Teozofija u bajci

Strip je neuhvatljiva i promenjiva umetnička tvorevina koja neprestano istražuje svoje domete i pristupe. Tokom svog postojanja, koje obuhvata malo više od jednog veka, morao je da se popne svim stepenicama za koje su neke umetničke forme imale čitave milenijume. Da boluje od istih dečijih bolesti i predrasuda, da iskusi svaku kritiku i propali pokušaj. I sve to za daleko manje vremena.

Pojedini njegovi aspekti su komercijalniji, neki više usmereni ka čistoj umetničkoj formi; a u retkim i dragocenim trenucima ova dva smera bi se isplela u savršen primerak devete umetnosti, komercijalan, pristupačan i profilisan kao delo od izuzetne umetničke vrednosti. Uticaj i značaj frankofonog stripa na medij u svetskim granicama je ogroman. I kao po pravilu, čim bi se ustalila izvesna mejnstrim scena, priliv novih talenata bi značajno promenio sliku i doneo preko potrebne sveže ideje. To se dogodilo pedesetih kada su se Šarlije, Gošini, Uderzo i brojni drugi talentovani umetnici suprotstavili ustrojstvu dotad neprikosnovenog uredništva „Spirua“ i odvažili se na pokretanje sopstvenog „Pilota“. Isto se ponovilo i sedamdesetih kada je Mebijusu, Druileu, Dioneu i njihovim saradnicima bio potreban slobodniji životni prostor za stvaranje autorskih dela, čime su udareni temelji izdavačke kuće Les Humanoides Associes i „Metal Hurlanta“. Da bi se skoro dve decenije kasnije istorija ponovila. Dotadašnji alternativni idoli su krajem osamdesetih postali mejnstrim. Šarlije je 1989. umro, Mebijus i ostala velika imena su svoje bitke već izborili, a pred kapijama su čekali mladi autori, željni afirmacije.

NOVI TALAS: Na scenu je stupila neformalna grupa autora, novi francuski talas, među kojima se ističu Loren Šabori, poznatiji kao Luis Trondhajm, Žoan Sfar, David B., Mani Larsene, Kristof Blejn, Žan-Kristof Meni, Etjen Lakroa, Žan-Iv Feri i mnogi drugi. Trondhajm se od početka nametnuo kao jedna od vodećih figura ovog novog francuskog talasa. Ingeniozna i moderna naracija, grafička i crtačka rešenja koja se često mogu okarakterisati kao svedena, uprošćena, pa čak i karikaturalna, ali svakako nova i savremena. „Prljaviji“ i neobičniji stil prožet životnim i ponekad gorkim pričama, čak i kada je reč o očito humorističkim delima. Doba Šarlijeovih avantura i psihodeličnih Mebijusovih kreacija bilo je pred revizijom. Publika je bila željna novog sadržaja, a ova grupa mladih autora je bila u situaciji da im to i pruži.

Za prekretnicu se može uzeti 1990. godina i nastanak izdavačke kuće L’Association, koju su zajednički osnovali Žan-Kristof Meni, Luis Trondhajm, David B., Stanislas, Patris Kilofer, Mat Kontur i Mokeit. Time su prevashodno oni, a potom i brojni drugi umetnici, dobili priliku da plasiraju svoje autorske radove. Među takvima se našla i Marđan Satrapi, iranska autorka koja je za svoju grafičku novelu Persepolis nagrađena na festivalu u Angulemu. Pored nje, L’Association je okupio i plasirao Žoana Sfara, Etjena Lakroa, Džima Vudringa i mnoge druge.

Osnovne odlike ove neformalne grupe – a kada je reč o njima uvek se ističe njihova „neformalnost“ s obzirom da svi oni strogo odbijaju da budu klasifikovani kao zasebna grupa – jesu njihova međusobna umreženost i podrška. Granajući se od svojih autorskih radova, česti su i njihovi zajednički projekti. Posebno se ističe serijal Donjon koji su osmislili Sfar i Trondhajm (u izdanju na engleskom Dungeon, a u hrvatskom izdanju zagrebačke Fibre – Tvrđa), koji je na 35 albuma okupio veliki broj učesnika – skoro sva pomenuta imena ove grupe.

Veliku zapaženost su stekli i Mani Larsene sa svojim serijalima Le Combat Ordinaire (Svagdanja borba u izdanju hrvatske Fibre), Povratak zemlji (u izdanju Darkwooda, fr. Le Retour à la Terre) po scenariju Žan-Iva Ferija, kao i nedavno završena mračna i mučna četvorodelna grafička novela Blast. Pored Larsenea, koji zasad uspešno oscilira između humora, satire i očaja, mora se istaći i uloga Žan-Iva Ferija u oživljavanju serijala Asteriks. Naime, ovog oktobra je najavljen već drugi album za koji ovaj autor piše scenario.

Pojedini autori polako ulaze u domen mejnstrima i uspešno komercijalizuju svoje naslove – većina njih su ovenčani brojnim nagradama i uspešno rade za Dargaud, Delcourt ili Gallimard. Prevođeni su na brojne jezike, a veliku popularnost stiču i kod čitalaca u Srbiji.

