Čemu umetnost

„Umetnost je govno!“, rekao mi je Peđa Vranešević, dok sam se još spuštao u stolicu u njegovom stanu u naselju Liman IV, u Novom Sadu. Sledećeg momenta, citirao je Georga Grosa (koji će izmeniti svoje ime u Džordž), nemačkog slikara i grafičara, prema jednom zapisu iz 1925. godine: „Sve se svodi na isto, bilo da neko brblja gluposti, ili veliča sonete Petrarke, Šekspira, Rilkea, bilo da delje đonove ili rezbari Bogorodice. Ubijanje se nastavlja, profitiranje se nastavlja, glad se nastavlja, laž se nastavlja: čemu onda umetnost?“

Učinilo mi se kao da je prošao tek tren između ovog razgovora i diskusija koje smo, zajedno sa drugim zanimljivim ličnostima sa novosadske scene, vodili još početkom osamdesetih u stanu u kojem je Peđa u to vreme živeo; on je tada već bio član popularne grupe Laboratorija zvuka braće Vranešević, a ja radoznali tinejdžer. U skorije vreme, o Peđi Vraneševiću je ponovo bilo govora u javnosti, nakon izvođenja njegove rok-opere Nema zemlja u Beogradu i Novom Sadu, i to je bio dobar povod da se prisetimo mnogih njegovih aktivnosti, među koje spada rad sa bendom iz šezdesetih godina, The Best Nothing, aktivnost na sceni novosadske konceptualne umetnosti, rad na filmu i televiziji, komponovanje filmske i pozorišne muzike, itd. Široka publika takođe pamti muziku za popularne TV serije, koju je kreirao zajedno sa bratom Mladenom (preminulim 2006. godine) – „Poletarac“, „Fore i fazoni“, „Varošarije“, „Priče iz Nepričave“… Lista filmova za koje su komponovali muziku uključuje Splav Meduze, Još ovaj put, Oktoberfest, Original falsifikata, Pun mesec nad Beogradom, Kraj rata…

Iznad svega, Peđa Vranešević je zanimljiv sagovornik, lucidan, humorno-ciničan. „Možda bi naziv članka o mom životu mogao da bude – anarhista sam, al’ sam srećan„, kaže mi, dodajući da se kloni javne scene u Srbiji, i da se danas obraća tek malobrojnoj publici, koja je zainteresovana za ono što radi. Uz slet-operu Nema zemlja, kreirao je i „Artepaket“ sa reprodukcijama crteža, fotografija, tekstovima i zapisima, u svega 100 primeraka, kao i likovnu izložbu koja je trajala svega tri sata, ispred ulaza u salu „Amerikana“ Doma omladine Beograd.

„VREME„: Već toliko vremena si prisutan na ovdašnjoj sceni, pa ipak veruješ da je moć umetnosti ograničena?

PEĐA VRANEŠEVIĆ: Umetnost zapravo ne postoji. To je izmišljotina. Vidiš li onaj plakat na zidu, to je iz filma Splav Meduze. Branko Vučićević je pisao scenario, režirao Karpo Aćimović Godina. Na jednom mestu u filmu mladi umetnici (zapravo se radi o Miciću i zenitistima), predstavljaju se kao X1, X2, X3… Tu su dve seoske učiteljice, i jedna od njih kaže: „Ju, kakva su to imena?“, a druga će: „Oni su umetnici!“ Na to jedan od njih odgovara: „Pardon, nemojte da vređate!“ I zaista, reći za nekog da je umetnik nije drugo nego uvreda. Zato što umetnost spada u craftswork. Umetnost je veština. Umetnik, to je Salvador Dali. Kazimir Maljevič nije umetnik. Ruska konstruktivistička škola na koju se moj rad nadovezuje, još od vremena studija u Beogradu šezdesetih godina, jeste negacija umetnosti. Oni su smatrali da sve što rade mora da bude u neku svrhu. Nema tu – lepo je, nije lepo, sviđa mi se, ne sviđa mi se. U knjizi Dizajn za stvarni svet, poznatog američkog dizajnera i predavača Viktora Papaneka, on objašnjava da se najveći broj produkata dizajnira na pogrešan način – padnu mi na pamet oni ruski televizori, okrugli kao jaje… Ili tako neke džidžabidže, ponekad proizvedene na Zapadu… Sve je to ono što Gros naziva laž. U Nemoj zemlji jedna od prvih stvari kad se narod pobuni jeste da počnu da viču „DO-STA LA-ŽI, DO-STA LA-ŽI“… E pa, laž je sveprisutna.

nastavak

Jedan prijatelj me je zavitlavao da je Aca Lukas moj kolega, umetnik. Ja sam odgovorio da je to tačno, mi smo isto, Aca Lukas i ja. I moja koleginica Jelena Karleuša – mi smo isto. Jedino se razlikujemo po tome što će se njihova muzika naći na ringfonu mobilnih telefona, a Nemu zemlju je videlo nekoliko stotina posvećenih posetilaca…

Tvoj projekat („slet–opera„) Nema zemlja zasniva se na rok operi Fabrike radnicima/ Crna metalurgija, koju si zajedno sa Želimirom Žilnikom napisao davne 1971. godine. Kako ste došli na ideju da napravite rok operu, da li ste bili inspirisani mjuziklom Kosa, koji je bio postavljen i u Beogradu, i izvođen u periodu 1969–1973, ili su uticaji dolazili sa druge strane?

