„…To mu je prvi posao u klubu posle završetka Trenerske škole, kao što mu je mlada reprezentacija uopšte prvi trenerski posao. Neko je, međutim (Zvezdan Terzić?), imao tri čiste da selekciju poveri treneru početniku a Partizan je, konačno, posle serije alibi-trenera, stegao petlju i doveo trenera koji hoće da gradi igru svog tima a ne da razgrađuje protivničku. Posle briljantne karijere u Španiji (Deportivo 6 godina, Valensija 6), Miroslav Đukić je pravo osveženje za naš fudbal. Vratio se sa iskustvom vrhunskog igrača stečenog u jednoj od najjačih evropskih liga, učio je i završio trenersku školu i sa diplomom UEFA trenera krenuo da pravi novu karijeru. Na sreću, u našem fudbalu. Dobro došao, Đuka.“
Citat je iz „Vremena“, prva nedelja marta 2007. Za proteklih 11 meseci mnogo se toga promenilo u životu Miroslava Đukića. Sa mladom reprezentacijom osvojio je drugo mesto na šampionatu Evrope u Holandiji, izborio plasman na Olimpijske igre u Pekingu, na klupi Partizana sastavio je godinu dana u dve polusezone, osvojio „jesenju“ titulu bez poraza i postao selektor A tima tek što mu je istekao „pripravnički staž“! U njegovoj trenerskoj karijeri sve je išlo munjevito, sasvim suprotno od igračke u kojoj je stalno kasnio ali uvek stizao. Profesionalac je postao u drugoligašu Mačvi iz Šapca kada je imao 22 godine, dotad je bio vozač bagera i poljoprivrednik u svom obližnjem selu Štitari. Ivan Golac, trener Mačve, preporučio ga je svom Partizanu, ali do sporazuma nije došlo zato što je Toma Kaloperović, ondašnji sportski direktor Partizana, procenio da anonimni Đukić „mnogo traži“. A tražio je, po sopstvenoj priči, 30.000 maraka fiksno, plus 70.000 ako bude standardni igrač prvog tima i to za četiri godine. Znači, u proseku, 25.000 maraka (12.500 evra) po godini… Pokojni Milan Selja Jovanović, u to vreme „alfa i omega“ u Radu, bio je mnogo dalekovidiji, ponudio mu je to što je tražio Partizanu i to – za dve godine. Tako je Đukić postao prvoligaški igrač… Ubrzo je stigao u mladu reprezentaciju (1990) kao jedan od starijih koji su mogli da pojačaju tim, a u maju 1991, sa punih 25, obreo se u Deportivu iz La Korunje koji je tada bio drugoligaš ali je već bio izborio prvoligaški status. U La Korunju je stigao slučajno, valjda zato što – kao nikad u životu – nigde nije žurio. Neki menadžeri došli su da gledaju igrače Zvezde i Partizana, iskoristili slobodnu subotu da skoknu do Banjice i tamo videli Radovu „peticu“ koja je igrala za desetku…
PENAL ZA SVA VREMENA: U Deportivu je ostao šest godina gradeći postepeno imidž vrhunskog i u svakom pogledu primernog igrača. Prst sudbine je hteo da taj, veoma uspešni deo njegove karijere obeleži jedan promašeni penal. Doduše, ne bilo koji, taj je vredeo celu jednu titulu, ali desilo se… Deportivu je bila neophodna pobeda protiv Valensije u poslednjem kolu da bi postao prvak, Barseloni je bilo neophodno da Valensija iščupa bar bod kako bi Barsa osvojila titulu. Katalonski klub je premirao svakog igrača Valensije sa po 25.000 maraka (izvor iz prve ruke) i oni su zaista izginuli na terenu, ali došao je 87. minut i penal za domaćina. Bebeta koji je izvodio penale više nije bilo na terenu, ostali su se sakrili i Đuka je hrabro prišao lopti. Šut je, međutim, bio traljav, golman je odbranio i titula je otišla Barseloni… Na Riazoru je zavladao najpre tajac a zatim se spontano začulo skandiranje „Đuka, amigo, La Korunja está con tigo“ (Đuka, prijatelju, La Korunja je sa tobom). Đukić je stoički podneo taj promašaj i nije dozvolio da utiče na njegovu dalju karijeru ma koliko su ga mediji podsećali na taj trenutak. Posle šest sjajnih godina u Deportivu otišao je u Valensiju sa kojom je bio prvak i stigao do finala Kupa šampiona. Odigrao je još šest briljantnih sezona stekavši reputaciju jednog od najrentabilnijih, najstandardnijih i najboljih stranaca u istoriji Primere. Karijeru je završio na Tenerifima, sa 38 godina. Kasno je počeo, sporo napredovao ali je dugo trajao. Sve suprotno od trenerske karijere koja, zasad, ide munjevitom brzinom.