MAČJA POSLA: Poslednje ostvarenje koje je kod nas ugledalo svetlost dana je i jedno od najzapaženijih, a svakako jedno od najznačajnijih dela devete umetnosti – Rabinov mačak Žoana Sfara. Originalnih pet albuma Rabinovog mačka je u integralnom izdanju objavila izdavačka kuća Darkwood iz Beograda, pod svojim izdavačkim imprintom „Perle integral“, sa pravom ga klasifikujući među bisere frankofonog stripa.

Njegov autor Žoan Sfar rođen je 1971. godine u Nici. Majka Lilu je bila pop pevačica i preminula je kada je Žoan imao samo tri godine. Otac Andre, poznati advokat, je uz pomoć svoga tasta podigao Žoana. Njegovo obrazovanje i porodični milje su ostavili dubok trag na ovom svestranom umetniku. Svestranom, jer osim pisanja i crtanja stripova Sfar se sa istim žarom bavi produkcijom filmova, režijom i muzikom. Njegov rediteljski prvenac iz 2010. godine Gainsbourg: A heroic life, o francuskom kantautoru Seržu Gensburu pobrao je brojne nagrade i nominacije, da bi već 2011. godine bio višestruko nagrađen za ekranizaciju upravo Rabinovog mačka.

Sfarova preminula majka je Aškenazi Jevrejka, dok mu je otac sefardski Jevrejin. Majčin otac, koji je podigao Žoana, dobio je francusko državljanstvo nakon Drugog svetskog rata jer je spasao život istaknutom književniku i budućem ministru kulture Andreu Malrou. Nalazeći inspiraciju u svom jevrejskom poreklu, podjednako koliko i crpeći snagu iz slobode i kreativnosti svojih saradnika i prijatelja, Žoan Sfar je od 2002. godine neumorno stvarao krunu svoje karijere – Rabinovog mačka.

O čemu je zapravo reč? Rabinov mačak počinje iz bajkovitih premisa. Sefardski rabin iz Alžira, francuske kolonije u to vreme, udovac i otac mladoj i lepoj ćerci Zlabiji, ujedno je i vlasnik mačka čija nas naracija vodi kroz strip. Mačak je visprenog uma, sarkastičan i drzak, i bezgranično lojalan rabinu i njegovoj ćerci. Međutim, celokupna njegova priroda bi ostala zaključana u nemuštoj glavi da se na samom početku priče ne odigra bajkovit zaplet. Naime, mačak pojede porodičnog papagaja i stiče moć govora. Upravo ta bajkovitost ističe maestralnost Sfarovog pripovedanja. Autor jednostavnu premisu izdiže iz bajke u rang remek-dela poput Malog princa i Galeba Džonatana Livingstona. Prvo što mačak izgovara je laž (da nije pojeo papagaja), što je i njegov faktički „izgon iz Raja“. Mačak gubi životinjsku nevinost i tim simboličkim činom se svrstava uz ljude, koji su svoj prvobitni greh iskusili u rajskom vrtu. Potom mačak traži svoju svrhu, zahteva bar micvu i verbalno se sukobljava sa svim dogmatskim i egzistencijalnim ustrojstvima koja ga sputavaju u onome što mu je jedino bitno – da ostane uz rabina i njegovu ćerku.

Time se Rabinov mačak pretvara u religijsku, egzistencijalnu i moralnu raspravu, pri čemu je mačak personifikacija samog autora i svih pitanja koja ga sputavaju. Nasuprot dogmatskim i tradicionalnim frazama, mačak se suprotstavlja mešavinom detinje naivnosti i prekaljenosti, a ponekad se čini da njegov bezobrazluk nema granice. Pa ipak, u sredini strogih pravila života, kako unutar jevrejske zajednice tako i van nje (uz neizbežne predrasude prema Jevrejima), čitalac se često nalazi na strani „nesnosne i bezobrazne životinje“, koja jednostavno naziva sve stvari pravim imenom. U daljem toku stripa fokus se pomera na odnos između mačka i rabina, pa i drugih junaka, uz nepromenjenu naraciju iz ugla naslovnog aktera.

Uostalom, kakvo viđenje sveta nam pružaju druge dve najvažnije „bajke za odrasle“, Mali princ i Galeb Džonatan Livingston? Dok junaka Malog princa pratimo kroz situacije koje on pokušava da shvati i reši detinjim očima, Galeb Džonatan Livingston nam pruža egzistencijalne pokušaje jedne sputane individue da traži višu svrhu od „kopanja po đubretu“. Mačak nam pruža sve to u jednom pakovanju, koristeći strip kao umetnički medij do svojih krajnih granica, uz neizbežno zbližavanje sa jevrejskom dogmom, teozofijom i tradicijom.

Crtež Rabinovog mačka je očaravajuć na poseban način. Perspektive i linije su po potrebi drhtave ili oštre, uz izvanredan pastelni kolorit za koji je zaslužna Brižit Findakli, pa se čini da nas autor uvlači u priču iz Hiljadu i jedne noći umesto u moderan francuski strip.

Autor nikada nije u potpunosti napustio mačka, rabina i Zlabiju, čak ni nakon objavljivanja petog albuma 2006. pod nazivom Afrički Jerusalim. Ove godine je objavljen i šesti album, iako pet albuma iz domaćeg integralnog izdanja čine zatvorenu i nezavisnu celinu. Ali Sfar se morao vratiti svom Mačku, kao što mu se vraćaju svi koji ga pročitaju.