Bože sačuvaj! U to vreme sam mislio da je Kosa odvratna. Radovan Hiršl mi je rekao da je, zajedno sa nekom ekipom beogradskih hipika, sreo Ragnija i Radoa – originalne autore mjuzikla, koji su došli na beogradsku premijeru, i zatim su im ponudili šit kakav nikad nisu probali, ovde je to dolazilo direktno iz Avganistana. „Al smo ih naduvali!“ Međutim, čak ni ta grupa beogradskih hipika nije bila na predstavi, već su Ragnija i Radoa sačekali ispred izlaza! Kosa, kao produkt Brodveja, nama mladim zaluđenicima se činila tek kao zašećereni proizvod mejnstrim kulture.

Što se tiče naše rok opere, inicijator čitave ideje zapravo je bio Želimir Žilnik. Bilo je to 1971. godine, ubrzo nakon što sam završio komponovanje za film Karpa Aćimovića Godine Zdravi ljudi za razonodu, za koji sam dobio nagradu za muziku na Festivalu kratkometražnog filma u Beogradu 1971. Film je bio nagrađen i u Oberhauzenu… Ubrzo nakon toga sreo sam Žilnika, koji mi je predložio da radimo scenario za rok operu pod radnim naslovom Crna metalurgija. Za svega par meseci završili smo delo koje ćemo potom nazvati slet-opera Fabrike radnicima. Otkud mu je palo na pamet da sve to radimo, nemam pojma. Mislim da su njegovi motivi bili višak testosterona i energija koju je negde morao da ispolji. Dok smo radili u njegovoj kući, često se dešavalo da ja ostanem da spavam ispod njegovog klavira, a on izađe da istrči dva kilometra! Žilnik je imao burnu biografiju, rođen je u niškom nacističkom logoru Crveni krst 1942. godine, njegova majka je bila u nemačkom zarobljeništvu, koji nije preživela. Iz logora su uspeli da ga izvuku i predaju tetki u Zemun, koji je tada pripadao NDH… Kao mlad je bio omladinski funkcioner, pa se tobože „odmetnuo“ i prešao na drugu stranu, iako ni danas ne znam kojoj strani on uopšte pripada. U jednom intervjuu je rekao da sam ja njegov najbolji prijatelj, a ja ne znam ko je on zapravo… On je usamljena figura, autohtona pojava na našoj sceni. U svakom slučaju, on me je naložio da radimo na projektu Fabrike radnicima, većina tekstova je bila njegova, tek kad njemu nisu išle rime dolazili su delovi u koje su se uklapali moji tekstovi. Muzika je bila moje delo…

Mi smo se pojavili u Ateljeu 212 sa predlogom da rok opera tamo bude postavljena, podelili smo tekstove i note, i emitovali probni snimak pred Mihizom, Jovanom Ćirilovim, Zoranom Radmilovićem, Borkom Pavićević i još nekolicinom ljudi, od kojih su svi bili za, osim Mire Trailović. Verujem da nije bilo jednostavno podržati takvu predstavu 1971, kada se spremao obračun sa hrvatskim Maspokom i srpskim liberalima… Bilo je to turbulentno vreme, ali kad kod nas nije turbulentno vreme? Pošto sam ja anarhista, moj cilj je raspad sistema i bezvlašće (eh, verujem da se baš danas nalazimo blizu ostvarenja tako nečeg)… Mislim da su oni koji su tada čuli Fabrike radnicima rekli da je to „do koske“ i „provokativno“. Ja to nazivam PPP – pamfletsko-plakatska provokacija. Umetnost priznaje provokaciju kao sredstvo izražavanja.

Dakle, do momenta nastanka opere, ja sam se već bavio konceptualnom umetnošću, pisao filmske kritike za list „Index“, zajedno sa Miroslavom Mandićem bio urednik filmskog programa na novosadskoj Tribini mladih, a pre svega toga svirao u beogradskoj grupi The Best Nothing… Vlada Kopicl me je prozvao „renesansnom ličnošću“. Ipak, stalno smo bili u nekom sukobu s državom…

Možeš li da izdvojiš nešto iz rok opere Fabrike radnicima, što je, bez obzira na to kako se to čini današnjoj publici, tada zvučalo krajnje skandalozno?

Možda je dovoljno citirati refren „Ja nikog nemam, samo moju staru majku, Druga Tita i Jovanku, i vlažan stan“… Makavejev je to takođe slušao, i sa slušalicama na glavi nam je pokazao ruke u lisicama: „Ovo je za pet godina zatvora.“

Koliko se verzija ove opere iz 2011. godine, koju si nazvao Nema zemlja, razlikuje od originalne, Fabrike radnicima / Crna metalurgija?

