Andrej Nosov: Povezivanje njih kojih nema sa nama

Nagrada za režiju „Ljubomir Muci Draškić“, koju bijenalno dodeljuje glumački žiri u čast velikog reditelja, uručena je Andreju Nosovu za predstavu Njih više nema u produkciji Hartefakta iz Beograda.

Predstava prema tekstu kosovske autorke Doruntine Baše bavi se sudbinom Sadike kojoj su u ratnom raspadu zemlje pobili porodicu i koja negde u egzilu, sama u svom neprebolu proslavlja rođendan kome, u njenim mislima, prisustvuju svi njeni. U predstavi glume Mirjana Karanović, Svetozar Cvetković i Alban Ukaj.

Foto: Nebojša Babić

“Kroz ovu predstavu, gde je tehnika uspela da sjajno posluži umetničkom činu, kroz potresnu priču, bez trunke otužne patetike, kroz odjeke smeha, šale, humora i pesme iz punoće nekadašnjeg života, koji više ne postoji, reditelj i glumci nas vode do čiste i duboke katarze, u kojoj se, kao gledaoci, suočavamo sa sobom. Tako se u nama budi ono najbolje ljudsko i tako se pročišćavamo”, naveo je žiri.

Ona nikog ne vređa

Publika i kritika ističu da u predstavi, iako priča o žrtvama Srebrenice, nema patetike, da ona nikog ne vređa i nije ni na čijoj strani,  kao i da u njoj nema politike kakva bi se očekivala od predstave koja ispituje zločin. Kako se to radi?

Andrej Nosov kaže da „nije stvar uvrede, ili strane. Predstava je jasno na strani žrtava, jer iz moje perspektive – imate odgovorne za konkretan zločin i one koji su žrtve. Tu smo mi jasni. Možda smo u tom strahu od odgovornosti, zaboravili da i sami imamo prilike da se odredimo prema stvarima. Danas je sve dostupno i tu je na dva klika, onda možemo reći da je do nas, baš individualno, ako i dalje ne razumemo ili ne želimo da znamo.“

„S druge strane, mi smo pravili predstavu o jednoj konkretnoj osobi i onim ljudima koje je ona izgubila ili je mogla izgubiti kroz taj rat, ili i onima koje nikada nije dobila jer se taj rat dogodio. Zanimalo nas je kako možemo da mislimo o životima onih koji se nikada nisu rodili, kao direktne posledice tog rata. Upravo tih ljudi nema, onih generacija koje su mogle stasati i biti tu, naši sugrađani i savremenici. Nismo se bavili krivicom, već pokušajem da razumemo intimni svet preživljavanja. Tražili smo zajedničke tačke koje mogu da povežu njih kojih nema, sa nama tu i sada u toku igranja te predstave.“

Glasovi milih i dragih

Posebnu ulogu u predstavi, po nekima i ravnopravnu sa glavnom, ima audio snimak glasova milih i dragih u sećanju, u glavi Sadike, koje čuje svaki gledalac. Predstavom se kaže da je sećanje čuvar zaborava, što u situaciji kad se u društvu kultura sećanja na poslednji rat namerno ne neguje, ima posebnu dimenziju.

Andrej Nosov kaže da je upotreba tehnologije u predstavi „pomogla da zamišljamo, i da kao publika budemo angažovani na drugačiji način. Često tokom ovih izvedbi predstave ljudi počnu da pomeraju slušalice, nadajući se da su im one višak. Onda čuju tisinu. Ta tišina strašno boli. Ona plaši, čak i kad je samo tako kratka dok se slušalice ne vrate, pa čujete drugu stranu. I to je samo jedan od utisaka, a sa druge strane sve ovo bi bilo nemoguće bez izvanrednog autorskog tima, bez glumaca, bez ljudi iz Hartefakta. Svi mi zajedno odgovarali smo na pitanje kako da progovorimo o temi na najbolji mogući način.“

Oni koji žive bez njih

U predstavi Andreja Nosova, kao uostalom i u životu, osim ubijenih, žrtve su i oni koji ostanu da žive bez njih. Poput glavne junakinje drame Doruntine Baše, Sadike.

