personifikacija miliona Napolitanaca koji zbog nezaposlenosti i lenjosti decenijama preživljavaju bez žute banke ali uz svakodnevnu proizvodnju mašte i prevara. Kako drugačije shvatiti činjenicu da u Napulju ima nekoliko hiljada dečaka, rođenih 87. i 90. godine (kad je Napoli osvojio prvenstvo) kojima su roditelji dali ime Dijego Armando? Ili da na treninge Dijega Juniora, Maradoninog petnaestogodišnjeg nepriznatog sina, svakodnevno dolaze stotine navijača? Potvrđujući da se ne nasleđuju samo bolesti, Dijegito (kome je nakon višegodišnje borbe po sudovima dozvoljeno da koristi prezime Maradona) i fudbalski je „povukao“ na tatu jer je nedavno debitovao u italijanskoj mladoj reprezentaciji. U petnaestoj godini krase ga zrelost, inteligencija i uravnoteženost koju slavni otac nikad nije imao jer je priroda očigledno već bila isuviše darežljiva sa onim njegovim nogama koje su lopti davali dušu, telo i projekat.
PELE ILI MARADONA : Bajka o Maradoni ispričana je već hiljadu puta i na nju asocira svaka druga priča u kojoj se istovremeno pominju slava i čemer, genijalnost i dekadencija.
Bibliografi tvrde da je siromašno, subproletersko poreklo iz Buenos Ajresa profilisalo Maradoninu ličnost, a nju je najbolje svojevremeno opisao klupski psiholog Napolija: „Primitivan je u mislima i ponašanju, provincijalac, nezasit, prepotentan, kapriciozan i nervozan. Neobrazovan i neveran, lak je plen poroka, seksa i droge.“ Drugim rečima Dijego Armando Maradona bio je fudbalski genije koji je izmislio ovaj sport, po drugi put.
Večito pitanje „Da li je bio bolji Maradona ili Pele?“ – po mišljenju Napolitanaca i mnogih drugih ne treba uopšte postavljati. Uostalom, na referendumu koji je prošle godine preko interneta sprovela FIFA (s pitanjem „Ko je najbolji fudbaler stoleća?“), Dijego Armando je ubedljivo pobedio. Naknadno je „žiri stručnjaka“ ipak ispravio ishod i nagradu dodelio Peleu, koji je u svakom slučaju zahvalniji i pitomiji sagovornik. Uostalom, narkoman i prijatelj Fidela Kastra (misli se na Maradonu) sigurno nije najbolje rešenje za ovaku vrstu izbora.
Ipak bez odgovora ostaje jedno drugo pitanje – šta je sve mogao da uradi Maradona bez svojih ispada, bez lošeg društva, džiberisanja i imuniteta koji mu je samo škodio?
Maradona se pretvorio u fudbalskog boga onda kada je postao svestan da mu je sve dopušteno, a to se desilo na svetskom prvenstvu u Meksiku 86. Tada je, u četvrtfinalu protiv Engleza, pred očima celog sveta pogodak postigao rukom objasnivši cinično da je to bila u stvari Božija ruka. Na istoj utakmici je argentinskoj naciji dodatno ublažio bol zbog poraza u ratu za ostrva Fokland postigavši verovatno najlepši gol u istoriji fudbala (jedna mermerna tabla na stadionu Azteka podseća na taj momenat): predriblao je isključivo levom nogom šestoricu engleskih igrača, pretrčao ceo teren i ušetao se u gol. Čista magija…
Ako je fudbal pre Maradone robovao pravilima geometrije i drugih nauka, za njega nijedan postulat igre nije važio.
Dugo će još, kad se bude pričalo o fudbalu, biti pominjano Maradonino ime. Svakodnevno sportska štampa sadrži vesti o ovom zadriglom penzioneru, a naslovi tipa „Maradona u potrazi za Maradonom“ često se graniče sa metafizikom.
Dijego Armando Maradona stoga želi po svaku cenu hepiend svoje karijere. Prethodni plan da se nakon svetskog prvenstva u Americi 94. povuče u Olimp, gde su samo dvojica argentinskog porekla (predsednik Peron i vozač Manuel Fanđo), krahirao je onim urlanjem u kameru. Zato je za naredni 10. novembar zakazao svoj oproštajni meč u Buenos Ajresu, na stadionu Bombonjera. Tom prilikom će igrati sadašnja reprezentacija Argentine protiv ostatka sveta, a Maradona se trudi da to bude veliki spektakl i da u međuvremenu skine koji kilogram.
EL PIBE: Sa deset godina, na terenčiću koje nosi ime Estrelja roha (Crvena zvezda), žonglirao je i „pimpovao“ satima, pa su ga televizijske ekipe molile da skrati jer je falilo trake. U šesnaestoj godini, kao igrač Argentinos juniorsa, debitovao je u reprezentaciji i proglašen „nacionalnim blagom“. Kasnije s nadimkom „El pibe de oro“ (zlatni dečko), koji će ga pratiti celog života, prešao je u Boka juniors. U ekipi otpadnika i bednika gde su najbrojniji bili niski i mišićavi gaučosi, s crnom gustom kosom, Maradona je katapultiran iz trećeg sveta u prvi. Nakon zapaženih partija na svetskom prvenstvu u Španiji (82.), „El pibe“ je prešao u Barselonu i sa sobom, u kuću doveo svoj klan od tridesetak ljudi (roditelje, braću, rođake, ortake i verenicu).
U Španiji je proveo dve neslavne godine: prva mu je propala zbog hepatitisa, a druga zbog povrede stopala. Tom prilikom je hirurg Oliva, koji je operisao Maradonu, ustanovio da je njegova noga senzibilnija i preciznija od ruke košarkaša. Tokom boravka u Kataloniji uspeo je da za trenera Barse dovede svog prijatelja (i selektora argentinske reprezentacije) Menotija, a ovaj mu je omogućio da trenira samo poslepodne. Tada je počeo da banči po diskotekama i da se drogira, a Menoti ga je pravdao pred upravom Barselone: „Pa šta ako ne može da ustane rano? Uostalom utakmice se igraju poslepodne.“ Ubrzo potom zahtevao je da ode iz Barselone a glavni razlog je bio novac: munjevito je potrošio sve što mu je ugovorom bilo zagarantovano (u čemu je klan bio od velike pomoći), a menadžer ga je ojadio pogrešnim ulaganjima pa je čak morao da uzajmljuje od Menotija.
NAPOLITANSKA VEZA: Nakon višemesečnih pregovora u leto 84. obukao je dres Napolija u kome je proveo sedam fenomenalnih godina. Ovaj grad je do tada u svetu bio poznat samo kao rodno mesto pice i odmaralište rimskih imperatora. Brzo je Maradona svojim majstorijama od zelenog terena stadiona San Paolo napravio bilijarski sto i pri tom postao simbol celog siromašnog juga Italije. U borbi protiv moćnih gringosa sa severa (Milan, Inter i Juventus), nekrunisani kralj Napulja doneo je trijumf u dva nacionalna prvenstva (86/87 i 89/90), plus kup Italije (87) i Kup UEFA-e (89).
Prve dve-tri godine u Napulju Maradona je bio savršen, a onda je potpuno poludeo.
Uslikan je u zlatnoj kadi najvećeg napuljskog mafijaškog bosa koji mu je nabavljao kokain i žene. Ove seanse, na koje je vodio polovinu saigrača, u početku nisu negativno uticale na njegovu igru. Novi menadžer Kopola, znatno sposobniji od svih prethodnih, otvorio je of šor u Lihtenštajnu i vrlo uspešno vodio finansijsku stranu Maradonine karijere, štiteći ga od njega samog.