Razlikuje se mnogo. Sad prelazimo na ulogu Slobodana Tišme, Čede Drče i drugih mojih prijatelja konceptualista, s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina dvadesetog veka. Tišma je imao neke vrlo konstruktivne predloge u vezi sa izmenama. Čeda Drča je takođe to preslušao, tako da sam ponešto oduzeo, a dosta sam još i dodao… Na dva ili tri mesta postoji tzv „fau efekat“, efekat izlaženja ili otuđenja iz predstave. Mi pevamo refren u kojem se spominju „krv, znoj i suze“, a zatim se čuje hor koji zapeva u stilu Miše Kovača – „Taaaj drugi što te uzeee, neee ljubi kao ja“. A to znači: hej, ljudi, to što gledate nije za ozbiljno, ja sam samo jedan marksističko–trockistički anarhista maoističke provenijencije. Sada sam citirao seriju „Mućke“, scenu u kojoj Rodni svira u nekom bendu, a Del Boj je kao menadžer i daje im savete tipa „Ovo bi trebalo da ulepšate“, a oni, buntovnici, odgovaraju: „Ne, mi smo marksističko-trockistički anarhisti“, kao skup najgorih ubeđenja koja se mogu zamisliti. Shvatio sam da i sam mogu da se pronađem u toj definiciji. Služba državne bezbednosti me odavno ima na oku, a to znam preko Ane Raković iz umetničke grupe E-KOD, čiji je otac radio u policiji. Njegove kolege iz DB-a su ga jednom upozorile: znaš li ti s kim se druži tvoja ćerka? Sa onim Vraneševićem, koji je anarhista sklon maoizmu! Ja sam tada razmišljao – kako li su smislili tako čudnu definiciju, ne ide to: Mao je staljinista, a anarhisti i liberteni su nešto drugo… A onda, pomislim, pa možda policajci znaju bolje o tome ko smo nego što to mi sami znamo…

Zanimljivo je da si delo kao što je Nema zemlja transponovao u našu realnost iz vremena koje je bilo prilično drugačije. Ili misliš da ipak postoje neke sličnosti?

Ovde je uvek isto. Uvek je na svetu sve jedno te isto. Ničeg novog pod kapom nebeskom! Inače, moje izvođenje Neme zemlje bilo je krajnje elitistički zamišljeno – izveli smo to jednom u Beogradu, i jednom u Novom Sadu, i nikad više. Samo za ljude koji su bili zainteresovani to da vide. Možda je to u skladu sa anarhističkim načelima. Da li je anarhija utopija? Sigurno da jeste. Postoje nekakvi poluanarhisti koji žele da svedu uplitanje države u život ljudi na najmanju moguću meru, ali ni to nije izvodivo. Država će uvek da se trudi da te kinji, muči i da ti otme lovu. Jedan od slogana 1968. bio je „budimo realni, tražimo nemoguće“. A kad pogledaš lidere pobune iz ‘68, vidi se da je i to bilo prevara. Da zanemarimo predvodnike pobune kod nas, ali recimo, Danijel Kon-Bendit danas je u Evropskom parlamentu. Dakle, jedan od ljudi koji su bili sinonim za „crvenu opasnost“ i tako dalje, sada je fini gospodin koji sedi u parlamentu… Jednog dana je na ulicama, iza barikade, a nakon toga evo ga u parlamentu, podiže dnevnice, leti se avionima, stižu droce…

Iako si bio prisutan u različitim medijima i kulturnim tokovima, reklo bi se da je tvoja pozicija nekako off u odnosu na glavnu struju, stoga je tvoj pogled zanimljiv i drukčiji. Recimo, da krenemo od tvojih početaka, u grupi The Best Nothing?

Godine 1962, moja majka je uspela da za mene pronađe „pen frenda“ iz Engleske, sa kojim sam počeo da se dopisujem, Martina Vilisona. On 1962. dolazi na letovanje u Zadar i tu se srećemo, moj otac koji je bio istoričar posavetovao je da mu pokažem Dubrovnik, a zatim autobusom produžimo do naših manastira na Kosovu, pa do fruškogorskih manastira, tako da je mogao da vidi dobar deo zemlje… Kad sam ja krenuo da uzvratim posetu 1963, kao sedamnaestogodišnjak, majka mi kaže da prvo odem da se ošišam, nije red da dođem pred ljude tako dugokos… Bilo je to u vreme kad su se kod nas još nosile kratke „fen kare“ frizure. I tako, ja stižem u Birmingem, i sretnem Martina koji ima kosu preko ušiju! Pita me šta slušam od muzike, ja spomenem Elvisa, Reja Čarlsa, voleo sam i džez, pa i Šedouze… A on kaže – Šedouz, oni zastupaju truli kapitalizam! Moj drug Martin je pripadao Laburističkoj stranci, tzv. „mladim socijalistima“, i poveo me je na antiratne mitinge, gde je znak mira zapravo tada još uvek predstavljao samo znak Komiteta za nuklearno razoružanje, koji su osnovali britanski intelektualci leve orijentacije. Sa tog putovanja vratio sam se sa bedžom, pločom Bitlsa From me to You, i dugačkom kosom! Ja sam se nakon tog leta vratio u školu, a moju dugu kosu niko nije čak ni primećivao, sve dok negde oko Nove godine nije počelo da se i kod nas priča o bitlmaniji. Onda su počeli svi da me vitlaju, i morao sam da se ošišam za maturski pano. Nedugo zatim – kosa je, naravno, porasla i još je duža – upisujem beogradski Arhitektonski fakultet… Ideja je uvek da se pobegne od roditelja, i tako sam stigao u Beograd, gde sam 1964. sreo još dugokosih, sa kojima sam osnovao bend The Best Nothing. Ja sam svirao bas, a u grupi su bili i Zlatko i Ringo, Hrvati iz Bugojna. Inače, Zlatko je bio među najboljim studentima, a tokom protesta 1968. kod Podvožnjaka je bio ranjen u obe noge… To što smo mi svirali, podvlačim, nema veze sa umetnošću, zato što su u to vreme uglavnom bile obrađivane pesme stranih autora. Mi smo se čak zakleli da nećemo na srpskom da snimamo pesme, već samo na engleskom – nije nam se dopadalo kako su recimo Siluete prevodile tekstove. Iako se mora odati priznanje pevaču Zoranu Miščeviću – jednom sam ga nazvao „rok fundamentalistom“. On je uvek pevao te iste pesme – O, Suzi Kju… Mi smo vrlo rano otkrili Kinkse, koji imaju nekakvu socijalnu notu, kao u pesmi Dead End Street ili Alcohol. Dead End Street govori o tome da će ljudi živeti i umreti u ćorsokaku… Svirali smo malo i Boba Dilana, uglavnom, slagali smo vokale nas četvorica, u različitim postavama… Došla mi je u ruke knjiga Vladimira Jankovića Džeta, u kojoj on The Best Nothing opisuje kao bend koji baš ne zna dobro da svira, ali se ekstremnije oblači i ima duže kose, i veći su hipsteri čak i od Silueta… Bilo je to doba u kojem je Vlaja Jovanović, beogradski slikar, koji je takođe bio član jednog benda, delio bombone klincima niže od Cvijićeve ulice da idu za njim i viču: „Vlaja – Mik! Vlaja – Mik!“, što je trebalo da ga uporedi sa Džegerom. A na Trgu Republike, koji je tada služio kao parking, kod Konja, mogli ste da vidite uparkirano čitavo more fića i između njih – statusni simbol, tristać (fijat 1300), čiji je vlasnik bio sin partijskog funkcionera Svetozara Vukmanovića Tempa… Danas sve to zvuči daleko. Na ulici su dovikivali dugokosim mladićima „pederu“, „jesi l’ muško ili žensko“ i tome slično. Prepričavalo se da je Dejan Dunić iz Silueta jednom ušao u tramvaj i začuo nekog od putnika kako kaže: „Duga kosa, kratka pamet, rekao je Njegoš.“ A Dejan je uzvratio: „Marš u pičku materinu, rekao je Henri Miler!“ Šezdesetih, „Večernje novosti“ su imale običaj da na srednjem delu, s leve strane, objave fotografiju razgolićene ženske, doduše sve mnogo skromnije nego danas, uz tekst koji naglašava da je to samo u cilju da se pokaže kako taj truli Zapad izrabljuje, što je razume se znatno uvećavalo tiraž ovih novina. Nakon Gitarijade 1966, ovaj list je, na istom mestu, umesto gole ženske objavio moju fotografiju uz natpis: „Član grupe Najbolje ništa imao je najdužu kosu na Gitarijadi“! Moja majka, inače profesorka strogih nazora, koja je svoje đake redovno ganjala da se podšišaju, preklinjala me je: „Zašto si mi to uradio?“ A ja sam rekao da mi je drago ako sam nju, kao autoritarnu ličnost, makar za trenutak sprečio da maltretira tu jadnu decu. Ona je zatim krenula od trafike do trafike po Novom Sadu, i otkupljivala svaki primerak „Večernjih novosti“ do kojeg je mogla da dođe!

Iako je dobar broj ljudi na ulici mrzeo da vidi dugokose mladiće, ipak su državne strukture bile prilično blagonaklone prema rok muzici, pa čak su i organizovale gostovanja stranih muzičara?

Lemi, legendarni basista i glavni vokal grupe Motorhed, čije je puno ime Jan Frejzer Kilmister, još je 1965. godine, kao dvadesetogodišnjak, bio u Beogradu, svirajući sa bendom Rockin’ Vickers, prvom muzičkom grupom iz Britanije koja je svirala u Jugoslaviji. Oni su bili na prijemu kod Maršala Tita lično, koji im je tom prilikom uručio orden! Kada sam 1983. bio u Londonu, tada novinar lista „Džuboks“ Saša Stojanović upoznao me je sa Lemijem, za kojeg je rekao da mu je Jugoslavija veoma draga. Lemi mi je tada i pokazao orden – rekao mi je da je od Tita tražio nešto za uspomenu, i ovaj je verovatno naredio da im podele nekakvo ordenje, iako ne znam tačno kakvo… Svejedno, mogu da zamislim Lemijevo oduševljenje nastupajući po prvi put iza Gvozdene zavese, gde ga je primio predsednik države lično… To naravno samo govori u prilog pretpostavci da je rokenrol u Jugoslaviji bio podržan sa samog vrha. Ja mislim da je to možda bilo rezultat Titove ambicije da dobije Nobelovu nagradu za mir… Nedavno sam na internetu naleteo na snimak TV Dnevnika iz vremena dočeka nove 1968. godine. Upravo je bio izgrađen pothodnik na Terazijama, i tamo su usnimljeni oduševljeni mladi ljudi koji igraju, verovatno bez muzike, a na snimku je kao pozadina išlo She Loves You od Bitlsa… Dakle, to je prikazano u glavnoj informativnoj emisiji, koju su tada gledali svi, na jedinom TV kanalu. U svakom slučaju, za vreme Tita se znalo šta je to što je bilo preferirano – ozbiljna muzika, nešto malo džeza, rokenrol (ako je moguće što više blizak šlagerima, al može i čist rokenrol), a narodna muzika tamo gde joj je mesto – u kafani. Potpuno se slažem sa Žikom Pavlovićem da je Titovo doba bilo Periklovo doba kulture južnoslovenskih naroda.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih i, nakon povratka u Novi Sad, postao si delom scene konceptualne umetnosti, kao član grupe KOD? U to vreme delovala je grupa mladih umetnika, koji će kasnije obeležiti scenu u različitim umetničkim disciplinama.

