Tast

Još jedna muška funkcija. Kad vam ćerka nabavi zeta, postajete tast (punac).

Uobičajena predrasuda kaže da očevi ženske dece pokazuju izvesnu preteranu brigu koja se graniči s ljubomorom: nijedan im nije dobar za njihovu princezu, mangupi im kvare dete i već takve gluposti. U najvećem broju slučajeva tast i zet će se uskoro složiti. Ako je mangup pametan, on će istovremeno muvati curu, taštu (o tome je ovde već bilo reči) i tasta. Tašta zahteva određeni trud, kao i cura (ali manje); tast je relativno jednostavan za uvlačenje pod kožu. Laskajte mu da kako dobro izgleda za svoje godine; pokažite zanimanje za njegov hobi, o kome ionako niko u kući neće s njim da priča jer im ide na živce, pa makar to bio i fudbal. Budite ljubazni s njim jer je često jedino muško u kući i željan je druženja. Pustite ga, na primer, da brže i duže pliva od vas, nije teško, ali mu znači; jedan takav je bio toliko srećan zbog toga da mi je kasnije davao da vozim njegov opako luksuzan auto kad hoću. Nisam auto ni ogrebao, još manje čuknuo, a još sam vodio računa i o gorivu, ulju i već tome. To ga je kupilo definitivno.

Ako podržite tasta u aktivnostima na koje se njegova ženska čeljad mršte – pobedili ste i stekli saveznika, sigurno do razvoda ili groba, šta pre dođe. Gubite od njega na kartama, ništa vas ne košta. Pitajte ga za savete, „kao muškarac muškarca“, znate već. Pazite, međutim, da ne date na taštu, kakva god ona nepodnošljiva gadura bila; tako ćete ispasti još i gospodin. Kad on počne da je olajava, složite hladnu facu i udarite u opšta mesta tipa „pa nije baš tako loša, ima ona i svojih dobrih strana“ itd., pa makar bili prisiljeni na banalnosti tipa „takav je život, šta da se radi…“. Tastu treba ugoditi i kad je malo čudan. Imao sam jednog koji je uživao da po kući puca iz velikog revolvera koji sam ja posle čistio, što mu se dopalo.

Sa tastom (i taštom!) valja beskompromisno ostati na „Vi“. Neka vas on slobodno tika, mlađi ste ionako i šta sad, ali ne nasedajte na preteranu familijarizaciju. Sve dok ste na „Vi“, ostajete lepo vaspitan mlad čovek i gospodin.

Ni po koju cenu nemojte pristati da tasta zovete „tata“ ili taštu „mama“! To je ponižavajuće i od vas čini pizduna, mekušca i uopšte pičkicu. Jednom sam se našalio s mojim zetom, dok je još bio nov u porodici, pa sam mu mrtav-ladan rekao da sada, kad sam ga upoznao i kad mi se dopao, može slobodno da me zove „tata“. Dečko se smrzao, ali smo se mi ostali od srca nasmejali, pa je shvatio da je o zezanju reč.

Upoznavši razne što tastove, što očeve mojih devojaka, bilo mi je lakše da i sam tastom postanem. Na momke i muževe mojih kćeri nikada nisam imao primedbu, sve i kad je tome bilo mesta. Njen je, nije moj; odrasla je i pametna je, pa neka vidi sama. Niti sam momcima i zetovima pokušavao da držim stranu kad cure reše da ih ostave. Jedan je bio munđos, mada simpatičan; nije mi ga posle bilo mnogo žao. Drugi je bio smotanko iz dobre kuće, dobar, ali previše slab za moju zmijurinu i donekle zbunjen. Vodio sam ga tako jednom na večeru (u Londonu) i naručim sebi krvavu goveđu šnicletinu, a on se zabrine zbog ludih krava koje su tada bile u modi. Jedva sam mu objasnio dve stvari: da se ta bolest javlja posle dvadesetak godina (kad je, što se mene tiče, svejedno) i da nema te krave koja je luđa od mene.

Mislim da sam dobar tast i otac ženske dece. Momci (i kasnije muževi) ubrzo prestaju da se skanjeraju, foliraju i prave fini: počnemo prvo da cirkamo zajedno (dok se moja i njegova mršte); kad mi smotaju i ponude prvi džoint, znam da sam pobedio. To bi se danas korporativnim rečnikom zvalo team building, ako se ne varam. Kad se tako napravi tim tast–zet, to je jako dobro za porodične odnose i za oba braka – pa koliko potraje…

Drastični slučaj opisan je u onom vicu: sretnu se tast i zet, svako sa svoje strane ulice, i nastaje neverbalna komunikacija. Tast podigne desnu ruku do ramena i pod pravim uglom ispruži dlan; zet uradi to sa obe ruke. Prevod: je li zmija kod kuće, glasi pitanje; obe zmije su kod kuće, glasi odgovor. Naravno da ženski deo tog porodičnog četvorolista ubrzo skuži o čemu je reč i otkrije paklenu zaveru. Onda nastupa zvocanje: eto, držite stranu jedan drugome protiv nas dve; našao lonac poklopac, našla krpa zakrpu itd. Njih dvojica se kunu da oni njih najviše vole i poštuju. Na kraju krajeva, i to se ispegla: sve i ako je zavera, nije strašna.

U snajke se još ne razumem.