Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Naš medijski štreberaj slepo se drži dogme o obaveznoj sveopštoj privatizaciji medija kao inherentno "dobroj" opciji, mada ju je stvarnost ubedljivo demantovala
Daj štreberima i najbolju stvar na svetu i znaj da će naći načina da je upropaste. Kako to, zašto to? Pa, biće da je to otuda što štreber po naturi svoje naravi svemu pristupa „mehanicistički“: on bi jako rado da razbije sat da vidi „kako ovaj radi“, ne shvatajući da je tako em uništio sat – a drugi nema – em nije shvatio nešto možda mnogo važnije u vezi s njim od rasporeda onih oprugica. Na primer: zašto su ljudima uopšte potrebni satovi?
Tako vam je i s medijima, onim elektronskim: odrastali smo, mi sad već pomatori, u društvu u kojem je skoro sve, a mediji ponajviše, bilo u državnom ili „društvenom“ vlasništvu jer, bože moj, nećeš valjda tako osetljivu alatku pustiti u ruke Privatnim Licima, pa da onda kojekakvi elementi Rovare u njima bez prave društvene kontrole?! Je li to sveopšte državno tj. režimsko dušebrižništvo valjalo? Naravno da nije, ali živeli smo u diktaturi („proleterijata“ dakako) pa se tome nije imalo ni čuditi. Posle su došle medijski konfuzne i divlje Miloševićeve devedesete, a nakon njih – demokratija, bato! A otkad je demokratija zavladala, kanda se više medija s kakvim-takvim sadržinskim nivoom i smislom ugasilo nego što je novih nastanulo. Ovo naročito važi za radio i TV stanice.
Kako je došlo do ovog naizgled neprirodnog fenomena? Rekoh već: zato što su štreberi preuzeli stvar. Naime štreberi su negde načuli – na nekom Kratkom Kursu kanda, gde su inače uglavnom dremuckali i razmišljali kako će da potroše dnevnice – da su u toj, kakoseonozvaše, demokratiji, i onom, kakoseonozvaše, kapitalizmu „svi mediji privatni“ pa da onda tako valja da bude i u našem malom svračijem zakutku. Na kraju su, doduše, nevoljko pristali da taj prokleti „javni servis“ zvan RTS ipak mora da bude izuzetak, a onda još nevoljnije da u paketu s njim ide i RTV kad već imamo tu prokletu Vojvodinu koja voli da umišlja da je nešto autonomna. Ali – tu spisak ima i da se završi! Sve drugo ima da bidne privatno, jer – tako je u Jevropi kojoj Svi Mi težimo! A Udruženi Štreberi su legitimna avangarda našeg evropejstva, ne?
Zašto sve ovo pišem? Zato što je Srbija već puna RTV stanica koje su prvo privatizovane, onda srozane i na kraju uništene i ugašene. A kao lek za takvu pošast sada nam se predlaže još više istog: pred usvajanjem je zakon koji će dokinuti i samu mogućnost regionalnih i lokalnih javnih servisa. Bune se protiv toga u Pančevu, Subotici, Kragujevcu, Nišu, ali – mrka kapa. Štreberi su rešili da isteraju svoje.
Da se razumemo: nije mene najedared napao virus boljševizma i nemam baš ništa protiv privatnih RTV stanica i slobodne tržišne borbe. Da je „socijalizam“, pa i onaj medijski, valjao ne bi onako prolupao i propao. Neka, na primer, u Pančevu bude 5 ili 10 privatnih radija ako za to ima interesovanja, ali neka brate mili opstane i Radio Pančevo u svojoj informativnoj, kulturnoj, edukativnoj i kvalitetno zabavnoj funkciji! Ali zašto, druže Pančiću, to isto ne bi radio taj (na primer) Radio Pančevo i ubuduće, ali u privatnom vlasništvu? Eh, zašto… Možda je neko negde 2001. još i mogao da veruje da će neki Žika ili Laza kao gazda raditi to isto samo bolje, ali 2013, sedeći na groblju srpskog RTV etra, znamo da neće, naprotiv. Valjda je normalno da ljudi nešto uče iz iskustva?
Ipak, ključna je u ovoj priči temeljna štreberska laž: „činjenice“ na koje se oni pozivaju naprosto ne postoje. Uđite, recimo, na sajt BBC i pogledajte koliko samo BBC ima regionalnih radija širom Britanije: evo sam ih izbrojao četrdeset i šest baziranih izvan Londona! I zamislite, sve je to „državno“ ili „javno“… Ma, da nije možda tovarišč Brežnjev – ili sam hazjajin Staljin! – vaskrsao i zavladao Britanijom?! Sasvim ozbiljno, isti je slučaj i sa mrežom regionalnih stanica koju ima Radio France u Francuskoj itd.
Šta sve ovo znači? Da imamo posla s kombinacijom fensi štreberaja i potuljenih interesa, a u svemu tome, da stvar bude gora, učestvuju većinom i novinarska udruženja koja se drže glupe dogme koju su onomad bila usvojila i raskokodakala, kao da su sistematski lišena svake sposobnosti samorefleksije i samokorekcije.
Razume se, i opstanak mreže javnih servisa je komplikovana rabota i ima tu o čemu da se razmatra i polemiše. Svakako je legitimno raspravljati je li dobar dosadašnji model da lokalne samouprave budu osnivači medija ili je bolje da to budu organizacijske ispostave RTS i RTV ili pak nešto sasvim treće, kao što bi bilo legitimno videti i kako je poželjno i moguće finansirati lokalne i regionalne stanice (budžetski ili preko pretplate ili nekako drugačije) ili pak reći i naprimer da to „jeste načelno dobro, ali mnogo košta“ i da mi možda sada nemamo para za to etc. Ali mehanički mleti mantru kako je ovo kako je bilo do sada inherentno „loše“ i nešto što treba „prevazići“ na putu u Svetlu Budućnost, a da bi obavezna i sveopšta privatizacija cele radio i TV mreže bila po sebi „dobra“ i čak „jedino moguća“, e to je već ritualno žrtvovanje stvarnosti na oltaru jednog (para)ideološkog narativa, provincijalnog i mediokritetskog i dozlaboga loše shvaćenog i groteskno pogrešno prevedenog sa „svetskih jezika“, onako kako to već biva sa štreberima koji vole da biflaju bez razumevanja. Drugim rečima, ta priča je nešto gore od laži: to je naprosto težak, masan, do neba smrdljiv bullshit.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve