Zamislite ovo: petnaestogodišnji D.M. iz Pančeva obavio je operaciju na slepom crevom svom godinu dana starijem drugu na osnovu uputstva sa interneta koristeći mamin kuhinjski pribor i tatine motorcangle. Na svaka dva minuta slao je tviterom poruke o tome šta radi i na isti način primao savete o narednim zahvatima. Za nepun sat vremena, koliko je operacija trajala, dobio je novih pet hiljada pratilaca koji su ga bodrili i zahtevali da D.M. bude sledeći ministar zdravlja ili makar direktor pančevačke bolnice, jer je sasvim sigurno operaciju obavio bolje od bilo kog hirurga. U tu bolnicu je naknadno prevezen pomenuti komšija i lekari se još bore za njegov život, što je nebitno za ovu priču o neverovatnim mogućnostima tviteraša.
Ne znam da li vam zvučim sarkastično, ali nisam imao takvu nameru. Na to su me naterali komentari o tviterašima koji javnost obaveštavaju „bolje, brže i poštenije od novinara“, a najgori od svih su mi tekstovi u štampi, koje pišu moje kolege, koji instant izveštače uzdižu u nebesa, na sopstveni, ali i moj račun. Svako ko se dohvati kompjutera ili mobilnog telefona i ima pritom Tviter nalog, namah postaje Pulicera vredan reporter. Zaman godine iskustva (pa i godine života), obrazovanje, vekovima formirane profesionalne i etičke norme, uređivačka politika, sve pada u vodu pred 140 karaktera odaslatih „u pravo vreme i bez cenzure“.
„Suđenja idu mnogo brže od kada smo ukinuli advokate“, citat je iz drugog dela filma Povratak u budućnost, gde glavni junak biva osuđen na robiju samo dan nakon navodnog prekršaja. Samo što je taj film komedija, a ovo je realnost i mnogi stvarno veruju da su novinari samo nepotrebni posrednici između informacije i javnosti, preplašeni, skloni svakom negativnom uticaju i uglavnom nesposobni. Zato je tu Tviter koji između nas i realnog života pravi najkraći mogući spoj.
Ja, inače, obožavam Tviter i smatram ga izuzetno korisnim za svakoga, posebno za novinare. Tviter vam pruža sjajnu mogućnost da događaje vidite očima drugih ljudi i da na osnovu toga stvorite neku svoju sliku. Posao novinara je, inače, da te sirove informacije, često opterećene predrasudama i ličnim komentarima, stavi u kontekst, preradi i da od njih napravi nešto što se servira javnosti, spremno za upotrebu. Kao pasterizovano mleko ili meso overeno pečatom veterinara. Može i bez toga, samo ste malo izloženiji salmoneli i ešerihiji koli. Promakne nešto od toga i inspektorima, ali da li zbog toga treba ukidati te službe ili tvrditi da su postale višak?
Imao sam burnu raspravu sa nekim tviterašima na ovu temu i malo je reći da ih nisam ubedio. Što i nije tako strašno, niko vam ne može zabraniti da samostalno odete u šumu na branje pečurki, mada posledice mogu da budu katastrofalne, naročito ako ubeđujete i druge da jedu to što ste nabrali.
Mogao bih nadugo o Tviteru i o tome kako menja medijsku sliku sveta u dobrom pravcu i na koje ga sve načine i klasični mediji koriste, ali suština je u tome da nepoznavanje tehnologije i medija ne bi smelo da nas vodi u praznoverje, a to se najčešće dešava.
Ili je možda stvarno došlo vreme da se Milan Tarot preimenuje u Milana Tvitera i da mu onda sve verujemo?
