Da je Trijanonski lenjir otišao par milimetara niže

Obilazak Vojvodine biciklom pruža mi mogućnost da bolje od većine na terenu vidim razmere zapuštanja naše kulturne baštine; u mnogim selima trećina kuća je napuštena ili srušena. Protiv kulturne baštine kao da su se združenim snagama urotili korumpirani (ili samo nemarni i nekompetentni) donosioci odluka na lokalnom, pokrajinskom i republičkom nivou, pohlepni investitori, nedovoljno osvešteni meštani i najzad – zub vremena.

Osim aktuelnih rušenja istorijskih važnih kuća u somborskoj Vojvođanskoj ulici i Vile Šmit u Vrbasu, o čemu sam proteklih nedelja pisao za portal “Vremena”, u Vojvodini primere uništavanja i zapuštanja kulturne baštine srećemo na svakom uglu.

foto: robert čoban

NOVI SAD

Pa da krenemo od Novog Sada u kojem te slučajeve najviše građana (ali i novinara) ima priliku da vidi – ali, pritisnuti egzistencijalno važnijim temama, jednostavno na njih ne obraćaju pažnju. Svi kao da se vode onom rečenicom Koštuničinog ministra Dragana Jočića: “Hilandar gori, a vi me pitate jesam li obijao trafike”. Kada su sredinom septembra mediji objavili vest o požaru u jednospratnoj kući u Jevrejskoj 6 u Novom Sadu, nekolicina prijatelja mi je pisala da sam, izgleda, baksuzan: kako objavim da neka zgrada treba da bude obnovljena, u njoj izbije požar, skinu joj zaštitu i ubrzo tu nikne višespratnica.

Pre godinu dana fotografisao sam kuću sa skulpturom anđela iznad fasade, koja se nalazi tačno preko puta novosadske Sinagoge, na šta mi je jedan prijatelj prokomentarisao: “Već vidim kako ovde niče ‘Angel Residence’”, aludirajući na sličan slučaj u Petrovaradinu. Isto se desilo sa jednospratnicom pored Sinagoge u kojoj je pre nekoliko godina izbio požar pa je uskoro srušena. U planu od pre sedam godina navodi se da ukoliko Jevrejska 6 ne bude proglašena za objekat pod zaštitom, onda se dozvoljava spajanje sa parcelom u Šafarikovoj, kao i gradnja objekta sa garažom, tri sprata i potkrovljem, uz napomenu da visina ne sme da pređe visinu susednih objekata. Takođe, propisano je i da nova zgrada mora da ima identičnu fasada, sačuvanog anđela sa postojećeg objekta u Jevrejskoj 6, a propisani su i drugi uslovi.

Kuća iz međuratnog perioda u Ulici vojvode Bojovića srušena je iako je bila jedna od retkih sačuvanih stambenih zgrada u Novom Sadu u stilu moderne.

foto: robert čoban

Obližnja Ulica Pap Pavla protekle dve godine takođe je na meti investitora. Parna strana ulice dosad je odolevala rušenju. Početkom 2024. na udaru bagera i krampova našlo se nekoliko starih kuća, neke od njih i sa vrednom fasadnom plastikom. One su ubrzo ustupile mesto petospratnicama kakve su proteklih 30 godina potpuno izmenile lik Grbavice, Salajke, Jovanskog kraja, Podbare ali i Petrovaradina. Kao da ne živimo u ravnici, kao da prema Rumenki i Futogu nema dovoljno placeva za nove zgrade, na 5 do 10 minuta kolima od centra grada.

RIĐICA

Nedavno sam, vozeći bicikl na severu Bačke, u selu Riđica na samoj granici sa Mađarskom naišao na Dvorac Kovač. Nažalost, morao sam da konstatujem: da je Trijanonski lenjir 1920. na mapi otišao par milimetara nadole, ovo bi danas bio luksuzni hotel sa vinarijom (Riđica je vinski region) jer tako izgledaju svi dvorci u Mađarskoj, ali i Hrvatskoj, Sloveniji, Rumuniji… Samo mi se gnušamo nasleđa “mrskih zavojevača” i puštamo ga da propada.

Dvorac je sagradio Imre Kovač koji je 1801. godine kupio vlastelinstvo Riđicu, čime je dobio plemićki status i predikt “od Riđice”, odnosno “Riđički”. Naravno, vlastelin je morao imati i svoj kaštel, odnosno dvorac. Ovaj koji se nalazi u centru Riđice zidao je graditelj iz Baje po imenu Bišof, uz kuluk (prisilni rad) svih podložnika na imanju, a završen je i useljen 1806.