Prava kriza počinje marta 91. kada su prilikom rutinske analize krvi pronađeni tragovi kokaina. Naravno, pola Italije je znalo da je Maradona narkoman i da je to deo igre koji se mora tolerisati. Maradona se, međutim, neoprostivo zamerio Italijanima nekoliko meseci pre toga kada im je na mondijalu (istina dok je publika zviždala argentinskoj himni) preko TV ekrana poručio da su „ihos de puta“ (kurvini sinovi). Usled kokainske afere diskvalifikovan je na 15 meseci, a ubrzo potom zbog dodatnih (ne)dela uhapšen i osuđen na dva meseca zatvora. Fudbalski bog je preko noći postao običan delinkvent osumnjičen čak za dilovanje droge i organizovanje prostitucije u Napulju. Ovaj drugi deo medalje karabinjerima je „opevao“ Maradonin blizak prijatelj (tada već zaštićeni svedok) Pjetro Puljeze, inače petostruki ubica i član mafijaške familije Đulijano. Ceo svet je tada emitovao slike ošamućenog i uplakanog Maradone kako, napušten od svih, pada u ponor.
Maradona nije sačekao suđenje već je pobegao u Argentinu u zagrljaj Karlosa Menema, kome je idol nacije i svih Južnoamerikanaca bio samo sredstvo za pridobijanje popularnosti. Maradona nije mogao da zamisli da ga Menemova policija prati i prisluškuje i da će ponovo zbog droge biti uhapšen u svom Buenos Ajresu, i to s istom grubošću koju je doživeo u Napulju. Od tada datira njegova mržnja prema „sistemu“, odnosno ljubav prema Če Gevari, Kastru i Gadafiju.
STOMAK U OFSAJDU: Sve što se desilo posle odlaska iz Napulja (Sevilja, Njuels old bojs, Boka juniors) bilo je uglavnom blamaža i mrak, red dopinga, red kokaina, koji su samo dodatno bacili senku na njegovu karijeru. Maradona je čak doživeo da mu jedan arapski šeik nudi astronomske cifre da bi u svom dvorištu mogao svakog jutra da uživa u njegovom žongliranju. Nije uopšte bilo umesno to što ga je argentinska federacija, na inicijativu trenera Bilarda, vratila u fudbalski život pred svetsko prvenstvo u Americi 94. godine. Da bi pobudila interesovanje publike i medija, FIFI je trebala i takvog Maradonu (sa stomakom uglavnom u ofsajdu), uz rizik da neki gol posveti Fidelu. Ipak, Maradona ponovo „pada“ na doping kontroli, udaljen je sa svetskog prvenstva i diskvalifikovan. Njegova pozivanja na nevinost, zakletve u decu, teorija zavere FIFA-e i masona publici stvaraju samo dodatnu mučninu.
Od tada je Dijego Armando Maradona redovan gost klinika za lečenje zavisnosti, a u nekoliko navrata leži na intenzivnoj nezi: dok majka tvrdi da njen sin previše jede, zvanično obrazloženje je – srčana aritmija. Na dnu svoje depresije, na dosadne fotografe Maradona poteže vazdušnu pušku a na suđenju se pravda tvrdnjom da svojim prisustvom onemogućavaju njegovim ćerkama da se igraju na miru. Dok bezuspešno pokušava da ih ubaci u svet visoke mode i filma, sa Gadafijem dogovara osnivanje fudbalske škole u Libiji.
Najviše vremena u poslednjih godina Maradona je proveo u Havani u Kastrovom društvu (Kastrov lik je istetovirao na potkolenici), hranjen mržnjom prema kapitalističkim silama koje su ostavile na cedilu njegovu otadžbinu tokom rata za Foklande (!). Pošto Amerikanci uporno odbijaju da mu izdaju vizu, izjavljuje: „Drago mi je da sam prijatelj najvažnijeg čoveka savremene istorije. Nisam komunista već fidelista, i ostaću takav do smrti.“ Donedavno je svaki put kada bi došao u Italiju Maradonu na aerodromu dočekivala finansijska policija sa sudskim pozivom zbog utaje poreza. Tek je pre par meseci oslobođen optužbe, a prilikom spora sa državom (koja je zahtevala da plati 26 miliona eura) branilo ga je 112 advokata, i to džabe jer su svi njegovi fanatični obožavaoci.
Na kraju, sud o čoveku Maradoni može da bude strog ili sažaljiv, ali ono što je taj kepec s desetkom na leđima radio s loptom zaslužuje samo oduševljenje. Na fudbalskim terenima vanzemaljaca lude glave poput Dijega Armanda verovatno više nikad neće biti.