Foto: Nebojša Babić

„Tu negde, diljem Evrope žive junakinje poput Sadike, i dalje čekaju istinu. I odlaze, prirodnim putem a da je nisu u potpunosti dočekale. Mislim da smo njima najviše dužni. Taj dug se ogleda u odnosu koji kao društva imamo prema žrtvama i prema odgovornosti.“

Doruntina Baša je fantastična dramska autorka, kaže Andrej Nosov „bez koje cela ova fikcija ne bi bila moguća. Ne samo zato što je ona spisateljica koja se dominantno upravo bavi perspektivom ljudi koji su izgubili u ratu (njena drama Prst se uspešno igra skoro trinaest godina u Hartefaktu), već i zato što donosi drugačiji pogled, u odnosu na našu sredinu. Nije nam samo potrebno ogledalo, ili selfi. Mnogo je važno da vidimo i znamo kako nas drugi vide, bez da se nužno samo branimo od tog stava. I najvažnije, zaista je grozno da još uvek ne možemo, kao društva da obezbedimo bar taj minimum da istinom o sudbini nestalih probamo da vratimo delić dostojanstva onima kojih više nema.“

Broj žrtava se zna

U predstavi, i to jedna od njenih poruka, broj žrtava nije važan. A u stvarnosti,  još uvek nije obelodanjen.

„Broj žrtava se zna. On nije više nepoznanica, ali se nažalost još uvek nije desilo to međusobno priznanje. Za perspektivu sagledavanja jugoslovenskih ratova, i za neke pravne i formalne analize, te brojke jesu važne“, kaže Andrej Nosov.

Objašnjava da je autore i učesnike predstave „zanimalo kako brojevi i sve te analize pomeraju težište sa obične ljudske priče o preživljavanju pojedinca sa posledicama strašnih zločina. S time, čini mi se, najveći broj ljudi može da se poveže i da razume poziciju preživelih. Iza svakog od tih brojeva kriju se ljudi, od krvi mesa, sa sestrama, braćom, sa planovima, idejama i tako dalje. Zaboravili smo da kada govorimo o tom ratu, još uvek hiljade članova porodica čeka informacije ili traga za ostacima tela ubijenih“

„Nije priča o ratu samo pitanje stava o tome šta se dogodilo ili straha da se taj stav izgovori, već i pitanje izgradnje društva, odnosno mogućnosti naše zajednice da razume sopstvene greške. Imali smo guranje pod tepih iz raznih drugih ratova, pa je sve to bilo povod za sejanje mržnje početkom devedesetih.“

I mrtvi su povod deljenju

Aktuelna vlast  traži da se izjašnjavamo o žrtvama: da li je u Srebrenici bio genocid ili nije. Pa ako neko misli suprotno od propisanog, onda je izdajnik. Sve nam je povod za deljenje, pa i mrtvi.

Foto: Nebojša Babić

O tome Nosov kaže da je „postalo potpuno normalno da čim postavite pitanje neke odgovornosti, odmah budete proglašeni za izdajnika na ovim našim prostorima. Navijačka kultura, etiketiranje i lako odbacivanje druge strane deo su našeg folklora i to je po mom mišljenju jako pogrešno. Crno ili belo i onda ide prebrojavanje. A razlike u mišljenjima čuvamo za srdite razgovore i nadmudrivanje sa (ne)prijateljima koje su nekad zaista besmislene. To je bežanje od suštine, od odgovornosti i od razumevanja kako će izgledati taj naš život u budućnosti. I još dodatno, to sakrivanje iza tastature neke društvene mreže gde danas zaista možete da napišete šta hoćete, pa se junačite na slabijem, tuđem i onom za koga smatrate da je kriv za sve vaše nedaće“.

„Brine, baš brine ta snažna potreba za podelama, koja zapravo samo služi zamagljivanju odgovornosti. Ova predstava glasno, baš glasno poziva na slušanje. Sve je u njoj posvećeno slušanju drugog, i to je mislim ono što nam je bas potrebno.“

Baš ništa

Šta će se desiti ako se nekome ne dopadne predstava o Srebrenici? Andrej Nosov kaže:

„Baš ništa. Ljubazno ćemo nastaviti da postojimo, uprkos razlikama. Važno je da imamo stav koji je formiran na osnovu iskustva i prave informacije.“