Moderna galerija Valjevo otvorena je Izložbom ranih radova Ljube Popovića, 27. XI 1985, pred tadašnji Dan Republike. Ta prva izložba, uz odlučujući uticaj akademika Popovića, koji je u Parizu od 1963, zacrtala je koncepciju ove galerije, ali i, sportski rečeno, visoko postavila letvu u odnosu na sve ono što se podrazumeva, od ideje do realizacije, za uspeh jedne izložbe. U prvim godinama mahom su izlagana dela iz kruga Mediale, čiju je osnovu činio dvojac Šejka–Glavurtić, dakle izlagana su i dela Dade Đurića, Vlade Veličkovića, Olje Ivanjicki, Siniše Vukovića, Svetozara Samurovića, Milovana Vidaka… pa je Mediala upravo zahvaljujući Modernoj galeriji vraćena u žižu stručne i ine javnosti, i upravo zbog nje, i radova Branka Kukića, postala „jedan od najvećih mitova srpske kulture“.
Opredeljena slikarima Mediale, slikarima koji su joj gravitirali, onima koji su bili pod njenim uticajem, Moderna galerija je dosledno insistirala na izlaganju fantastičnog i neobičnog u našem slikarstvu, pa su, uz pomenute, u njoj, prvih godina, izlagali i Miljenko Stančić, Milan Popović, Ljubodrag Janković Jale, Krsto Hegedušić, Slobodana Matić, Tikalo… Svih ovih godina ta koncepcija nije narušena, sve do autora koji su u poslednje vreme izlagali u ovoj galeriji, da se pomenu Vladimir Dunjić, Milan Tucović, Vasa Dolovački, Dragoslav Živković, mladi Slavko Krunić, pa je svaka od izložbi u Modernoj galeriji Valjevo, slobodno se može reći, bila događaj na likovnoj sceni Srbije.
Naravno da nisu samo izložene slike doprinosile visokom rejtingu ove
Galerije, svaki segment svake izložbe je udar’o u onu imaginarnu letvu, koja je postavljena sa prvom izložbom. I to sve sa jednim telefonom i jednom stolicom, kako zna reći Ljuba Popović za svojih dolazaka u Galeriju.
POSLEDNJI EKSER: Poslednjih osam godina u toj Jednoj stolici je Dušan Jovanović, fotograf, član ULUPUDS-a, koji je na tom mestu zato što ima puno poverenje Ljube Popovića, a imati Ljubino poverenje u takvom poslu je takođe na visoko letva. Jovanović je, da se i to kaže, priznat fotograf, fotografija mu je u familiji, ima nagradu Oktobarskog salona fotografije, radio je za Nacionalne parkove Srbije, projekat „Srbija, zemlja očuvane prirode“, koji je, kaže nam, prepoznatljiv po hrastu iz Ranilovića, imao izložbu u Kulturnom centru u Parizu… Na mesto direktora je, kaže, došao neplanirano, mada je od otvaranja Galerije „slikao slike“, radio reprodukcije slika za kataloge izložbi. To je zahtevan posao, Galerija je visoko postavljena priča, i treba se tu fotografski uklopiti. Sve to je iskoristio i da se zanatski usavrši, a za najveću dobit i privilegiju smatra to što je bio u prilici da neposredno bude u komunikaciji sa brojnim likovnim delima.
Nije, kaže, ništa radikalno menjao u radu Galerije, trebalo je samo ispoštovati postojeće visoke standarde, recimo dizajn naslovnice kataloga izložbi je isti već 28 godina, ako je nešto dobro, nema potrebe da se menja. On je samo jedan segment ove uspešne priče, pored nezaobilaznog Ljube, Branka Kukića, Milana Komnenića, Dejana Đorića, Nataše Kristić… Žao mu je što nije pravio tonske zapise kako se dolazi do toga da određeni slikar, njegova slika, visi na određenom mestu na zidu. Kako se dolazi do tog poslednjeg eksera. Šteta što i tako nije zabeležio to putovanje od ideje do otvaranja izložbe. Da bi ilustrovao kvalitet svakog segmenta izložbi u Galeriji, Jovanović nam pokazuje spisak autora tekstova za kataloge, koji su, uglavnom, pisani specijalno za pojedine izložbe. Velika antologija: Rade Konstatinović, Lazar Trifunović, Živojin Pavlović, Filip David, Branko Kukić, Milan Komnenić, Nikola Milošević, Mirko Kovač, Đorđe Kadijević, Ljubomir Simović, Stevan Raičković, Dragan Jovanović Danilov… a ima i Basare.
