Jeste li već čuli da… je novi direktor Sterijinog pozorja, veliki rodoljubac i nešto manji pesnik Selimir Radulović, razjurio redakciju odličnog pozorišnog časopisa Scena? Tačnije, redakcija se sama povukla kada je neopozivo shvatila da joj neće biti omogućeno da normalno radi zbog kojekakvih pritisaka glede sadržaja časopisa i personalnog sastava redakcije. Stvar je, jasno vam je, deo fenomena znatno šireg od „usko stručne“ teatrološke tematike, i tiče se „novog“ kulturalno-intelektualnog ambijenta sve više „orbanizovane“ (po mađarskom desničarskom premijeru Viktoru Orbanu) postdemokratske Srbije, pa je otuda i sasvim razumljivo i opravdano privukla nešto medijske pažnje i izvan „geta kulturnih rubrika“. Samo što, avaj, neki rekao bih važni aspekti ovog „skandala“ nisu razmatrani, bar ne javno, a rekao bih da nisu tako nezanimljivi…
Za bolje uvođenje u priču opteretiću vas izvodom iz, što bi rekla Katja Man, „mojih nenapisanih memoara“. Elem, proleće je prošle godine, a ja živim u Srbiji… Nedelja veče, u beogradskom Domu omladine odigrava se, hm, ajmo reći performans (izvođenje? recitacija?) Oni žive, autorsko-izvođačko delo dvoje mladih i afirmisanih dramskih pisaca, Maje Pelević i Milana Markovića. Neko me zove da dođem na predstavu, ali ne mogu jer sam u isto vreme gost u Utisku nedelje, gde ću već uspeti da se posvađam s nekim oko predstojećih izbora. Ne sećam se više s kim, ali nije ni važno: lista je ionako impresivna…
Posle se, međutim, oko tog dramoletića nadiglo dosta (unisono odobravajuće – ne pamtim nijedan otvoreno kritički komentar) prašine po beogradskoj kulturnjačko-intelektualno-medijskoj sceni, da ne rečem po fensi-šmensi čaršijici što se sva pruža otprilike od gornjeg Dorćola do prednjeg Vračara. O čemu se, dakle, radilo? Dramaturški je dvojac izveo nekovrsnu „gerilsku akciju“ paralelnog upisivanja u sve moguće političke partije ne bi li „eksperimentalno“ dokazao kako su sve podjednako besmislene, glupave, tričave i nikakve (a što se savršeno uklapalo u mejnstrim raspoloženje pretežnog dela „građanske čaršije“). U tu je svrhu svim partijama kao predlog programa kulturne politike bio podvaljen i nekakav potpuno bezvezan i sporedan citat iz propagandističkog opusa Jozefa Gebelsa, a kako ga niko od nesrećnih stranačkih aparatčika s kojima je Dvojac kontaktirao, zamislite, nije prepoznao (i kriknuo užasnut do neba: „uh, pa to je Gebels, bre! Iš, sotone nacističke!“), to je imalo poslužiti kao neoboriv dokaz kako su sve te partije, sestro moja slatka, zapravo iste, i pošteno čeljade treba da ih se kloni. Javno izvođenje Oni žive bilo je, dakle, javno razmatranje tog njihovog paranormalnog iskustva. Ako niste bili u Domu omladine ništa zato: komad je posle objavljen u celini i celosti, a lako ćete ga naći i na internetu.
Bila je to, dakle, kojih par nedeljica takoreći „glavna stvar“, i bilo je vrlo pomodno ispuštati zvukove očaranosti tim „svetlim primerom kulturnog aktivizma“ kojim „mladi angažovani autori“ pogodite šta: „razobličavaju našu partokratiju“, ili tako već nešto. A posle je bilo… što je bilo posle.
Dobro, zašto sada pišem o lanjskom snegu tog primenjenog dramolikog štivceta? Eh, pa zato što su i Maja Pelević i Milan Marković bili do pre neki dan u uredništvu Scene, baš onom koje je rodoljubni Selimir R. razjurio na buljuke. I koje je uredništvo sada s pravom iznenadjeno & uvredjeno…
Znam da će neko u ovom mom podsećanju videti iskre zluradosti, ali to je sasvim pogrešan trag. Scena je bila u poslednjih desetak godina jedan od retkih vrhova ukupne naše (pretežno jadne, i sve jadnije) kulturne periodike, i za njom treba iskreno žaliti („patriotsko“ rukovodstvo već je formiralo novu redakciju, pretežno od totalnih anonimusa nepoznatog intelektualnog porekla, uz ponekog večitog pikzibnera a la Jug „Konstantin“ Radivojević). Nema baš ničega „dobrog“ u ovakvom raspletu i nema mesta nikakvoj zluradosti ni utukovanju: samo osećanju beznađa i poniženosti, tako nam dobro poznatom iz ranih devedesetih kada su „ovlašćene patriote“ isto ovako jurišnički preuzimale i „ćirilizovale“ sav javni, a napose kulturni prostor.
Dvadeset godina kasnije – eto i reprize. Ah, a bilo je tako lako i seksi praviti performanse i glumiti vaskoliki radikalizam „držanja iznad situacije“ u prestoničkom Domu omladine (nego, ček’ da se i ovde promeni gradska vlast, pa nećete moći u Dom omladine ni kao gledaoci kad ga zaposedne neki Tomin jurodivi delija!) i blazirano mantrati o tome kako su „svi isti“ – sve dok ne dođe onaj što je gle „istiji“ da vas najuri… Nadobudni ćušpajz od citata iz Gebelsa s tim nema baš nikakve veze, samo što se niko nije našao da mlađanom duetu na vreme kaže koliko im je ta veštački i usiljeno „subverzivna“ dosetka banalna i preglupa.
Organizovana glupost ponovo je u Srbiji u marširajućem nadiranju i protiv nje ni mnogo bolje dosetke neće vam pomoći. Ničega tu smešnog više nema. Ipak, ako vam je još do smeha: znate li šta je meni najsmešnije? E pa, baš to što mučeni Selimir neće valjda nikada ni saznati da za to što je uopšte došao tu gde je ima bar maleckim delom da zahvali i ovim dvoma beogradskim Progresivnim Intelektualcima… I tako im on sad vraća, huncut jedan, dabili huncut najobičniji nezahvalni?!