Dvorac se sastoji od 16 prostorija, od kojih su tri bile dvorane, a ostalo sporedne prostorije. Opasan je zidom od cigala, dva metra visine i 70 cm debljine. Iza dvorca podignut je divan park u engleskom stilu kroz koji protiče rečica Kiđoš.

Zgrada je jedno vreme korišćena kao mesna kancelarija, u njoj je održavana nastava tehničkog crtanja riđičkim osnovcima, a park je pretvoren u igralište i sportski betonski teren, na kome je svoje utakmice igrao rukometni klub “Dalmatinac”, budući da je Riđica naseljena kolonistima iz Dalmacije. Danas je dvorac porodice Kovač napušten, već decenijama je potpuno zapušten. Zgrada je u vrlo lošem stanju i potrebno je izvršiti ozbiljne građevinske radove da bi se vratila reprezentativnost i prvobitni izgled objekta. Vandali su ga opljačkali i potpuno devastirali. Išaran je grafitima i sve je polomljeno. Služi za skupljanje huligana. Oštećen je veliki deo krova, vrata i prozori su razvaljeni, pa je propadanje tako nezaštićenog zdanja ubrzano. Grad Sombor je kaštel preuzeo 2017. godine u već višedecenijskom ruševnom stanju i ništa dosad nije uradio po tom pitanju. Zbog toga je Udruženje građana “Gvozdeni most” iz Riđice uputilo pismo čelnicima grada Sombora sa molbom da se hitno zaustavi dalje propadanje kaštela, da se preduzmu neophodne mere kako bi se obezbedio objekat koji predstavlja opasnost po bezbednost građana i predlažu njegovu obnovu.

Grafit “Šešelja za PreCednika” u jednoj od prostorija dvorca na najbolji način oslikava mentalno stanje koje je dovelo objekat do propadanja.

VLAJKOVAC

U sličnom stanju sam zatekao i Dvorac Bisingen na sasvim drugom kraju Vojvodine, na istoku Banata, u selu Vlajkovac, nedaleko od Vršca. U ovom dvorcu su, po mojoj preporuci, snimane neke od scena za drugu sezonu serije Besa (štek gde lik kojeg glumi Milan Marić drži svoje otete žrtve).

Iako je pre tačno godinu dana objavljeno da će dvorac ući u proces obnove u sklopu projekta “Dvorci Srbije: Zaštita kulturne baštine”, koji sam ja pokrenuo a 2020. ga podržalo Ministarstvo kulture i informisanja i da su izdvojena određena sredstva, očigledno se za to vreme ništa nije desilo.

“Za Dvorac u Vlajkovcu koji je ugrožen izdvojeno je 5,5 miliona, i to za projekat istraživačkih i konzervatorskih radova i projektnu dokumentaciju za sanaciju objekta. Na ovom dvorcu, do sada, nismo izvodili radove, oštećenja su velika i preventivna zaštita bi u prvoj fazi podrazumevala uklanjanje postojećeg krova, kao i izradu gornje međuspratne konstrukcije. Reč je o velikom poslu koji će se realizovati godinama za šta su potrebna ogromna sredstva, a potrebno je i rešiti imovinskopravne odnose. Dvorac je 1859. u klasicističkom stilu sagradio grof Đerđ Močonji na svom imanju!”, rekla je za “Politiku” marta prošle godine Grozdana Savčić Milenkov, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Pančevo.

BEOČIN

Jedina (možda) lepa vest kada je o kulturnoj baštini u Vojvodini reč, dolazi iz Beočina. Tu sam, naime, proteklog vikenda u zgradi nekadašnje pošte, a pre toga Vili Špicer – zatekao majstore koji uklanjaju šut. O ovoj vili i još poznatijem Dvorcu Špicer pisao sam za “Vreme” u aprilu prošle godine, u tekstu Devojke iz Brazila, kako je postao zgrada Stare pošte na čijim podovima je ostao razbacan inventar: na zidu je još uvek bio cenovnik poštanskih usluga, kao i boks sa pretincima u kojima je ostalo i po neko, nikad dostavljeno pismo. Zapamtio sam tada nadrealnu scenu: drvo koje raste na masivnom kamenom balkonu iznad glavnog ulaza u vilu.

Početkom ove godine, prijatelj iz Beočina poslao mi je fotografiju na kojoj se vidi da je priroda pobedila arhitekturu – korenje drveta se toliko raširilo da je odvalilo balkon koji se srušio na travnjak ispred.

Radnici koje sam proteklog vikenda zatekao kažu – sređuju vilu, ne znaju za koga, misle da ju je kupio privatnik.