Što se tiče slikara, njihovih dela, svako je, kaže Jovanović, poseban, ali, njemu je bliža novija generacija, Tucović, Dolovački, Dunjić… Dragoslav Živković je poseban lik, čovek ne priča, fotografija u katalogu njegove izložbe to i kazuje, nekoliko sati je bio sa njim, reč nisu razmenili, pita ga, da nije ljut, ne, odgovori mu, samo je uzbuđen. Mlađi slikari su mu bliži i zato što dosta pomažu kod realizacije izložbi, sa Dolovačkim je išao po slike kod privatnih kolekcionara, po preduzećima, raznim institucijama… Različiti su i načini dolaska do autora i izložbi, jednu sliku Branislava Markovića je video u galeriji „Informatike“, pošto ništa nije znao o autoru, direktor Srećko mu da CD sa reprodukcijama, gled’o dva dana, nije mog’o oči odvoji, kad je došao Ljuba, zamoli ga da pogleda, ovaj se nešto nećko, i zbog „tehnike“ gledanja, ali kad mu je rekao da je Marković najbolji crtač koga je video, Ljuba stane pregleda radove, tako da ni kafu, koju mu je doneo, nije primetio. Kad je završio, kaže, Bana planiramo za sledeću izložbu, on mu odgovori, ne, sa Banom idemo odmah, i naprave izložbu Branislava Markovića…
SLIKE „GLAVONJE„: Jovanović navodi da je važno da se kaže da oni ne rade retrospektive, nego ona dela koja su saglasna sa koncepcijom Galerije, obavezna je ta noseća slika njihovog slikarstva, taj „glavonja“ kako se kaže u žargonu. Najviše se potrošio na projektu „Simboličko u srpskom slikarstvu“, poseban odnos, prva zona zaštite slika, trebalo obići niz gradova, ne jednom su mu se javljale Ljubine reči, pitanje, Jesi li siguran da ovo možemo da izguramo. I izgurali su. Imali su i projekat, niz izložbi, „Jedan autor – jedna slika“, to su te slike „glavonje“ o kojima je pričao. Tako su, sa jednom slikom, predstavili Dadu Đurića, Dolovačkog, Tucovića, Jala Jankovića, „Službu“ Vladimira Dunjića…
Izdvojio bi i izložbu „Metafizika crteža“, sa Lidijom Macurom, Tikalom, Ljubom… izložbu „Prilog istoriji odsečenih glava“, ove godine pripremaju „Akt u savremenom srpskom slikarstvu“, biće zastupljeni autori koji su već izlagali, ali i neki novi. Uvek imaju nekoga sa kim iznenade, tako je bilo kad su postavili Nikolu Jandrijevića, za koga je pre toga malo ko čuo, tako je bilo i sa mladim Slavkom Krunićem, koji je prvo bio zastupljen na kolektivnoj izložbi, da bi potom nastupio samostalno.
U celoj priči oko Moderne galerije, kaže Jovanović, značajna je uloga kolekcionara, od početka su imali saradnju sa pokojnim Čedom Edrenićem, nezaobilazna je uloga Ivana Perića, izložba „Od Stančića do Stanića“ je iz kolekcije porodice Milićević, poslednja izložba, 36 slika Ljube Popovića, vlasništvo je Ivana Ćurkovića… Jovanović navodi da je i sama Galerija ozbiljan kolekcionar, tu su Ljubini rani radovi, imaju preko 360 slika, što daleko prevazilazi prostor u kome su. Svaki slikar koji je izlagao poklonio je sliku ili crtež, nedostaju samo Dado, Šejka…
Dođosmo i do Ljubine ideje da se u Valjevu otvori muzej Mediale, toga da je tu ideju svojevremeno podržalo i Ministarstvo kulture, kad mu je na čelu bio Dragan Kojadinović. Jovanović podseća da je to bilo pre nego što je on došao na čelo Galerije, kaže da bi bilo prirodno da taj muzej bude u Valjevu, jer je Moderna galerija vratila Medialu na veliku scenu. Ipak, kaže, trebalo je prvo skočiti, pa reći hop, jer dok se u Valjevu o tome pričalo, drugi su prisvojili tu ideju. Slikari Mediale su postavljeni u Muzeju istorije Jugoslavije, kao trajna izložba. Međutim, to više ne postoji, ideja je na loš način potrošena. Ipak, radiće nešto u tom pravcu.
Uzmemo pitamo, ima li podrške grada Valjeva i Republike, jer Moderna galerija Valjevo je etablirano mesto na likovnoj karti Srbije. Jovanović odgovara da je grad Valjevo osnivač Galerije, ona 28 godina funkcioniše kao najfiniji mehanizam, i da nema podrške Valjeva teško da bi, i pored sve posvećenosti onih koji je vode, toliko trajala. Sa druge strane, kaže, ono što se zove Republika, ovde nije prisutno, možda su i oni inertni, ali stoji da su probali da konkurišu sa projektima, ali nisu uspeli, ne znači da toga neće biti u perspektivi.
Za kraj, kao pitanje, navodimo i podatak da je Galerija, od osnivanja, imala samo dva direktora, kao da su autoritet Ljube Popovića i rejting Galerije, doprineli da Galerija bude izuzeta iz svake partijske kadrovske kombinatorike. Jovanović odgovara da bi strašno bilo kad bi se i ovde umešali sa svojim rešenjima, tu ne bi bilo pomoći, bio bi to kraj Moderne galerije.