Đukićevu trenersku karijeru možda je odredila ona utakmica mlade reprezentacije u Švedskoj kada je poraz sa 0:3 iz Novog Sada pretvoren u 5:0, ali on misli da bi šansu dobio pre ili kasnije.
„Ako radiš, ako vrediš, ako veruješ u sebe – šansa mora doći. Da nije bilo te, bila bi neka druga. Kvalitet kad-tad izbije u prvi plan“, pričao nam je Đukić nedavno u Madridu dok je još bio trener Partizana.
STOPAMA KLEMENTEA: Priznaje da se sve u njegovoj trenerskoj karijeri desilo brzo, ali isto tako podseća da se odavno spremao za posao koji će raditi. Još kao igrač analizirao je utakmice, svoju igru, ponajviše greške. Diskutovao je sa svojim trenerima, pitao zašto ovo ili ono… U La Korunji je završio dva osnovna trenerska kursa, posle je kao igrač Valensije stekao najvišu špansku diplomu koju priznaje UEFA i ima papire za rad u bilo kojoj zemlji. Na sreću, trenerski posao počeo je u našoj i za kratko vreme osvojio simpatije javnosti.
„Moja glavna ideja je da ubedim igrače da veruju u ono što tražim od njih, da shvate zašto to tražim. Kad se to postigne, sve je lakše“, kaže Đukić.
Smatra da je priča o ofanzivnom ili defanzivnom fudbalu čista demagogija:
„Ne igraju izjave već igra, sve se vidi na terenu. Uvek treba imati balans između napada i odbrane, ali takođe igru treba prilagođavati karakteristikama igrača koje imaš i ukupnim mogućnostima tima. Ja sam u najvećem delu karijere igrao u ekipama koje su mnogo koristile kontranapad, ali to mi nije mnogo verdelo kada sam došao u Partizan jer su se protivnici branili i mi smo morali da napadamo.“
Đukić priznaje da je veliki „fan“ svog prethodnika Havijera Klementea:
„On je uradio veliki posao i ostavio dubok trag u srpskom fudbalu. Problem je našeg mentaliteta što to ne vidimo. Razgovaraću sa njim, njegovo iskustvo i mišljenje biće mi od velike koristi.“
Đukić je dočekan sa osmehom i optimizmom za koje se sam izborio. Naravno, nema garancije da će nas odvesti u Južnu Afriku, ali ima nade… Njegova velika prednost je što poznaje igrače, većinu je on selektiraoi i trenirao u mladoj reprezentaciji i Partizanu. Nastaviće proces podmlađivanja, ali ne misli da se odrekne nekoliko iskusnih igrača (Vidić, Stanković, Žigić, Dragutinović…). Neće imati problem u komunikaciji koji je mučio Klementea i, bar u startu, neće imati opoziciju nekih domaćih tzv. stručnjaka koji su Klementeu zamerali sve i svašta u sebi misleći da je zapravo njima bilo mesto u njegovoj stolici. Smena na selektorskoj klupi nije bila traumatična, čak bi se moglo reći da je prošla bezbolno. Đukić je više nego pozitivna ličnost koja svojim poštenjem garantuje čiste odnose. Poneko će reći da se kao stručnjak još uvek nije sasvim dokazao, ali rizik koji je sada preuzeo FS Srbije mnogo je manji nego pre godinu i po dana kada ga je uzeo kao trenerskog početnika i dao mu u ruke supertalentovanu mladu reprezentaciju. Radiće za godišnju platu od 240.000 evra, plus bonus od 500.000 ako odemo u Južnu Afriku. Za naše uslove, više nego korektno. Đukić će debitovati u martu u prijateljskom meču protiv Ukrajine, zatim slede još neke prijateljske provere, ali njegov prvi veliki posao biće Olimpijada u Pekingu. Fudbal je, doduše onaj nekadašnji, jedan od najuspešnijih kolektivnih sportova na olimpijadama (pet medalja, zlato, tri srebra i jedna bronza), ali je i sport koji nas je veoma obrukao na poslednjoj Olimpijadi u Grčkoj (tri poraza, uključujući i 0:6 sa Argentinom). Imamo dobre mlade igrače i medalja u Pekingu ne bi trebalo da bude utopija već realan cilj, a ono glavno sledi od jeseni kada počinju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi.
Još jednom, dobro došao, Đuka! Ili da parafraziramo onaj slogan iz La Korunje posle famoznog penala: „Đuka, amigo, Srbija está contigo.“ (Đuka, prijatelju, Srbija je sa tobom.)
