Uvek žensko
Reditelj: Stiven Spilberg; Uloge: Tom Kruz, Maks fon Sidou, Samanta Morton, Tim Blejk Nelzon, Lois Smit
Stiven Spilberg je do 2002. definitivno i dokazano postao jedini čovek na planeti Zemlji koji tehnologijom na filmu vlada dovoljno dobro da bi, u ovom stadijumu, bio u stanju da napravi kompaktan klasični hit koji počiva samo na tehnologiji. U momentu kad se to zaista računa, s urođenim osećanjem za tajming i obrt, on koči, pravi polukružni zaokret i vraća se – likovima i priči. Tako se zatvorio prvi krug pakla – ovladalo se novim veštinama, i postale su najzad od cilja sredstvo.
Nakon prošlogodišnje Veštačke inteligencije, koju je sveophrvani respekt prema Svetom Stenliju učinio neodlučnim batrganjem od ove do one ideje, na razmeđu mnogih vizuelnih i emotivnih opcija, Suvišni izveštaj je stvar iz jednog komada. Čak je i nekoliko krajeva filma, na koje se obično psuje ili smeje, na koje se najčešće lepe žvake ispod sedišta i gađa se kokicama, čak su i omraženi krajevi posle kraja, dakle, dobili usred duboke opake atmosfere funkciju produženog orgazma.
A počinje to ovako: u Vašingtonu 2054. tri prekoga (od precognitive), duhovito nazvana Artur (Konan Dojl?), Dešiel (Hemet?) i Agata (Kristi?), imaju sposobnost predviđanja ubistava. Tako se zločini sprečavaju, a ubice se kažnjavaju pre nego što išta urade. Kako to kod Filipa Keja Dika obično biva, budući sistem je moguće osmisliti do perfekcije. Tek tada je vreme da se setimo i onih koji ga naseljavaju. Budućnost je puna mogućnosti, ali među mogućnostima je još uvek i mogućnost prevare. Logično i jedino moguće, iz sukoba ljudske prirode i tehničkog savršenstva uvek biva tragedija. Ne obavezno grčka, može i američka, ali teško da bi Stari Grci manje tapšali na premijeri. Kao i, jednom davno, Ridli Skot u Blejd Raneru, koji je, kao i Suvišan izveštaj, nastao po Dikovom predlošku, Spilberg je svestan težine „poente“, ali joj ne hrli prebrzo i ne potencira „mudrost“ ništa više nego što se ona sama kazuje. Oseća boju vazduha u Dikovoj američkoj prestonici, ozbiljno gazi kroz eventualije i infantilnosti žanra, gradi jednu bolesnu izvesnost koja, kao i svaka izvesnost, ima svoju kvaku. Kvaka se zove minority report. U pitanju je mogućnost da najtalentovaniji od tri prekoga (kako u filmu, na pitanje koji bi to bio, kaže savršena Lois Smit: „Žensko. Uvek žensko“) vidi stvari drugačije. Kao i u osrednjoj sadašnjosti, tako i u fantastičnoj budućnosti, sve što smeta birokratiji da generalizuje biće zataškano. Sistem je važniji od izuzetka, osim za onog čiji je život u pitanju. A ovog puta bio je to Tom Kruz.
Po psihološkom modelu film–noir detektiva, on ima porodičnu havariju u prošlosti, samo posao i nešto droge u sadašnjosti i dramu časti u budućnosti. Od prljavog hirurga kome će dopasti u šake, preko lucidno lude „izumiteljke“ prekoga, do vlasnika ilegalnog virtuelnog salona, Kruz se, poput Bogarta ili Reja Milenda jednom davno, kreće kroz paletu deziluzionisanih stanovnika noir-sokaka, ovog puta okružen mašinama koje skeniraju oči svakog prolaznika, metalnim paukovima tragačima, letećim policijskim snagama, dnevnim novinama čiji se elektronski sadržaj menja na stanicama metroa. Da se Spilberg dobro zabavljao snimajući, više je nego jasno kad Kruz kroči nigde drugde nego u GAP, u kom se ama baš ništa nije promenilo, a upravo se prodaje kolekcija slična ovogodišnjoj. Kada Kruz potrči za svojim očnim jabučicama koje se kotrljaju ka kanalizaciji, postaje jasno, uz prijatnu jezu koja se spušta niz kičmu, kako je Stiven Spilberg najzad osetio tu ozbiljnu, možda najozbiljniju tačku: spoj akcije i ideje, spoj smeha i dubine, spoj Parka iz doba jure i Šindlerove liste, uostalom. U svojim najboljim trenucima.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Ekspo je za naprednjačku elitu razlog da dobro potegne. Pogotovo što sluti da će im to čerupanje narode i države biti poslednji valcer. Posle kud koji mili moji
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