Slobodan Tišma, Miroslav Mandić, Branko Andrić Andrla i još nekolicina nas, bili smo mišljenja Less is More, „manje je više“. Verovali smo da je konceptualna umetnost bila pobuna protiv galerijske umetnosti, pobuna protiv komercijalizacije. Konačno, moje okretanje rokenrolu je došlo iz te pobune.

Godine 1984, u Institutu za savremenu umetnost (ICA) u Londonu, održao sam performans „Riding the Horses of San Marco“. Nakon toga mi je prišao direktor Majkl Moris i pitao: „Pa dobro, šta sad?“ Ja kažem: „Ništa, izvršili smo umetnički čin.“ Pita: „A ono?“, trljajući prste kao da broji novac. Shvatio sam: ipak se u svemu tome radi o lovi.

A pogledaj Miroslava Mandića danas, ili Slobodana Tišmu, koji uprkos NIN-ovoj nagradi i dalje živi vrlo jednostavno i skromno. U svojim knjigama Tišma rokenrol ponekad zove „đubretom“. To je vrlo blizu istine. Rokenrol te ponese u nekom momentu života, kao što može da te ponese i bilo šta drugo. U jednom momentu, pre više godina, grupi Laboratorija zvuka zafalile su magnetofonske trake, i moj pokojni brat Bata je nabavio nešto traka iz radija – planirali smo da prethodne zapise sa tih traka izbrišemo na studijskom magnetofonu. Odlučili smo da ipak prvo čujemo šta je na trakama zabeleženo: bilo je to odlično usnimljeno izvođenje Mocartove muzike, studijski kvalitet, milina. Bata mi je tada rekao: „Hajde da mi ovo ipak ne obrišemo. Čuješ li tu muziku – pa to je bre lepo. Ne uznemirava te, ne dodiruje te. A naša muzika – to je neka buka, samo nerviramo ljude…“

U čemu misliš da je bio značaj umetničke grupe KOD?

Bilo bi tačno reći da je taj umetnički kolektiv bio potpuno beznačajan. Tek zahvaljujući Žilniku, koji je tome pridodao političku konotaciju, grupa KOD je dobila na značaju. Inače, ta konceptualna umetnost ti je bre čista dosada (opšti smeh)! Žilnik nas je stalno ganjao da pravimo skandale. Početkom sedamdesetih, u okviru grupe „Januar/Februar“, on nas okupi i smisli akciju u kojoj bi trebalo da na javnom mestu pljunemo na knjigu nacionalne istorije. Ja i još nekolicina umetnika smo zaista pljunuli, a Slobodan Tišma i Slavko Bogdanović to jednostavno nisu mogli… Vrlo brzo nakon toga u TV Dnevniku su se ostrvili na nas kao državne neprijatelje… Pa ipak, mi smo malo nakon toga išli na Bijenale mladih u Pariz, gde smo predstavljali jugoslovensku umetnost. U svakom slučaju, bilo je to haotično vreme, a oni koji su nas najviše cinkarili kod vlasti su bili tzv. „državni umetnici“. Oni su bili ti koji su trčali u Pokrajinski komitet, kao nakon akcije kada smo ispisivali poruke na novčanici od hiljadu dinara, što se smatralo za svetogrđe… Najbitnije u vezi s konceptualnom umetnošću sažima jedna fotografija Slobodana Tišme i Čede Drče, pod nazivom „Nevidljiva umetnost“. Za razliku od mene koji verujem da umetnost uopšte ne postoji, oni smatraju da umetnost postoji, ali da ne može da se vidi.

U svakom slučaju, kako se završilo zajedničko delanje grupacije novosadskih konceptualnih umetnika?

Završilo se kada su neki od nas dospeli zatvora, kao Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović… Ne znam i ne želim da znam ko su bili ljudi koji su nas cinkarili. Stvar je u tome da Služba, bila ona američka, sovjetska, severnokorejska, japanska ili da ne nabrajam dalje, mora sebi da izmisli posao. Ako posla nema, moraju negde da ga nađu!

A naš rad u konceptualnoj umetnosti je trebalo da bude krunisan stvaranjem jedne velike anarhističke komune. Mi smo tad bili svi zarasli u kosu i bradu, Vlada Kopicl je izgledao kao Irinej Bulović… Uglavnom, ekipa stane da planira da kupi kuću u kojoj bi zajedno živeli. Bila je to ideja koju je gurao beskompromisni Miroslav Mandić, koji je planirao da tamo ne bude struje ni tople vode, da se umivamo u potoku, i potpuno odvojimo od svih institucija… Jednom smo išli tako nas nekolicina Fruškogorskom ulicom prema Štrandu, razmatrali smo planove oko kupovine kuće, ali zapravo svima nam je pao kamen sa srca kada je Tišma rekao: „Čujte, ja ne mogu da živim u komuni. Ja sam komformista.“ Nakon toga su se svi razišli na razne strane, a neko je završio i u zatvoru. Miroslav Mandić je proveo devet meseci u zatvoru zbog teksta „Pesma o filmu“, gde je opisao „Scenario za film Josip Broz Tito“ koji glasi jednostavno: „Snimiti fotografiju Josipa Broza Tita u koloru, u jednom kadru, koji traje dva sata. Kamera je statična. Uz natpis ‘Kraj’, spiker kaže: ‘To je bio Josip Broz Tito’.“

