Monika Beluči nadmašila je Pinkija, u dva dana videla je dvojicu vođa, umalo ne rekoh vojskovođa, bila je na audijenciji kod Dodika, samo što je prešla Drinu, reku poznatu po istoimenom maršu mira koji će Ujedinjene nacije možda uzeti za svoju himnu, eto umetnice već u društvu Dačića, znam vas sa Jutjuba, vi pevate ‘Miracolo a Sarajevo’, zar ne?!
Za nas koji po službenoj dužnosti bistrimo politiku slavna gošća iz nekad susedne Italije potvrdila je promene u našem sistemu vladavine: susret dive sa Tomislavom Nikolićem govorio bi i jamčio da predsednički sistem još živi, kano u vreme ja-kao-predsednika Tadića. Koji se sreo sa De Nirom, pa je primio Pirata sa Kariba! Potonji je, gle, baš kao i Moni, bio gost g. Kusturice na njegovome ekološkom lenu. Ni domaćinu ni g. Depu na pamet nije palo da navrate kod predsednika Vlade (bilo je doduše vreme za podnevnu dremku nakon naporne telefonske sednice), niti da ga tad povedu na Mokru goru!
Da je sinjora Beluči zahtevala susret sa predsednikom Republike, potonji bi se za taj dan izvinio patrijarhu i Andrićev venac bio bi osveštan lepotom, gošća bi osetila već zaboravljeni miris netom ispržene kafe, a, to vam je iz kancelarije moje supruge Dragice, bavi se humanitarnim radom, niste znali, donela je naš stari rešo iz Kragujevca, to je za nju kao za mene rakijski kazan, nećemo da zaboravimo naše korene iako smo zasluženo, voljom našeg naroda, voljom manjinskih naroda, uz simpatije velikih sila, sada evo u prilici da ugostimo nekog tako lepog i slavnog kao što ste vi! Nisam gledao vaše filmove jer sam narodni poslanik dvadeset dve godine, Tito i Staljin mogli su komotno da žive kao filmski kritičari, Skupština traži celog čoveka, ali ću sad odgledati i vaše prethodne filmove i ovaj budući u kome treba da Anđelini Džoli pokažete ko su zapravo Srbi, ne znam scenario, ali ako budete igrali i pripadnicu nesrpskog življa, srpski vojnici štitiće vas kao rođenu sestru od pohotljivosti muškadije pod komandom Tute Naletilića i šta ti ja znam…
Ali ne!
Predsedniku Republike pripade istorija, sahranjivanje pripadnika dinastija, pokroviteljstvo nad veličanstvenom proslavom veličanstvenog Milanskog edikta, premijer te peva u Sava centru sa Anom Bekutom i Vesnom Zmijanac te čavrlja sa Monikom Beluči, o čemu u sumornome zdanju Fakulteta političkih nauka kao student generacije nije smeo ni da sanja: „Primite kopiju ‘Belog anđela’, izdata je u ograničenom tiražu, tri su primerka predata ruskom predsedniku, kopija koja se našla na čekovima jedne banke povučena je nakon sudske presude, četvrti otisak evo ide u vaše lepe ruke, neka vas čuva dok ste na snimanju, ali i u vaše slobodno vreme…“ – „Grazie mille, ako vas službeni put nanese u Italiju, to jest ako vaša vlada opravi svoj avion – obavezno se javite ili prosto svratite do nas, nemojte da o vašoj poseti čujem samo iz medija!“
&
Novaku Đokoviću dodeljena je nacionalna penzija, stan i premija za životno delo! Vekovna nepravda prema našem najuspešnijem sportisti svih vremena barem je unekoliko ublažena; za nemerljivi doprinos u propagiranju dečijeg sporta g. Noletu namenjeno je 389.934.845 dinara, u porodičnoj arhivi sačuvani su snimci gde se svetski broj jedan u svojstvu tada budućeg učenika prvog razreda zariče da će osvojiti Vimbldon, hiljade ambicioznih roditelja upisale su svoj porod u školu tenisa, triput nedeljno voze decu na trening, upravitelji škola poručuju šljaku levo i desno, pletu se teniske mreže… Odlučeno je da se nacionalna penzija prvom reketu vasione isplati đuture: od njegove pete godine, kad se latio reketa, do njegove stote godine, s tim što će u slučaju još dublje dugovečnosti koju šampionu svako želi država nastaviti da mu plaća svakog desetog u mesecu.
Stan od 1300 kvadrata, penziju i dečji dodatak dobitnik je odmah poklonio Svetoj materi, imam i stan i pare, dodaću ja pet miliona evra i dva stana – zar nije sevap dati onome ko oskudeva, jede u mraku i mnogi komad hleba suzom topi! Patrijarh je, izvinivši se prisutnom predsedniku Republike zbog pauze u razmenjivanju vizija i saveta, poslao SMS članovima Sinoda, i gle, odlučeno je da se poklon, uz zahvalnost i blagoslov rabu Đokoviću, prosledi Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Crkva, slava Bogu, ima i više no što joj treba, barem sto godina nikome ništa nije dala, nek za SANU lepši dani svanu, te Crkva dodade osamdeset hektara pod vinogradima i silne hrastove šume, avaj, SANU je samokritički kazala kako nema društvo od nje nikakove vajde, a da su njeni članovi finansijski zbrinuti, svemu dosad nakupljenom akademici će dometnuti po jednu mesečnu apanažu i neka sve to pripadne policiji, neka se ova osavremeni da ruši divlju gradnju po Svetoj zemlji… Policija pak ne htede da se primi poklona, šta dobijemo iz budžeta dobijemo, oskudica nas čini čvršćim, neka novac, stanovi, vinogradi i dubrave pripadnu vojnoj industriji: isto kao Novak na šljaci, travi i betonu, i naše fabrike pronose slavu srpskog oružja i džebane među narodima koji još nisu dospeli na naš nivo razvitka (tj. diplomatije), nego probleme još rešavaju putem krvoprolića; fabrike oružja ni da čuju za milodar, mi smo uz klađevinu i Parking-servis jedina privredna grana, evo, prilažemo desetinu naše lanjske zarade! Te ti se novac uvećan i oplemenjen fino vratio u budžet, zajedno sa nekretninama, odakle biće trošen na najugroženije, a javnost ništa nije ni znala.
E, pa sad zna!