A Slavko Bogdanović je odrobijao osam meseci zatvora zbog članka u „Studentu“ o novosadskoj andergraund sceni, u kojem piše da se prijatelji sa Tribine mladih samo badava zaluđuju, kad se sve odluke na kraju ipak donose u sivoj kući na uglu, misleći na Pokrajinski komitet, danas zgradu u kojoj je sedište SPS-a…

Da li je sa tvojim angažmanom s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih povezano i suđenje koje se desilo mnogo kasnije, početkom osamdesetih, kada je navodno izvesni stanovnik Novog Mesta u Sloveniji podneo tužbu zato što je bio uznemiren plakatom Laboratorije zvuka? Na njemu je prikazan goli i trbušasti Vilmoš Kauboj u trku, što je savesnom građaninu zaličilo na aluziju kojom se ismeva drug Tito.

Da. Na saslušanju u Državnoj bezbednosti početkom osamdesetih su me pitali: „Šta ste mislili stihovima iz filma Karpa Aćimovića Godine Zdravi ljudi za razonodu, kada ste pevali o tome da ‘Mi volimo Ruse, a Rusi vole nas / Mi volimo Ruse, u Rusima je spas’“, iako je to bio film koji je nastao čitavih deset godina pre tog saslušanja… Kada je Laboratorija zvuka počela da prodaje puno ploča i stekla veliku popularnost, a mi krenuli da zarađujemo ozbiljan novac, reklo bi se da je neko zaključio da se to dešava odveć van kontrole, pa su želeli malo da saseku. Inače, ja čak nisam ni potpisan na tom plakatu zbog kojeg su me ganjali – to je bio plakat koji je najavljivao koncerte 1982. na tadašnjoj turneji Laboratorije zvuka. Isti plakat je upotrebljen za koncert u „Rokoteci“ na Kalemegdanu, tako da su beogradski zidovi bili dobrano oblepljeni, a na koncertu je bilo pet ili šest hiljada ljudi, i niko nije protestovao. Zatim smo krenuli na turneju po Istri i Sloveniji, koncert u „Uljaniku“ u Puli je prošao skroz OK, a kad smo došli u Rijeku neko nam je javio da milicija skida i cepa naše plakate. Uopšte nam nije bilo jasno zašto se to dešava, ali nam je saopšteno da su otkazani svi planirani koncerti, tako da smo se vratili u Novi Sad. Ko je tu šta potkazivao, bog sveti zna, ali misli se da je to poteklo iz Novog Sada, zato što je dizajner plakata povukao iskaz koji je prethodno mene teretio. Na plakatu postoji samo potpis njegov i autora fotografije. Dizajn je parafraza poznatih fotografija Edvarda Majbridža, nastalih u devetnaestom veku, na kojima su usnimljeni nagi ljudi kako trče, kako bi se predstavile različite faze pokreta, što je u to vreme bilo nešto neviđeno. Mi smo snimili Vilmoša Kauboja (koji je tada nastupao sa nama), u sličnim pozama. Ja sam čak imao razne ideje u vezi sa tim, ali je dizajner rekao da to treba da bude što jednostavnije. On mi je rekao i da su mu iz Državne bezbednosti rekli da treba da za to okrivi Peđu Vraneševića. Dakle, DB je pikirao na mene, drugo ih nije zanimalo. Moj brat Bata, koji je bio prilično apolitičan, jednom je pitao našeg oca zašto je Peđa tako ekstreman u svojim stavovima, a otac je odgovorio da „Bez krajnosti, bez ekstrema /

Ni sredine nema“. U svakom slučaju, bio sam osuđen na 40 dana zatvora, a moj brat i dalje nije mogao da veruje da je zbog tamo nekakve umetnosti, zbog fotografija na kojima je neko tobože prepoznao Tita, moglo da se desi da budem isleđivan… Ne zaboravite da je Lazar Stojanović zbog filma odležao tri godine u zatvoru, a da danas niko više, posmatrajući njegov film, ne može da shvati zašto je robijao? Danas ni taj moj slučaj više ne liči ni na šta, to je prošlo, procurilo kao pesak…

Pre Laboratorije zvuka, ti si bio u još jednom muzičkom projektu, prvom u kojem si sarađivao sa bratom Mladenom – Batom, bila je to grupa Med, koja je funkcionisala u Novom Sadu u periodu 1969–1973.

Postoji i televizijski film pod nazivom Šta je to Med?, koji je po mom scenariju režirao Karpo Aćimović Godina. Ja sam čak kreirao i animaciju za pojedine delove. Grupa je usnimila nekoliko pesama za potrebe novosadskog radija, ali se to nikada nije pojavilo na ploči. Bilo je nekoliko postava ove grupe, čija je muzika oscilirala između akustičarske i električarske. Arsen Dedić mi je kasnije rekao da je zajedno sa Gabi gledao film Šta je to Med? na televiziji, i da mu je izgledalo kao da mi nismo iz Jugoslavije… Pa ipak, u „Politici ekspres“ film je bio kritikovan uz reči „Med je bio gorak“, dok je u „Politici“ na to odgovoreno „Med je ipak sladak“. Naravno, ime grupe je imalo dvostruko značenje, možete da to tumačite kao naziv za pčelinji proizvod, ali i na engleskom kao ludost, posvetu američkom časopisu „Med“ („Mad“). Bend je imao zapažen nastup u Beogradu, na koncertu kod Hajdučke česme, 1972. godine, zajedno sa grupama kao Jutro (buduće Bijelo dugme) i Yu grupa. Svirali smo često sa Siluetama, što je bilo čudno, mi smo imali dosta akustičarskih pesama sa slaganjem glasova, nešto potpuno različito od onoga sto su radile Siluete, pa kad nas publika vidi kako izlazimo sa akustičnim gitarama, najpre su sumnjičavi… Međutim, dobro smo prolazili zato što su moćno zvučale vokalne harmonije – tri muška vokala i jedan ženski (pevačica Branka Ris). Kada je grupa Med prestala da postoji, ja sam nastavio da se bavim muzikom za film i pozorište. Međutim, godine 1978. Novi Sad je bio pozvan da pošalje svoje predstavnike na Opatijski festival, i Anđelko Maletić sa Radio Novog Sada me je pitao: „Imaš li neku pesmu da tamo bude izvedena, što da to leži u fioci?“ I mi smo sa novom grupom, Laboratorija zvuka braće Vranešević, na Opatijskom festivalu izveli Dok vam je još vreme. Pesma kao da je bila ostatak iz vremena seksualne revolucije – „ljubite bez razlike supruge i svastike“… Slične su bile inspiracije i za naš album Telo, iz 1980. godine. Reklo bi se da je publika dobro reagovala na sve to.

Inače, ja sam u to vreme radio i na kreiranju pozorišne muzike, sarađujući sa nekima od najvažnijih reditelja kod nas – Paolo Mađeli, Duško Jovanović, Dejan Mijač, Vida Ognjenović, Mita Đurković – do sada sam sarađivao na stotinak pozorišnih predstava. Neki od tih ljudi, ne svi, ipak su me razočarali… Ostavio sam kosti u tim mračnim teatarskim salama. Kompozitori imaju običaj da dođu na tzv. „progon“, kada se radi proba različitih scena, i zatim se povuku da rade na muzici… Ja sam išao na probe, gledao sve to, učestvovao, osluškivao. Možda to što sam proizveo na kraju nije bila umetnost, ali sam potrošio dobro parče vremena koje mi je dato na ovom svetu. A ako me posluži sreća i zdravlje, na jesen ću iz pozorišnog mraka izvući bar još jednu operu.

Međutim, vratimo se na tvoj performans iz 1984. godine u prestižnom londonskom Institutu savremene umetnosti (ICA), gde si nastupio pet večeri zaredom, što je pravi podvig za nekog ko dolazi iz ovih krajeva.

Performans Uzjahati konje Svetog Marka uključivao je video-rad koji je projektovan na dva velika bima i emitovan na desetak monitora načičkanih na toranj koji simbolizije Tatljinov Spomenik III Internacionali. Pitali su gde je video proizveden (zbog sjajne produkcije) i nakon mog odgovora „na državnoj Televiziji Beograd“, padali su u nesvest. Govorili su mi: „Shvati, čoveče, takav avangardni film nikad ne bi mogao da se snimi na BBC-ju!“ Tada tek otvoreni Channel 4 BBC-ja se zainteresovao i tražio dozvolu da ga emituje. Nakon dva meseca vratili su mi traku sa izvinjenjem i obrazloženjem da je video odveć avangardan čak i za Channel 4!

U publici je, između ostalih, bio Hauard Divoto, osnivač post-pank grupe ‪Magazin. ‬Kao i Bil Dramond, koosnivač avangardne pop grupe KLF, pisac knjige Kako dospeti na Top 10 i jedan od osnivača „K Foundation“ – to je fond za umetnost (nakon raspada KLF-a), možda najpoznatiji po tome što je 1994. spalio milion funti koje su ostale od zarade sa grupom KLF, na brodu-kući na jednom od škotskih ostrva… i likovi slični njima. Bilo je bezbroj novinara, samo tokom jedne večeri dao sam pet intervjua.

Inače, upoznao sam se sa verenicom Igija Popa, koja je videla snimak. Rekla je: „Moram odmah da pozovem Dejvida Bouvija, vas dvojica se morate upoznati.“ Nismo se upoznali.

Saša Stojanović je u „Politici“ napisao u rubrici „Naši u svetu“ članak o uspehu premijere u Londonu, a imao je dogovor sa zagrebačkim „Startom“ da zajedno sa fotografom Branislavom Rašićem Rašom napravi veliku reportažu sa kolor fotografijama u velikom formatu, što su oni učinili i poslali u Zagreb. „Start“ to nije objavio.

Desa Foks, urednica rubrike za video u „New Musical Expressu“, držala je na prvom mestu numeru Red Speedy Beat.

Misliš li da je Laboratorija uspela da nekoj širokoj publici približi nešto od tvojih intimističkih ideja i istraživanja, u okviru različitih medija? Ukoliko bismo zaustavili ljude na ulici, siguran sam da bi većina njih znala za Laboratoriju zvuka, iako ta grupa već dugo ne postoji, ali bi tvoj likovni rad ili rad sa The Best Nothing, Med ili KOD, iako značajni za istoriju ovdašnje kulture, bili poznati samo stručnjacima?

Koncept grupe KOD i eKOD je u svojim manifestima imao upravo to da umetnost nije na prodaju. Možda je samo Miroslav Mandić ostao do kraja dosledan u tome, dok smo svi ostali na razne načine „izdali“. Ono što je popularno (populus – narod, narodnjaci) je i komercijalno. Laboratorija je bila i popularna i komercijalna. Retki su prepoznavali „umetnički“ bekgraund.

Kakav je moj odnos prema Laboratoriji? Ja sam eto učestvovao u nekim prilično zamašnim projektima kao što su rok opere, Laboratorija je bila nešto drugo, ali sam sa njima radio na konceptualnom albumu Telo, koji je takođe odražavao moje svetonazore. The Best Nothing su bili na tragu izvornog mods pokreta šezdesetih, a Laboratorija je objavila singl pod nazivom Mod–deran – i to je bila posveta modsima osamdesetih godina, koji su u to vreme slušali grupu Džem i ska muziku. Dopalo mi se kako su tada Mednes obradili u svom stilu neke klasike kao što je Labudovo jezero od Čajkovskog. Inspirisan time, za drugu stranu singla sam improvizovao poluruski rif u molovima. Smatram da ska ima sličnosti sa srpskom narodnom „dvojkom“ jer je ritmički akcenat kod oba „stila“ na drugoj četvrtini. Hteo sam da iznerviram cenzore a da mi ne mogu ništa. Uzeo sam stihove iz Crven bana, zbirke narodne erotske poezije koju je sakupio Vuk Karadžić – „Idi seko u taj šaš namesti se ko što znaš“ i „Oj, curice mila, hajde da od tebe pravim gajde“. Numeru je krasio izvanredan solo saksofon Molnar Dežea. Dao sam joj naslov „Ska-ka-vac joj zaš’o u rukavac“. Čak je i štampano nekih stotinak singlova sa tom verzijom pesme. Kada je to čuo Siniša Škarica iz Jugotona, rekao je – dodaj još i refren. Ja sam na brzinu okupio grupu i u studiju smo otpevali samo „Skakavac joj zaš’o u rukavac“ kao refren. I tako smo proizveli nešto što će kasnije postati naša najslušanija numera, i do danas najgledanija na You Tube portalu! Cenzori su ćutali – Crven ban je ipak bio deo kulturnog nasleđa kojim se bavila čak i Srpska akademija nauka i umetnosti…

Laboratorija je ostala upamćena i po čitavom nizu slikovitih ličnosti, nemuzičara, koji su se zajedno sa vama pojavljivali na sceni i u video–spotovima. Od Vilmoša Kauboja, do proročice Kleopatre, i bodibildera Petra Čelika… Reklo bi se da u jugoslovenskoj muzici ni pre ni kasnije nije bilo sličnih pokušaja „vodviljskog“ tipa…

Dušicu Ilić aka Kleopatru sam slučajno otkrio dok je pevala u šatri na Novosadskom sajmu – setio sam se reportaže iz zagrebačkog magazina „Start“ o transvestitu iz Bijeljine. I zamolio sam ga (nju) da učestvuje u snimanju video-albuma Nevinost, koji je režirao Bata 1986. Kada sam pravio omot za album Telo, uzeo sam sliku Arnolda Švarcenegera kako drži žensku na jednoj ruci i kolažirao hranu i naše portrete, onako kako izgleda dizajn za album Telo. Bata se uplašio da bi Švarceneger mogao da nas tuži, pa je našao Petra Čelika i u naručje mu utrapio Dinu. Petar Čelik je od tad postao sastavni deo nastupa Laboratorije.

Vilmoša smo sreli u Katoličkoj porti, utrapio sam mu u ruke album Telo i rekao da pročita šta piše na omotu. On je numeru Alkohol, žene… pročitao kao „Alkoholna žena“. Odmah se rodila ideja da nam Vilmoš bude konferansije. Njegova uloga je od konferansijea rapidno rasla do glumačkih zadataka u raznim numerama, naročito u Skakavcu.

Nakon izbijanja afere sa plakatom, koja je najavila kraj Laboratorije zvuka, Bata je, shvativši da je Vilmoš „opasan“ ne samo na plakatu, odlučio da on više ne nastupa sa nama. Slučajno sam Vilmoša sreo u gradu i on me kroz plač pitao: „Zašto ja više ne mogu da nastupam sa vama?“ Rekao sam mu da je to jako komplikovano da mu objasnim, ali da je nama strašno žao i da nastupe s njim pamtimo kao izuzetan period i da ga i dalje volimo. Umro je 1992, u zimu, svi su bili „zauzeti“ pa sam išao i održao mu posmrtni govor. Na sahrani smo bili Cigani i ja, što samo potvrđuje teoriju da je čovekov život po sebi tragedija – glavni junak uvek umire na kraju.

foto: saša rakezić

ANARHISTA SAM, AL’ SAM SREĆAN: Peđa Vranešević u slet-operi »Nema zemlja«

'>

ANARHISTA SAM, AL’ SAM SREĆAN: Peđa Vranešević u slet-operi »Nema zemlja«

ŠEZDESETE: Peđa Vranešević u Večernjim novostima 1966;…

…grupa The Best Nothing

ŠEZDESETE: Peđa Vranešević i Želimir Žilnik 1971. godine foto: privatna arhiva

LABORATORIJA ZVUKA BRAĆE VRANEŠEVIĆ: Predrag i Mladen

OTVORENO PISMO: Novosadski umetnici se obraćaju jugoslovenskoj javnosti 1971.

VILMOŠ KAUBOJ: Studije za sporni plakat 1982.

NOVOSADSKA SCENA: Slobodan Tišma i Peđa Vranešević

foto: saša rakezić